I love Zrenjanin portal

  • Aviv park Zrenjanin
  • Ultra Caffe
Vesti Zrenjanin

Ideja o „Maštalištu“ je bila ispred vremena u kome živimo

„Nadam se da će Maštalište zauvek postojati i da će sve buduće generacije moći da osete i nauče ono sto sam i ja!“. Ovu rečenicu koju smo pronašli na veb stranici Centra za decu i mlade „Maštalište“, napisala je jedna Ana. Iako se ne vidi datum pisanja, lako je zaključiti da je to bilo pre par godina, kada se Centar „Maštalište“ nalazio u Jug Bogdanovoj ulici 8. Kuća u kojoj su odrasli mnogi „maštari“, u jednom momentu je porušena, i na toj lokaciji danas niče nova stambena zgrada.

O tome gde i kako „Maštalište“ danas radi, zašto nije opstalo u prvobitnom konceptu u momentu kada se širom Evrope osnivaju slične organizacije i programi, razgovarali smo sa Milicom Velimirović, psihologom koja je 1994. godine pokrenula tu priču zajedno sa Aleksandrom Subotić, takođe psihologom.

– Te godine smo odlučile da se posvetimo mentalno-higijenskom radu sa decom najmlađeg uzrasta. Želele smo da ih učimo tome da je različitost dobra i korisna, i da ne treba da se bunimo zato što smo različiti. Napravile smo seriju radionica sa predškolcima, a onda smo počele da širimo aktivnosti i na decu u osnovnim školama, i vrlo brzo smo došle i do dvojezičnih škola. U to vreme bavile smo se temama „kako razumeti drugačije od mene“, „šta je stereotip“, „šta su predrasude“, „kako se sporazumeti sa različitošću“, i radile smo pretežno sa decom iz redovne populacije. Polako su se priključivala i deca sa smetnjama u razvoju, što nas je naročito motivisalo, kaže Milica Velimirović za I love Zrenjanin.

Jedna od radionica za decu

I Taxi Zrenjanin

Za njihov rad 2000. godine čula je najveća Međunarodna nevladina organizacija „Save the children“ koja je Maštalištu, do tada koncipiranom na radionicama sprovođenim u vrtićima i školama, pomogla da dobiju svoj prostor. Reč je o pomenutoj kući u Jug Bogdanovoj, koju je organizacija „Save the children“ adaptirala i pretvorila u prostor za svakodnevnu upotrebu.

Svakoga dana objavljujemo nove video vesti i reportaže iz Zrenjanina na našem Youtube kanalu, prijavite se.

– To je bio jedan novi početak, kada smo bili jedan od osam dečijih centara u Srbiji koji rade na isti način, sa decom uzrasta od 3 do 19 godina i svih mogućih različitosti, i nacionalnih, i različitosti u razvoju. Tu već dolazi do inkluzije. Imali smo radionice koje su se zvale „Drugačije istovetni“ koje su predstavljale pripremu te dece da se uključe u redovnu populaciju. Okupili smo dvadesetak stručnjaka koji su pristali da rade i sa decom iz redovne populacije, i decom sa smetnjama u razvoju – pedagoge, psihologe, logopede, defektologe, lekare, profesore, umetnike. Organizovali smo najrazličitije radionice, od onih uobičajenih, likovnih, dramskih, do origami i specijalnih muzičkih radionica u kojima nije bio bitan ni instrument ni talenat, već samo uživanje u sviranju, i boravak u grupi različitih. Ako je neko voleo da crta, bio je u grupi istomišljenika, oni koji su voleli muziku, glumu, takođe su nalazili svoje mesto. Trudili smo se zapravo da spektar aktivnosti bude što širi, kako bi upravo deca sa smetnjama u razvoju mogla da se priključe. To je bilo doba kada smo radili sa njima i sa srednjoškolcima iz redovne populacije, kaže Milica Velimirović.

Maštari u poseti Švajcarskoj

Organizacija „Save the children“ pomagala je rad „Maštališta“ godinu dana. A onda su se za rad centra iz jedne male sredine, zainteresovali i svet i Evropa. Sve se to desilo neposredno nakon ratova u Srbiji. Mudri ljudi koji nisu Srbiju posmatrali samo kroz negativnu prizmu, želeli su da čuju kako to radi „Maštalište“. Najpre su predstavnici „Maštališta“ dobili poziv da predstave rad svog centra na generalnom zasedanju Ujedinjenih nacija u Njujorku 2002. godine, a onda su usledili slični pozivi za odlazak u Monako i Ženevu, i na kraju se, 2014. godine, „Maštalište“ kao jedina organizacija iz Evrope, predstavilo i u Vašingtonu.

Paralelno je, punih devet godina, „Maštalište“ imalo podršku švajcarske organizacije „Pestalozzi Children’s Foundation“ . U Zrenjanin su dolazili i domaći i strani evaluatori, procenjivali i ocenjivali rad tog centra. U jednom momentu, „Maštalište“ je sklopilo saradnju sa Osnovnom i srednjom školom „9. maj“ čiji su učenici počeli da borave u kući u Jug Bogdanovoj, družili se, učili i integrisali sa decom iz redovne populacije.

Taj koncept je potrajao do 2014. godine kada „Maštalište“ ostaje bez kuće, a Osnovna i srednja škola „9. maj“ od grada dobija novi prostor u kom osniva svoj Dnevni centar „Naša priča“.

Iako „Maštalište“ danas više nema svoj objekat i postoji samo u vidu radionica, naša sagovornica kaže da mnogi „maštari“ koji su provodili vreme tamo, učili i družili se, žale što neke nove generacije nisu dobile šansu da prođu kroz taj program. U toj atmosferi žaljenja za onim što se nije moglo sačuvati, Milica Velimirović se opredeljuje za sećanja na lepe stavri koje su ostale. Sa puno razumevanja gleda na nerazumevanje sveta u kom živimo, za neshvatanje jedne priče kakvo je bilo „Maštalište“.

– Nedavno sam pročitala tekst kako su u Finskoj smanjili broj narkomana među mladima, kako su im organizovali vannastavne aktivnosti u prostoru u kom su imali mogućnost da biraju razne radionice koje su držali stručnjaci. To je ono što je bilo naše „Maštalište“. Naša zemlja je to imala. Amerika je videla da to imamo, Švajcarska, Monako. Međutim, ako me pitate da li bi ista priča u istom periodu opstala u nekom drugom gradu, da to nije bio Zrenjanin, sa sigurnošću vam tvrdim da ne bi. Naša ideja je bila ispred svog vremena, i ovakva priča o inkluziji biće zanimljiva za deset i više godina. Meni je drago što smo za dvadeset četiri godine imali toliko lepih druženja, učenja, toliko „maštara“ koji su danas uspešni ljudi, roditelji, stručnjaci u oblastima kojima se bave. Da ne pominjem primere dvoje dece koje su gotovo svi otpisali. Njima smo dali šansu u „Maštalištu“ i odatle je sve krenulo, sami su svojim radom i uz podršku roditelja, naših stručnjaka, dokazali da za njih ima budućnosti. I to kakve. Dražen je na Tehničkom fakultetu „Mihajlo Pupin“, a Dijana studira psihologiju, kaže Milica Velimirović.

Prostor na kom se nekada nalazila kuća „Maštališta“

Dobrom voljom pojedinih ljudi, „Maštalište“ danas ima prostor za održavanje radionica – u Osnovnoj školi „Dositej Obradović“ i u Zrenjaninskoj gimnaziji.

-Danas radimo sa svom decom koja nam dođu nakon nastave u produženi boravak škole „Dositej Obradović“, kao i sa adolescentima, u Zrenjaninskoj gimnaziji. Dolaze i deca i mladi iz redovne populacije i deca sa posebnim potrebama, dakle negujemo inkluziju. Na radionici „Putokaz“ namenjenoj srednjoškolcima, bavimo se problemom odrastanja, identitetom, komunikacijom, radimo vežbice, smejemo se, atmosfera je opuštena. Trenutno imamo tridesetak mladih. Mislila sam da deca ne vole da dolaze na ovekve aktivnosti i da posle 20 časova dolaze u školu, ali prevarila sam se. Dolaze nam iz svih srednjih škola. To je znak da mladima takve stvari trebaju, da su oni sjajni ljudi, samo mi odrasli nismo sjajni jer im ne dajemo šanse. Mi nemamo pravo da kukamo da nam je omladina ovakva ili onakva, nego treba da se prvo zapitamo šta smo mi uradili na tom polju, šta smo uradili za njih, kaže Milica Velimirović na kraju razgovora za naš portal.

Prijavite se na mejling listu i besplatno jednom nedeljno stizaće Vam najvažnije vesti na mejl prijavi se na newsletter.
  • Divider

  • Divider
Na vrh