Daniel Vig je iz Debeljače. Išao je u srednju Poljoprivrednu školu u Zrenjaninu i za to vreme živeo je u Domu učenika Angelina Kojić-Gina. Školovanje nastavlja na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja u Novom Sadu gde je i diplomirao. Po završetku studija radio je u sportsko rekreativnom centru u Kovačici. Bio je trener stonog tenisa i igrač druge savezne lige u Srbiji. Nakon poslova u zemlji odlazi u inostranstvo, ali ga bolest vraća na godinu dana u zemlju rođenja. Daniel je pobedio bolest i trenutno živi u Nemačkoj. O tome kako su izgledali srednjoškolski dani u Zrenjaninu, na koji način se nosio sa bolešću i kako danas živi govorio je za portal I love Zrenjanin.
Daniel kaže da je vreme koje je proveo u Domu učenika Angelina Kojić-Gina i Zrenjaninu za njega bilo divno.
“Stekao sam dosta poznanstava. Sa mnogima sam u dobrim odnosima iako se ne čujemo. Međutim, kada bismo se sreli ili ako bi nekome zatrebala pomoć siguran sam da bismo svi bili tu jedni za druge. Vreme provedeno u Domu učenika pamtim po divnim vaspitačima i vaspitačicama. Pamtim ga i po druženju u menzi, pravljenju mini žurki po sobama. Nekada i posle 22h, zbog čega smo se skrivali od noćnih vaspitača. Bilo je tu svega. U svakom slučaju bilo je veoma zanimljivo. Takođe, to vreme pamtim i po domijadama. Što sportskim, što kulturnim. Ali i po prvim ljubavima, raznim iznenađenjima koje smo priređivali devojkama. Čak je bilo i serenada pod prozorima”, kaže Daniel Vig.
Sećanja na Zrenjanin
“Zrenjanin je lep mali gradić. U sećanju su mi ostale šetnje na korzou i oko jezera. Čak smo se jedne godine i kupali u jezeru, po samom završetku mature. Takođe, sećam se i plesa maturanata koji se održava svake godine ispred gradske kuće. Iako nismo bili maturanti posećivali smo ga svake godine i u njemu učestvovali. Pamtim i Dane piva na kojima uvek sretnem dosta ljudi i „internatskog zivota“ i to bude baš nekako lepo… Dok sam bio u Zrenjaninu išli smo svakodnevno i na treninge stonog tenisa. Ponekad smo išli i u teretanu. Neki od nas domaca smo zbog velike angažovanosti imali i produžene izlaske do 24h, što je za nas tada bila privilegija. Svakako, da mi sve ovo nedostaje”, dodaje naš sagovornik.
Boravak u domu ima veliki uticaj na kasniji život svakog domca.
“Sigurno da je nam je to što smo živeli u domu mnogo značilo u kasnijem životu. Ali, život je takav da svoj životni put neko pronađe pre, a neko kasnije. Mada, život je pun neizvesnosti, pa čovek mora da bude spreman da se prilagođava vremenu u kojem živi”, objašnjava Vig.
Daniel se nakon nekoliko godina rada u Srbiji seli najpre u Austriju, odakle se vraća zbog bolesti
Život je Daniela prvo odveo na fakultet u Novi Sad, a potom je radio najpre u Srbiji, a kasnije i u inostranstvu.
“Radio sam individualne treninge sa paraplegičarem Stoiljkovićem koji je u kolicima. Uspeo sam da ga odvedem do reprezentacije i tu nam se put razišao zbog mog odlaska u inostranstvo. On je uspeo da osvoji dve evropske medalje, što mi je posebno drago, jer to znači da se naš dvogodišnji rad isplatio”. kaže naš sagovornik.
“Kao što sam već rekao, posle poslova u Srbiji 2015. rešavam da odem u Austriju, gde boravim samo nekoliko meseci, jer saznajem da imam tešku upalu debelog creva, Ulcerizni kolitis, što je faza pred karcinom. To me vraća u Srbiju gde se zadržavam godinu dana. Uspešno rešavam ovaj problem i evo već 4 godine ne koristim nikakve lekove. Možda nekome pomogne moje iskustvo, jer dosta mladih sve više oboljevanja od ove „bolesti”. Iz sopstvenog iskustva i mog teškog puta ka potpunom izlečenju, danas delim savete, pružam podršku i pomažem ljudima kako to da reše zauvek, a ne da se doživotno truju raznim lekovima radi održavanja remisije”, navodi Vig.
Šta je najčešći uzrok upale debelog creva kod mladih?
Daniel kaže da se tačan uzrok ove bolesti ne zna.
“Uhhh… Bilo je to nešto novo kako za mene tako i za sve moje bližnje. Uzrok je verovatno sklop mnogih faktora. Način života u jednom periodu kada sam radio više poslova, neisplaćene plate, majka sa dijagnozom karcinoma, briga za budućnost gde, šta, kako… Zatim neka neslaganja s devojkom oko odlaska u inistranstvo… Jednostavno dosta stresa za koji sam tada mislio da nije ništa i da se borim dalje za bolja rešenja. Izlečenju su pomogli promena ishrane, korišćenje čajeva, tinkutra, vitamina, kao i pričanje sa ljudima sličnog iskustva, istrajnost i strpljenje. Od tada sam naučio da „povlačim ručnu“ kada vidim da nešto loše utiče na mene. Mislim da su glavni okidači za mlade u današnje vreme brz način života, finansije i neslaganje ili raskidi sa voljenom osobom”, dodaje naš sagovornik.
Život u Nemačkoj
Nakon izlečenja Daniel odlazi u Nemačku, gde se i danas nalazi.
“Po dolasku u Nemačku radio sam razne poslove. Od restorana, baštovanatva do kontrolora zgrada. Igrao sam u jednom klubu i stoni tenis. Uradio sam priznavanje diolome koja je priznata ovde, ali je sistem malo drugačiji, pa treba dosta vremena da se dođe do nastavnika fizičkog. Sada težim ka tome da budem ergoterapoeut. Trenutno sam u jednom klubu za osobe sa invaliditetom. Pošto sam stekao uslove pohađam školu jezika koju država finansira, a na čiji rad je uticala pandemija. Nakon završetka, naravno u zavisnosti od situacije, planiram da se preselim iz Hamburga u kojem sam tri i po godine. Ovo jeste jako lep grad, ali ja bih da idem negde bliže Srbiji i naravno tamo gde je klima bolja. Ovde ima dosta kišnih dana”, objašnjava Vig.
Nemačka, kao i svaka druga zemlja ima svoje prednosti i mane.
“Kao i suda i ovde se razlikuju dobra i loša strana medalje. Ali, ako imate svoju familiju ili bliske prijatelje onda je nekako sve lakše i lepše. U Srbiji više postoji ta neka sloboda na koju smo navikli, mada ne mogu da se žalim, jer ni ovde nismo uskraćeni. Sve je do nas samih. U Nemačkoj me je prijatno iznenadilo to kako zakoni mogu da se sprovode u dela. I to onda mnogo bolje izgleda. Takođe, iznenadila me je čistoća gradova i sela. Urbanizm je barem ovde mnogo bolji u odnosu na naše velike gradove, zelenilo… Administracija, takođe, funkcioniše veoma dobro. Jednostavno svako radi svoj posao”, kaže naš sagovornik.
I u Nemačkoj ima beskućnika…
“Neprijatno me je iznenadilo, na primer, to što ima beskućnika koji tako leže, spavaju i piju ispred nekih super marketa ili na jednoj od najprometnijih ulica u Hamburgu. Oni se druže, drogiraju, prose, pevaju, piju… Nekada izgleda baš odvratno kada se čovek zagleda. Jedino, što nikoga ne diraju i ne prave probleme. Eto ima i toga, mada samo na pojedinim mestima”, dodaje Vig.
Naš sagovornik kaže da se život u Nemačkoj dosta razlikuje u odnosu na život u Srbiji.
“Ne može se živeti ovde kao u Srbiji to je definitivno, naročito sada u doba korone. Nemci se pridržavaju pravila, dok u Srbiji važi ona praola koju i sami znate “živela sloboda””, ističe naš sagovornik.
“Korona je uticala na sve. Što se tiče međudržavnih autobuskih linija, one funkcionišu. Tu mislim na liniju Srbija – Nemačka, jer sam u prethodnom periodu nekoliko puta odlazio iz Nemačke i vraćao se. Međutim, unutar zemlje autobuski saobraćaj je bio redukovan. Škole zbog pandemije čas rade, čas ne rade. Isto je sa tržnim centrima, teretanama, ostalim kulturnim sadržajem… Zbog korone i ja sam menjao svoje planove. Ali, ovo vreme sam iskoristio da proveredem dosta vremena u Srbiji i ne žalim se”, objašnjava Vig.
Odlazak u inostranstvo podrazumeva ozbiljan rad i velika odricanja
Daniel je u kontaktu sa nekolicinom bivših domaca. Dvoje od njih žive u Hamburgu. Naš sagovornik kaže da bi svima preporučio život u kolektivu tj. internatu.
“U naše vreme, 2004-2008, život u domu je bio jedno lepo iskustvo i prporučujem ga. Ne može se porediti sa npr. školovanjem kada putujete svakog dana do grada i vraćate se u selo koje živite. Internat ima svoje „čari“ i mnoge uči da se odvoje od roditelja. Da se polako osamostale, da dele sa svojim cimerima sve što je moguće. Da upoznaju ljude iz različitih mesta, steknu možda ljubav svog života, da se susreću sa raznim situacijama koje kasnije znače i u životu”, kaže naš sagovornik.
Odalazak u inostranstvo zahteva odricanja.
“Preporuka je da mladi ako imaju priliku, odu na neku razmenu studenata ili na privremeni rad u inostranstvu pa da sami odluče. Nije ni za svakog inostranstvo. Treba, ipak, vremena i nekih odricanja. Mnogi bi se vratili u Srbiju. Iskreno i meni kako starim nekako sve to nedostaje. Porodica, pre svega. Poželim često da se vratim, a onda kada dođem i provedem više od dve nedelje u Srbiji, već bih nekako da se vratim nazad. No videćemo, planovi za budućnost postoje, ali uvek postoji i plan B – povratak u Srbiju”, zaključuje na kraju razgovora bivši stanar doma u Zrenjaninu Daniel Vig.
.gif)
.gif)
