U Domu učenika Angelina Kojić-Gina stasavale su generacije srednjoškolaca. Život ih je po završetku školovanja nosio na različite strane. Neki su otišli na fakultete, kako u Srbiji, tako i u inostranstvu, neki su počeli da rade, a neki su se opredelili za sport u čemu su se i ostvarili. Među njima su Dijana Holok i Aleksandra Kalmar. Dijana se bavi stonim tenisom, a Aleksandra karateom. U serijalu o bivšim stanarima doma učenika u Zrenjaninu podeliće svoja sećanja na taj period njihovog života.
Dijana Holok je iz Kovačice, ali je tokom života promenila mnoga mesta stanovanja. Kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Osnovnu školu do šestog razreda je pohađala u Kovačici. Sedmi razred je završila u Vršcu, a osmi razred u Zrenjaninu u OŠ “2. oktobar”, gde je i maturirala.
“Menjanje škola i sredina je bilo neophodno zbog sporta, promene klubova i trenera. Stoni tenis sam počela da treniram sa 7 godina i ubrzo su stizali uspesi i nagoveštaji da će to vremenom preći u profesionalizam. Kasnije sam osvajala puno medalja i takmičila se na velikim takmičenjima. Postala sam prvakinja države u juniorskoj konkureniciji (do 18 godina) sa 15 godina, prvakinja Balkana kao i vicešampionka u dublu na Evropskom prvenstu. Takođe, bila sam stalni član kadetske i juniroske reprezentacije Srbije i među 15 najboljih juniorskih igračica Evrope. Sa mojom ekipom u slovackoj superligi smo 3 puta uzastopno osvajali titulu”, kaže Dijana Holok.
Treninzi u Srbiji, utakmice u Nemačkoj
“Pohađala sam dve godine srednju medicinsku školu u Zrenjaninu (smer – kozmeticki tehnicar) i igrala za STK Banat Zrenjanin da bih se opet zbog promene kluba preselila u Slovačku. Tamo sam i završila srednju školu i stekla slovačko državljanstvo. Posle nekoliko godina sam potpisala ugovor za nemački klub pa me je put naveo u Hannover gde sam živela, trenirala i igrala skoro 6 godina. U Nemačkoj sam završila integracioni kurs i kurs jezika. Takođe, stekla sam trenersku B licencu i imala prilike da radim u sportskom internatu sa mladom decom. Skoro sam se preselila u Beograd gde i treniram i povremeno se bavim online honorarnim poslovima kao što su davanje časova nemačkog jezika. Živim sa momkom, ali i dalje igram u Nemačkoj pa putujem na utakmice”, dodaje naša sagovornica.
.jpg)
Sećanje na Dom učenika Angelina Kojić-Gina
Period proveden u Domu učenika Angelina Kojić-Gina ostao joj je, kaže, u najlepšem sećanju.
“Ja sam neko ko je dosta sredina promenio, pa mi samim tim dolazak u dom nije predstavljao problem. Jedva sam čekala da upoznam novo društvo, cimerke i ljude sa kojima ću provoditi slobodno vreme. Lako je bilo ostvariti kontakt i vrlo brzo sam stekla utisak da se svi već dobro poznajemo. Dom učenika ću pamtiti svakako po dobrom društvu, svakodnevnom druženju i po tome što sam stekla prijatelje za ceo život. Svi vaspitači su nam bili pravi oslonac i bili uz sve nas i u dobru i u zlu. Za njih imam samo reči hvale. Mislim da mi je boravak u domu dosta pomogao u sazrevanju. Naučili smo da budemo jedni uz druge bez roditelja, da se pomažemo međusobno i zajednički rešavamo probleme”, objašnjava Holok.
„Otala sam u kontaktu sa ljudima sa kojima sam se družila u domu. Sve nas je život odveo na različite puteve, ali srećom tu su društvene mreže pa stižemo da budemo obavešteni jedni o drugima i lakše održavamo kontakt“, kaže ova stonoteniserka.
Zrenjanin ima posebno mesto u srcu
Bivša stanarka doma učenika mogla bi uskoro da poseti grad na Begeju.
“U Zrenjanin, na žalost, nisam dolazila često, jer sam živela u inostranstvu. Ali pošto sam od skora u Srbiji svakako planiram da napravim malu turicu u gradu i obiđem drugare. Zrenjanin smatram nekim delom i mojim gradom jer sam rođena u Zrenjaninu pa zato ima neko posebno mesto u mom srcu. U periodu kad sam živela u Zrenjaninu sam imala i moje najbolje sportske uspehe. Medicinska škola koju sam pohađala je ostavila, takođe, veliki uticaj na mene. Na žalost, nisam se bavila kozmetikom, ali mogu slobodno reći da sam stekla široko znanje iz stručnih predmeta, a omiljeni predmet mi je bio anatomija”, kaže naša sagovornica.
“Drugu polovinu srednje škole sam zavrsila u Slovačkoj. Bilo mi je dosta teško, možda jedna od najtežih promena u životu. Iako sam po nacionalnosti Slovakinja, slovački jezik u Vojvodini i slovački jezik u Slovačkoj se dosta razlikuju. Ipak je to bila druga država i novi ljudi, profesori, nova škola… Ali sport je nešto što mnogo daje pa je tako i meni pomogao da se izborim sa svime. Imala sam veliku podršku mog tadašnjeg kluba. Bilo je puno različitosti u sistemu školovanja (iz mog iskustva). U Srbiji se više akcenta stavljalo na teoriju, a u Slovačkoj je bila važnija praksa. Takođe, stiče se radno iskustvo već u srednjoj školi, pa je lakše naći i posao. Recimo ako je neka stručna škola, radite na određenom mestu koje vam škola obezbedi i uporedo idete u školu”, dodaje Holok.
Najveći problem nakon preseljenja u Nemačku bio je jezik
Nakon Slovačke, Dijanu je put odveo u Nemačku.
“Odlazak u Nemačku je bilo sasvim novo iskustvo za mene. Kako zbog jezika, tako i većim delom zbog drugačijeg mentaliteta. Što se ljudi i kontakata tiče, već sam znala nekoliko igračica i trenera sa ranijih internacionalnih turnira. Oni su mi pomogli da se malo bolje integršiem. Najveći problem mi je bio jezik, pa mi je pored treninga i utakmica prioritet bio da naučim nemački. Super je to što u Nemačkoj imate razne kurseve, opcije i institucije da naučite jezik i vrlo su efikasni da pomognu strancima”, priseća se naša sagovornica.
Sport u Srbiji i u inostranstvu
Iz iskustva bavljenja sportom u Srbiji i van granica zemlje, ova stonoteniserka kaže da je lakše biti sportista u inostranstvu.
“Mislim da je u Srbiji teško biti sportista jer je teško naći dobre sponzore. Zato mladi perspektivni igrači odlaze u insotranstvo u potrazi za boljim uslovima i ugovorima. Pogotovo individualni sportovi kao što je stoni tenis gde treba da se plaćaju i trener i kondiconi trener i turniri, pripreme, fizioterapeut… Što se tiče uslova imamo dobre sale, igrališta i sportske terene samo mislim da fali malo više finansijke podrške od sportskih saveza za još mlade, neformirane igrače. Preko je malo drugačije”, ističe Holok.
“Moje trenersko iskustvo mi je pomoglo da gledam na sport i iz drugog ugla. I mogu reći da treneri imaju veliki uticaj na igrače. Pogotovo na mladu decu. To je jako zahtevan posao. U današnjem dobu, dobu kompjutera i telefona mnogo je teže održati sportsko interesovanje kod dece. Zato je bitno, ako se deca opredele za neki sport, da imaju veliku podršku roditelja. Ja trenutno radim honorarno. Dajem časove nemačkog jezika online. Ovaj posao je samo privremen zbog situacije koja je snašla ceo svet. U budućnosti planiram da otvorim školicu stonog tenisa“, kaže ova stonoteniserka.
„Decu bih svakako posavetovala da konkurišu za dom. Iz mog ličnog iskustva smatram da internat Angelina Kojić-Gina ima dobre uslove i za učenje i za razonodu, a i dobre vaspitače koji su uvek spremni da pomognu. Takođe, upoznaće dosta svojih vršnjaka i stećiće nove prijatelje“, poručuje Holok.
Sport je moj život
Sportsku karijeru nakon završene srednje škole ima i Aleksandra Kalmar, devojačko Miler, iz Debeljače. Za sebe kaže da je istovremeno majka, poslovna žena, majstor manikira, trener karatea, vlasnica firme, domaćica u kući…
„Srednju hemijsku, prehrambenu i tekstilnu školu „Uroš Predić“, smer tehničar modelar odeće, upisala sam 2004. godine. Nakon završetka srednje škole upisujem fakultet sporta i fizičkog vaspitanja u Novom Sadu. Međutim, posle druge godine ga napuštam zbog finansiskih razloga. Ali to me nije sprečavalo da radim ono što volim. Ono na šta sam najponosnija je to da sam srećno udata i da sam majka petogodišnjeg Stefana i trogodišnje Kaline. U Debeljači nema baš puno izbora za radno mesto i sve više ljudi ide u inostranstvo pod izgovorom da nema posla. Ima 5 obućarskih firmi i ja radim u jednoj od njih i to na mašini sličnoj kao na onoj na kojoj sam učila u srednjoj školi, samo što šijem gornji deo obuće. Dok sam na poslu decu čuva moja majka, a nakon toga počinju naše zajedničke aktivnosti”, počinje priču Aleksandra Kalmar.
“Kad sam planirala sa suprugom prvo dete znala sam da neću moći da radim u firmi, pa sam naučila da radim manikir. Za mene je to hobi. Tako da se i time bavim. A deca mi pomažu, jer želim da ih uključim u sve što mogu da mi pomognu. Takođe, zajedno se spremamo za sport. Sport je, slobodno mogu da kažem, moj život. Inače, suprug mi se bavi drvenim podnim oblogama i imamo firmu u kojoj ja u međuvremenu vodim papire”, dodaje naša sagovornica.
Biti zdrav sportista nema cenu
Aleksandra trenira karate od svoje sedme godine.
“Moj matični klub bio je „Spartak“ iz Debeljače. Nakon toga, od 12-te godine, prelazim da treniram u „Dolinu“ iz Padine. Tata me je vozio na trening svako veče pet dana nedeljno. Pri upisu u srednju školu prelazim da treniram za „Banatski Cvet“ iz Zrenjanina. Kao već iskusan takmičar ostvarujem ozbiljne rezultate. Medalje na turnirima, zvaničnim takmičenjima kao i evropskim prvenstvima. Na fakultetu je bilo sve novo i odlučujem da napravim pauzu koja je trajala 2 godine. Vraćam se u Debeljaču i postajem drugi trener našeg seoskog kluba. 2013. godine preuzimam sve papire i postajem prvi i zvanični trener. Karate klub „Spartak“ postaje klub koji uspešno vodim 7 godina uz bezbroj organizovanih turnira sa 30 aktivnih i veoma uspešnih članova”, kaže Kalmar.
“U našoj porodici sport je najbitniji. Suprug je, takođe, sportista. Trenirao je rukomet. Stefan se odlučio da njegov sport za sada bude fudbal, a mala Kalina ide maminim stopama i sa mnom ide na treninge karatea. Biti sportista je veoma zdrav put formiranja ličnosti. U zavisnosti kojim sportom se baviš – grupnim ili pojedinačnim prednosti su različite. Generalno karate je pojedinačan sport i dosta skup. Pritom i težak. Ali biti zdrav sportista nema cenu. Većina dece u našem mestu je posvećena sportu kako karateu, tako i rukometu, fudbalu…”, objašnjava ova karatistkinja.
Domijade se ne zaboravljaju
Život u domu učenika formira nezaboravna iskustva.
“Dom učenika Angelina Kojić-Gina pamtim, pre svega, po dobrim vaspitačima, dobrim kuvaricama, dobroj organizaciji i mnogim ljudima koje sam upoznavala iz godine u godinu… Toliko ljudi ne bih upoznala da nisam živela u domu učenika. Najviše pamtim Domijade – takmičenja između domova. Na kulturnoj Domijadi sam učestvovala u modernom plesu. Nikoleta Dojkić nije bila sebična i radila je sa nama kao sa njenim devojkama iz kluba. Uz njenu dobru volju i pomoć tadašnjeg direktora doma odvela nas je na državno prvenstvo gde smo snage i umešnost odmeravali sa iskusnim igračima i zauzeli prvo mesto. Postali smo prvaci države u street dance show-u. Na naše odušeljvenje direktor doma šalje nas na evropsko prvenstvo u Slovačku. To iskustvo je nezaboravno. Što se tiče sportske Domijade ni nju nisam preskočila. Igrala sam ženski fudbal. Bilo je i tu zanimljivih utakmica i situacija”, priseća se Kalmar.
Zrenjanin asocira na prve ljubavi, prve izlaske, noćenja kod prijatelja…
Našu sagovornicu i za Zrenjanin vezuju najlepša sećanja.
“Zrenjanin je predivan grad i predivni ljudi žive u njemu. Uvek su gostoprimivi i raspoloženi za druženje. Vrlo često ga se setim. Deo mog života sam provela u njemu. I to najzanimljiviji. Za njega me vežu prve ljubavi, prvi izlasci, prvo spavanje kod drugarica jer u dom nismo smeli da se vratimo kasno. Šta god da se pomene ja se setim Zrenjanina. Najmanje dva puta godišnje dolazim u Zrenjanin, kada su neizbežni turniri koji se održavaju u njemu. Jedne godine se i licenciranje trenera održavalo u Zrenjaninu i to baš u domu Angelina Kojić-Gina. Nedostaju mi ti divni ljudi koje sam upoznala u Zrenjaninu dok sam bila učenik. Školovanje u Zrenjaninu i boravak u domu su mi pomogli da se osamostalim. Da pronađem sebe i posao koji radim”, kaže naša sagovornica.
“Za život u domu učenika imam samo preporuke. To je mesto gde upoznaješ puno različitih ljudi. Mesto koje vas uči disciplini. A i hrana je dobra”, zaključuje na kraju razgovora Aleksandra Kalmar.
Fotografije ustupile Dijana Holok i Aleksandra Kalmar
.gif)
.gif)
