Čenta – mesto u kojem mnogi pronalaze mir od gradske gužve

Čenta se nalazi na tromeđi Beograda, Zrenjanina i Pančeva. Dobra pozicija koju ovo naselje ima dovelo je do toga da se, za razliku od većine sela u Srbiji, ovde poslednjih godina povećava broj stanovnika. Mnogi koji beže od gradske gužve i buke kupuju kuće upravo u Čenti i tu dolaze da žive. Posle mnogo godina osnovna škola u selu će od jeseni imati dva odeljenja prvog razreda. Čenćani se hvale i prirodom koju imaju. Tu su jezera, Tamiš, bilizina Dunava, kvalitetne oranice… U Gradskoj bašti sinoć se, u okviru manifestacije Banatska bajka, bogatim kulturno-umetničkim programom i rukotvorinama predstavila Čenta.

Na pola puta između Zrenjanina i Beograda nailazi se na naseljeno mesto Čenta. Da li je ta pozicija prednost ili nedostatak u ovom selu, kažu da zavisi kako se gleda.

“Čenta se ustvari nalazi na tromeđi. Ona je između Zrenjanina, Beograda i Pančeva. Mogu vam reći da smo od Zrenjanina malo zaboravljeni, a od Beograda smo teško prihvaćeni. Ipak, naše selo je jako lepo i ima perspektivu. Treba doći u Čentu da se vidi šta sve imamo. Tu su naša jezera, potencijali su nam na Tamišu, u blizini nam je i Dunav”, kaže Mirjana Mijatović, potpredsednik MZ Čenta.

Sve više ljudi iz Beograda kupuje kuće u Čenti

Čenta ima oko 3500 stanovnika.

“Mogu vam reći da u poslednje vreme ljudi iz Beograda dolaze u Čentu i tu kupuju kuće. Povećao se broj stanovnika u selu. Samim tim što imamo gradski prevoz do Beograda, imamo odlične veze sa glavnim gradom. Ljudi dolaze da žive tu, a putuju i rade u Beogradu. Sa Zrenjaninom smo povezani međugradskim prevozom. Dece, takođe, imamo sve više. Od jeseni ćemo imati dva odeljenja prvog razreda, a godinama unazad smo imali samo po jedno. Ove godine je 225 đaka završilo školsku godinu u Čenti”, objašnjava naša sagovornica.

Priroda je, takođe, ono čime Čenta može da se pohvali.

“Naš atar ima oko 2000 hektara zemlje koja je sva obrađena. Ljudi u Čenti mahom žive od poljoprivrede. Na čenćanska jezera ljudi idu na kupanje. Tu nam dolaze i kamperi iz inostranstva, dolaze ljudi iz Beograda, Novog Sada… Mi smo to uredili onoliko koliko smo imali sredstava. To je više prirodno okruženje, nego što je urbano sređeno. Ali, sasvim je pristojno za kupanje i odmaranje. Takođe, kod nas ima mnogo pecaroša. Zaista puno ljudi dolazi na Tamiš”, kaže Mijatović.

KUD Čenta neguje igre iz svih krajeva Srbije, a posebno iz Banata

Posetioci Gradske bašte mogli su da vide deo repertoara koje izvodi Kulturno umetničko društvo Čenta.

“KUD Čenta je osnovan 2006. godine, ali smo zvanično počeli sa radom 2007. Ove godine smo obeležeili 10-ogodišnjicu postojanja. Brojimo negde oko 150 članova, za sada. Međutim, svake godine se taj broj menja. Koreografije koje su nam na repertoaru su razovrsne. Zastupljene su igre iz svih krajeva Srbije. Ipak, prioritet uvek dajemo mestu odakle dolazimo, a to je Banat. Igrama iz Banata se predstavljamo gde god da nastupamo. Imali smo mnogo gostovanja. Prošle godine smo učestvovali na festivalu u Italiji, gde smo se lepo predstavili. Napravili smo i lepu saradnju sa tamošnjim KUD-om. Ove godine je trebalo da oni budu naši gosti, ali su bili sprečeni da dođu. Imali smo i dosta gostovanja po zemljama u okruženju”, kaže Mladen Pavlović, umetnički rukovodilac Kulturno umetničkog društva Čenta.

Pravo vreme za započinjanje prvih folklornih koraka je kada dete krene u prvi razred osnovne škole.

“S obzirom na to da ja posećujem seminare, tamo nas uče da je najbolje da dete krene na folkor kada napuni 6-7 godina. Tada je ono psiho-fizički sposobno da izvede sve pokrete koje igranje folklora zahteva. Mi tada, inače, vršimo upis. Moram da kažem da je interesovanje lepo, što je možda i čudno za selo koje ima 3500 stanovnika. Naš najmlađi član ima 6 godina, a najstariji 29. Večeras smo se u Gradskoj bašti predstavili igrama iz Banata i igrama iz Leskovca koje je izveo mlađi dečji ansambl. Izvođački ansambl je odigrao koreografije iz Brusa i iz Pčinje”, objašnjava naš sagovornik.

Deca iz Čente su svirala, pevala, igrala, recitovala, glumila

Svoja umeća predstavili su i mladi umetnici – muzičari.

“Mi smo se posetiocima Gradske bašte predstavili muzičkim numerama Ciganska magija i Đurđevdan. Ovaj trio čine moja sestra, drugarica i ja. Mi zajedno sviramo već nekih 6-7 godina. Najčešće sviramo rok. Nastupamo svuda gde nas pozovu. Drugarica i ja završavamo šesti razred, a sestra je treći razred muzičke škole. Mislim da niko od nas neće nastaviti dalje da ide u muzičku školu. Ovo nam je hobi”, kaže Marko Jocić, mladi svirač koji ima 14 godina.

Deca osnovne škole su glumila, igrala i recitovala.

“Pošto moji đaci vole da pevaju, glume, igraju, mi smo došli da vam pokažemo šta je to što mi umemo da radimo. Izveli smo deo iz knjige Pop Ćira i pop Spira, a deca su pokazala i kako znaju da igraju valcer. Dve učenice su recitovale pesme o selu”, objašnjava Slavica Erdeljan, učiteljica 4. razreda Osnovne škole Branko Radičević iz Čente.

“Slikam tako što uzmem platno i nanosim boje, ne crtam konture”

U Čenti, čini se, ima mnogo umetnika. Jedna od njih je, na licu mesta, u Gradskoj bašti sinoć stvarala svoje novo delo. Sliku žitnog polja.

“Slikarstvom se bavim već 20 godina. Realizam je u pitanju. Pezajžista sam. To mi je sada hobi, jer sam u penziji, a nekada sam živela od toga. Za ovih 20 godina sam naslikala sigruno između 700 i 1000 slika. Ni sama ne znam tačno. Sada slikam iz zadovoljstva. To smiruje, daje neko bogatstvo duši. U Gradsku baštu sam donela jako mali deo moje kolekcije. Samo onoliko koliko sam uspela da ponesem. Kod kuće ima mnogo toga više, mislim da imam stotinak slika”, kaže Dušanka Popović, slikar.

“Slikam tako što uzmem prazno platno, boje i krenem da radim. Kod mene nema kontura i crtanja na platnu pre slikanja. Meni nije bitno da li će slika biti mala ili velika preko metar. Uzmem i radim. Prenosim ideju na platno direktno. U zavisnosti od toga kolika je slika i šta je na njoj, mogu da je slikam pola sata, ali i nekoliko dana. To je pravi izazov. Evo večeras sam uzela platno i nanosim boju. Ovo će biti jedna livada puna žita, tu će biti i jedno drvo”, dodaje naša sagovornica.

Slikati špahtlom je dosta zahtevno i teško

Ljudi vole da vide lepe slike, ali u poslednje vreme mnogi nemaju para da bi mogli i da ih kupe.

“Ovo su ulja, ja radim špahtlom to je dosta teško i onda se ne prodaje toliko. Doduše ni ja ne nudim slike zato što nemam vremena, a i hoću da radim za svoju dušu i da se opuštam. Ako se slika proda, bude mi dobro, mogu da kupim novi materijal. Ako se ne proda, opet mi je dobro. Ona ostaje meni, a ja sam zadovoljna i srećna. Rad sa špahtlom je jako zatevan, jer tu nema puno popravke. Kada se slika četkicom onda možeš i da prepravljaš nešto. Špahtlom se radi debeli nanos boje, bar ja tako radim. Dosta je teško, moraš da imaš ruku naučenu na špahtlu da bi mogao to da radiš. Ja nisam profesionalni slikar, to mi je hobi. Po zanimanju sam ugostitelj, završila sam fakutet za ugostiteljstvo i turizam. Radila sam kao menadžer hotela u Cirihu”, objašnjava Dušanka.

Iako slika iz hobija, njene slike našle su se u najrazličitijim delovima sveta.

“Mojih slika ima i u Americi i u Švajcarskoj, jer sam tamo živela 25 godina, ima ih u Holandiji, Nemačkoj… Ali, nikada nisam bila u fazonu da se reklamiram. Ove slike su rađene iz duše. Nekada slikam iz glave. Imam i jako puno prijatelja slikara i onda mi nekada razmenjujemo naše ideje. Nekom se dopadne nešto sa moje slike, meni se dopadne sa njihove i onda te detalje prenosimo na svoje slike, ali u potpuno drugačijoj koncepciji. Da li je to kamen, drvo, grana… Uvek nosim fotoaparat sa sobom i kada vidim nešto lepo, ja to fotografišem i posle naslikam sliku”, kaže naša sagovornica.

Članice udruženja žena Čenćaski suveniri čuvaju tradiciju

Ručne radove prikazale su članice udruženja žena Čenćanski suveniri.

“Samostalno udruženje žena postoji od 2015, a do tada smo bili kao sekcija turističkog društva. Osmišljeni smo kao neka kreativna radionica, što se vidi iz naših radova. Osim što pravimo različite stvari, mi naše znanje prenosimo deci. Imali smo organizovanu školu veza, pletenja… Teta Ljilja, naša članica, ima jednu divnu kuću u centru sela koju ne koristi i to je naš umetnički atelje. Tu se okupljamo, a koliko često zavisi od toga koliko imamo sredstava. Novac pribavljamo na osnovu konkursa koji se raspisuju. Imamo 30 potpisnika, ali aktivno je 10-ak članova. Mi se trudimo da imamo različite vrste radionica. Radimo heklanje, tkanje, pustovanje vune, slikanje na svili, vez, dekupaž, pravimo ogrlice, torbe”, kaže Jasna Vickov, predsednik Udruženja žena Čenćanski suveniri.

“Naši proizvodi mogu da se vide na manifestacijama, ali prodaja ide polako. Imamo dobru volju svuda da učestvujemo, ali moramo sami sve da finansiramo. Gde god da krenemo treba nam bar 1000 dinara za put. Fotografije toga što radimo kačimo na Fejsbuk, ali nemamo stranicu udruženja, nego svaka članica kači to na svoj profil. U narednom periodu ćemo napraviti stranicu udruženja i na taj način ćemo pokušati da plasiramo naše proizvode i da privučemo malo više sredstava za udruženje. Cene ogrlica idu od 350 do 1500 dinara, zavisno od dužine i materijala od kojeg su napravljene. Magneti su od 100 do 150 dinara. Torbe su 2500, kape i šalovi su 1500 dinara. Vezene torbe su 50 evra. Svaka je unikatna, postavljena, ručno izvezena”, dodaje naša sagovornica.

Za goste u Gradskoj bašti pripremljeni domaći kolači

Posetioci Gradske bašte mogli su da se posluže i domaćim kolačima.

“Napravila sam malo kolača za ovu manifestaciju i to sam donela da posetioci probaju. Pravila sam vanilice, mafine, krofne i štrudlu s makom. To delimo. Častimo posetioce gradske bašte. Ja sam domaćica. Kolače pravim samo za porodicu. I kada imamo vašar u školi i vrtiću. Pošto je moglo da se prikaže sve što čini naše selo, ja sam rešila da nas predstavim kolačima. Kako tradicionalnim, tako i ovim malo modernijim. Da ovo pripremim trebalo mi je jedno 4 sata. Uporedo sam sve pravila. Za vanilice sam koristila brašno, pekmez, mast, šećer… U mafine idu plazma, brašno, šećer, jogurt… Krofne su od klasičnog kvasnog testa. Štrula je od ukiselog testa”, objašnjava  Tanja Denčić, iz Čente.

“Penzionerske dane provodim u Čenti, a pre toga sam živeo i radio u Beogradu”

Čenta ima odlične uslove za bavljenje poljoprivredom. Svi koji su bili na manifestaciji Banatska bajka mogli su da probaju i pravi med. I to ovogodišnji.

“Pčelarstvom se bavim 56 godina. Ja sam, inače, penzioner iz Beograda, a živim u Čenti poslednjih 25 godina. Kad sam otišao u penziju nisam bio početnik u pčelarstvu, jer sam se time već bavio skoro 30-ak godina. Žalosno je to što većina ljudi u Srbiji počinje da se bavi onim što voli, tek kad ode u penziju. Tada je kasno za pčelarstvo. U ovoj profesiji se mora sistematski učiti i napredovati. Ima jedna izreka koja to lepo objašnjava – „ne ide se liftom, nego stepenicama”, kaže Stevan Matić, pčelar iz Čente.

“Ja stacionarno pčelarim i zadovoljan sam. Mogu na tome da zahvalim ambijentu i prirodi koju Čenta ima. Čenta je odlična za pčelarenje. Iako ne selim košnice, mogu da se pohvalim prinosima. Možda su prvih 5-10 godina u pčelarenju hobi, možda je kod mene i dalje to hobi, ali na kraju je ipak važna zarada od tog posla. Ja imam 72 košnice i ostvarujem prosečan prinos od 20 kilograma po košnici. Prošla godina je bila loša za pčelarenje, a ja sam i tada imao 1300 kilograma meda. Ova godina obećava. Već sam vrcao med i već imam novi med. To sam i doneo ovde u gradsku baštu. Ne može biti svežiji med, vrcan je pre nekoliko dana”, dodaje naš sagovornik.

U Gradskoj bašti mogle su se čuti i priče o seoskoj crkvi, zemljoradničkoj zadruzi i sportskom društvu kojima se stanovnici Čente ponose. Narednog vikenda u okviru manifestacije Banatska bajka predstaviće se Lazarevo i Zlatica i to u subotu od 20 sati. U nedelju, u isto vreme, svoje selo promovisaće stanovnici Kleka.