Anja Pruginić (15) je izdala dve knjige pesama, a porodica je u tome bila nešto posebno

Naša sugrađanka Anja Pruginić ima 15 godina. Završila je Osnovnu školu „Đura Jakšić“, a trenutno je učenica prvog razreda Zrenjaninske gimnazije. Do sada ima objavljene dve knjige pesama. Još kao mala izgovarala je stihove koje su članovi njene porodice zapisivali. Sa Anjom smo razgovarali o tome šta je inspiriše da piše pesme, kada one obično nastaju i ko je podržava u pisanju.

I love Zrenjanin: Kako si otkrila svoj talenat?

Anja Pruginić: Sve je došlo spontano i kroz igru. Za to su ustvari „krivi“ moji roditelji, oni su u početku zapisivali šta sam govorila dok sam se igrala. Prve stihove sam sama počela da zapisujem sa 6-7 godina. Uglavnom je to bilo o porodici. Često sam pisala i o životinjama.

I love Zrenjanin: Do sada si izdala dve knjige. Kako je izgledao rad na njima?

Anja Pruginić: Prva knjiga je baš, baš dečija. U njoj su pesme koje su prve pisane. Ona je više nastala kao uspomena koja će mi ostati. Izdata je kada sam bila peti razred osnovne škole. Druga knjiga je nastala 2-3 godine kasnije i ona prati drugi period mog života. U njoj su uglavnom ljubavne pesme koje su dosta ozbiljnije nego u prvoj. Najveći „krivci“ što su se pesme našle u knjigama su svakako deda i ujak. Baba i mama su bile „zadužene“ za moju inspiraciju. Baba je kupila skoro sve knjige koje imam i koje čuvam.

„Uvek ima onih koji podržavaju i onih koji kritikuju to što radite“

I love Zrenjanin: Kako je tvoja okolina reagovala na to što pišeš pesme i na knjige koje si izdala?

Anja Pruginić: Uvek ima onih koji to podržavaju i onih koji negativno kritikuju. A to je i dobro. Nemoguće je da svi podržavaju to što radite. Ja sam imala podršku porodice i to je najbitnije. Kada su u pitanju vršnjaci, u početku, u osnovnoj školi, nije mi bilo ni lako, ni lepo. Osećala sam se tužno. Međutim, vremenom shvatiš da ima ljudi koji te ne vole uopšte i da ima onih koji poštuju to što radiš. Nije tu više stvar u tome da li te neko voli ili ne, već je stvar u vaspitanju. I onda shvatiš da to nije do tebe i nije ti više stalo do tih ljudi.

Jeste bilo teško to prihvatanje i ko god kaže da nije teško, ne govori istinu. Mora da bude teško da bismo kasnije bili načisto sa tim. Uverena sam da je i pored toga što je bilo teško, zapravo dobro što se sve tako izdešavalo. Sada su ljudi otvoreniji.

„Kroz poeziju lakše izražavam emocije“

I love Zrenjanin: Da li su i nastavnici u školi primetili tvoj talenat, da li su ti davali smernice?

Anja Pruginić: Da, jesu. Najviše moja učiteljica Marina Majnerić. Ona je imala glavnu ulogu u tome. Svaki put kada je trebalo da se pišu neki sastavi, kada su bili konkursi, ona me je pozivala da učestvujem. Nekako je budila moj talenat. Da to ne ostane samo na jednom papiru i u ovoj svesci. Posle je bila tu nastavnica srpskog, a sada i profesorka srpskog jezika. To se jednostavno prepozna. Da li neko to voli da radi. Nije možda ni važno da li on to ume da radi, ako voli i želi.

I love Zrenjanin: Odakle ljubav prema poeziji?

Anja Pruginić: Mislim da kroz poeziju mogu mnogo bolje da se izraze emocije. Ali, to dolazi spontano. Ja imam bujnu maštu i mogu mnogo toga da izmislim. Knjige sam oduvek volela i uvek sam ih čuvala. Nisam se mnogo igrala sa loptom, recimo, na ulici sa drugarima. Više sam volela da budem kod kuće, da učim i pišem nešto. Pesme su mi uvek privlačile pažnju i bile su mi zvučnije od tekstova.

I love Zrenjanin: Gde čuvaš svoje pesme?

Anja Pruginić: U jednoj svesci se nalaze sve pesme koje sam pisala od prvog razreda osnovne škole. To je sveska koju mi je kupila drugarica za rođendan. Bila sam impresionirana njenim izgledom i tada sam rekla da ću da je čuvam za nešto posebno. I evo i dan-danas pišem pesme u njoj. Skoro je puna. Baš mi je drago kada je prelistavam. Do sada sam napisala možda 70-ak pesama. Ne znam tačno. Uvek je to po nekim papirima i negde oko mene.

I love Zrenjanin: Šta ti je draže – da listaš svesku u kojoj su pesme u rukopisu ili knjige koje si objavila?

Anja Pruginić: Sveska, uvek. Knjige su samo slika procesa mog rada. Sveska je nešto što nije svako u prilici da vidi. Tu su pesme u izvornom obliku. Neke reči su možda prepravljene, precrtane… Neke reči su u početku možda zvučale nekome nelogično, a meni su sasvim logične…

I love Zrenjanin: Kako izgleda pisanje pesama?

Anja Pruginić: Uglavnom mi inspiracija dolazi noću, kada sam sama sa svojim mislima i kada me niko ne ometa. To je nalet inspiracije, emocija… Često pišem da bih se oslobodila nekih emocija koje me muče. Neko nađe utehu i način da izbaci energiju u sportu, a ja u pisanju. Ništa ja to ne forsiram, to samo naiđe.

Pesme pišem kad imam inspiraciju

I love Zrenjanin: Da li ti se dešavalo da kažeš „sad ću da sednem i da napišem pesmu“ a da to onda ne možeš da uradiš?

Anja Pruginić: Dešavalo se, naravno. Dešavalo se da sam imala neku inspiraciju, ali da u tom trenutku nisam zapisala ništa. Onda kada hoću da to napišem, jednostavno ne mogu. Zato mi sada pomažu beleške u mobilnom telefonu. Da odmah zapišem to što me inspiriše. Sad sam se već pomirila sa tim da ne mogu da pišem kada ja rešim da napišem neku pesmu.

I love Zrenjanin: Kažeš da kroz pesme ispoljavaš emocije? Koje emocije dominiraju u tvojim pesmama?

Anja Pruginić: U prvoj knjizi su pesme o porodici i detinjstvu, pa su tu emocije koje su vezane za ljubav prema roditeljima, sestri, prijateljima… I one bude neke moje uspomene. Druga knjiga odražava drugu vrstu ljubavi. Onu koju sam počela da osećam prema drugoj osobi. Drugi naslov za knjigu koji je bio potencijalan je zapravo bio Moji prvi slatki snovi. I to nešto govori o toj knjizi. Međutim, knjiga je, ipak, nazvana Plovidba kroz ljubav. Sada više volim da pišem o nekim „mračnijim“ stvarima. Stvarima koje muče ljude kao što su tuga, nesreća, nepoverljivost… Smatram da stihovi koji o tome govore mogu da umire ljude kada ih čuju ili pročitaju. U tome mogu da nađu mir. Nije sve što nas okružuje ljubav i sreća.

„Nagrade za pisanje su dolazile, ali ja to radim zbog sebe“

I love Zrenjanin: Da li si osvajala nagrade za pisanje?

Anja Pruginić: Učestvovala sam na različitim konkursima i osvajala sam više puta nagrade. Čak su mi jednom ponudili iz neke izdavačke kuće da izdam knjigu za njih. Iskreno, nikada mi nisu bila prioritet takmičenja, iako sam učestvovala. Meni je to više da ja ispoljim svoje emocije i pišem za sebe. Svakako da je lep osećaj kada ljudi prepoznaju vaš rad i kada saznaju šta to pišete.

I love Zrenjanin: Da li se sećaš nekog trentuka koji je na tebe ostavio najjači utisak kada si pisala ili čitala svoje pesme?

Anja Pruginić: Možda je to trenutak kada sam počela da pišem svoj dnevnik. To je bilo pre godinu dana. Tu sam počela da zapisujem sve što osećam. Bez obzira da li je to zanimljivo ili nije, da li je to nešto što rutinski radim ili ne. Sve to negde ima svoju čar. Uporedo sa tim sam pisala i neke pesme. Kada sam to čitala kasnije, baš sam imala neki lep osećaj. Konkretno, jako me je obradovalo što me je Zrenjaninka Maja Pandurov pozvala na obeležavanje jubileja njenog pisanja, a to je 20 godina. Mislim da je lepo kada se drugim ljudima pruži šansa i drago mi je što sam bila jedan od učesnika.

„Počela sam da pišem roman, ali mislim da ga neću završiti i štampati“

I love Zrenjanin: Da li si bila u situaciji da ti neko traži da na brzinu napišeš neku pesmu?

Anja Pruginić: Naravno. To se često dešava. Pogotovo kada su nečiji rođendani, onda bude „mogla bi nešto lepo da smisliš“. Uvek toga ima. Meni u tom momentu ako ide, ide, ako ne, ja ostavim to. Ljudi to nekad i ne razumeju, ali ja ostavim tako kako jeste. Nema tu ljutnje.

I love Zrenjanin: Trenutno pišeš roman. Da li će i on biti štampan?

Anja Pruginić: Pišem roman. Ali, on je započet pre 2-3 godine. Sada više nije ništa isto. Tada nisam imala rečenice koje sada imam i više to nije isto razmišljanje. Nekako mislim da neću nastaviti taj roman. Pišem dosta tekstova koji bi jednog dana mogli da uđu u nešto ozbiljnije.

I love Zrenjanin: Gde mogu da se nabave tvoje knjige?

Anja Pruginić: Jedno vreme knjige su se prodavale u kioscima Matea u našem gradu. Druga knjiga je rađena od strane Vulkana, međutim, ona nikada nije zvanično izdavana kod njih. Ja bih volela da ljudi saznaju za ovo, jer ljudi danas nemaju želju da nečija osećanja razumeju. Obe knjige mogu da se nađu u salonu lepote Mirra koji drži moja mama.

I love Zrenjanin: Kakvi su ti planovi za budućnost?

Anja Pruginić: Volela bih da napišem nešto što se bavi ljudskom psihom. Jako volim da analiziram ljude. To je opet nešto što je vezano za tugu i duboke misli. Ne planiram ništa konkretno, ali ovo mi je želja. Ostaje i dalje pisanje pesama, a to opet zavisi od inspiracije. Nekad to bude nešto između pesme i proznog dela, pa me ljudi pitaju kako to definišem. Ja kažem ne definišem nikako, to je umetnost. Osećanja ne možeš da definišeš.

Izbor pesama Anje Pruginić:

Dug je put do tvog srca

Svaki minut na tebe mislim.

Lepu, dirljivu pesmu samo tebi da smislim.

Suzu za tebe pustim,

setim se lepih trenutaka sa tobom,

stenu bi najjaču rukom razbila,

samo da iza nje budeš ti,

moja najdraža ljubavi!

Dug je put do tvog srca

ti si kao sunce,

koje na nebu greje

i radosno se samo meni smeje.

Kao topao i vedar dan,

saka tvoja lepa reč

ispunjava moj najlepši san.

Kao reka koja se glasno čuje,

ko pčele, koje brzo pomahnitalo zuje

ti usamljen jezdiš nebom,

dok napolju duvaju strašne oluje,

i sve to, samo zbog mene.

Pa i uvenule ruže bi postale crvene.

Put dugačak pređeš da me samo na tren vidiš,

imam osećaj da me se pomalo i stidiš.

Znam, pronaći ćeš me jednom u toj oluji,

i čuću iznenada tvoj glas,

kako mi pored uha srećno bruji.

 

Ljutnja

Ljutnja je kao ćutnja,

koja danima traži

pravi cilj.

Ali, džabe, to ne vredi

jer se njena volja ledi.

Tiha je i u čoveku izaziva strah,

nepredvidljiva je u svaki mah.

Niko ne zna šta je snađe,

kad za nadu potonu sve lađe,

pa tako zbunjena vodi čoveka u svađe.

Vodi u čudan svet,

i ptičiji postane nesiguran let.

Nikad se ne zna kuda ide,

retko koji ljudi je vide.

Želela bih da ode i nađe spas,

tako bi bilo najbolje za nas.

Odvede te u propast, tako smelo,

pomisliš da ti je neko loše hteo,

pa sav od znoja postaneš vreo.

Znaš da to nisi smeo da dopustiš,

da ljutnju u sebi na slobodu pustiš.

 

Sve je jedinstveno na svoj način

Tamo gde talasi dodiruju plave, penušave oblake, tamo gde se spajaju nebo i zemlja, tamo postoji nešto drago što me podseća na tebe, nešto što otkriva novi svet ljubavi i mašte. I svaka latica cveta koja padne na tlo i svaki osmeh i suza, to sve što je nekom obično, za mene ima dušu i srce, jer sve je jedinstveno na svoj način…

Nekad je dovoljan samo topao pogled, reči nisu potrebne.

Svaka zvezda na sivom nebu zrači nekom pozitivnom energijom, ali uvek je baš ta jedna onako posebna i draga! Ta zvezda najviše svetli i kao ruža ne živi večno, ali pusti korenje u nečije srce. Svet je za nekog samo obična stvar, ta činjenica me malo rastuži… Ne vredi ubeđivati sebe u to da vam neko poseban, neko ko je kao ruža pustio korenje u vaše srce, više ne nedostaje, jer uvek vas ona jedna sitnica podseća i sija, nikada se ne gasi. Život je kao lavirint u kojem mi biramo put. I na svakom putu postoje prečice. Samo ako imamo želju, motivaciju i upornost možemo stići do svojih ciljeva. Manji ciljevi koje mi sami postavimo grade one veće koje mi želimo…

Pitam se zašto si mi uvek samo ti u mislima, pitam se da li ti bar nekad pomisliš na mene… Da li i ti imaš neku posebnu zvezdu? Uvek si baš ti u mislima mog srca, ti i tvoj osmeh! Svi drugi pogledi i osmesi jesu lepi i ponekad prijaju, ali nisu tako jedinstveni i dragi. Uđu u misli, ali ne i u srce… I ostanu u smilima, ali…

Ponekad pomislim da sam te zaboravila, ali nikada nisam sigurna u to… I ubrzo se to mišljenje promeni. Imam neki čudan osećaj. Kao da bih želela da te zaboravim, bar na kratko, ali ne ide mi.