Andrea Zarić je odrasla u Botošu, gde je i završila osnovnu školu. U Zrenjaninu završava srednju Medicinsku školu, smer farmaceutski tehničar. Sve četiri godine školovanja živela je u Domu učenika Angelina Kojić-Gina. Trenutno je student treće godine farmacije na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, gde i živi, ali je često i u Botošu. Andrea je skoro pet godina igrala fudbal. Najpre u seoskom klubu, a kasnije, tokom srednje škole, u ženskom fudbalskom klubu „Radnički 1919“, koji nažalost više ne postoji. Slobodno vreme provodi sa porodicom i prijateljima, a voli i da čita. Knjige su joj, objašnajva, strast još od malena. Za portal I love Zrenjanin Andrea je pričala o životu u Domu učenika, ali i tome kako izgleda igrati fudbal.
Vreme provedeno u Domu učenika Angelina Kojić-Gina će Andrei kako sama kaže uvek ostati u lepom sećanju.
„Pamtim ga po dobrom druženju, domijadama i prijateljima sa kojima sam i dalje u kontaktu. Zrenjanin pamtim po srednjoškolskim danima, životu u domu i fudbalu. Bivše cimerke i ja se često setimo našeg domskog života, zajedničke kafe posle škole, razgovora sa vaspitačicama Slađom, Oljom i Radmilom i anegdota iz doma kojima se još uvek smejemo. Iako sam nastavila da živim sa jednom od njih, najviše mi nedostaje naš zajednički, cimerski život. Poslednja noć u domu je za nas bila veoma emotivna. Rastanak nam je malo teže pao, ali nas je na neki način još više zbližio”, kaže Andrea Zarić.
.jpg)
„Nedostaju mi i treninzi, utakmice, druženje sa drugaricama iz kluba i taj osećaj da sam deo tima. U Zrenjanin često svraćam. Prolazak pored doma, škole i stadiona budi u meni lepe uspomene i sećanja na taj period života. Boravak u domu učenika mi je mnogo pomogao da se osamostalim, razvijem svoj socijalni život i tako steknem prijatelje za ceo život“, dodaje naša sagovornica.
I žene mogu veoma uspešno da se bave fudbalom
Ova devojka kaže da je fudbalom počela da se bavi iz hobija.
„Sve je krenulo kao hobi, ali sam fudbal shvatila ozbiljnije kada sam upisala srednju školu i prešla u veći klub. Na odluku da se bavim fudbalom dosta je uticala moja sestra koja mi je ukazala da ovim sportom mogu da se bave i žene. I to veoma uspešno. Mišljenja ljudi iz mog okruženja su bila podeljena. Većina me je podržavala, ali bilo je i onih koji su smatrali da ovaj sport nije za devojke. To je ujedno jedna od najvećih zabluda, kao i predrasuda – da žene igraju lošije od muškaraca. Razlog ovih zabluda je to što ženski fudbal nije mnogo popularan na našim prostorima. U drugim, razvijenijim državama se mnogo više ulaže u ovaj sport i žene se profesionalno bave fudbalom“, objašnjava Zarić.
„U domu sam slobodno vreme provodila na terenu i igrala fudbal sa momcima. Kada sam bila kod kuće trenirala sam sa momcima iz seoskog kluba i igrala na letnjim turnirima. Tu sam stekla veliko iskustvo koje mi je pomoglo da napredujem u ovom sportu. Za mene je fudbal bio više od sporta. Devojke iz kluba bile su mi druga porodica. Igrale smo u Prvoj ligi Srbije za žene, ali klub je morao istupiti iz lige zbog nekih drugih razloga. Tada sam prestala da igram i krenula na studije. Iako više ne igram, i dalje pratim fudbal“, dodaje naša sagovornica.
Fudbal nije samo „muški“ spor
Andrea tvrdi da su na terenu i muškarci i žene fudbaleri jednaki.
„Kada sam igrala sa njima, momci nisu pravili razliku, nije bilo negodovanja od strane suprotne ekipe, sve je to fer-plej. Najteže mi je bilo da se oslobodim treme pred utakmicu. Ali što sam više utakmica odigrala i više vremena provodila na terenu, tako je i trema nestajala. Igrala sam najčešće na poziciji beka, levog i desnog, ponekad i na poziciji štopera. Tokom utakmica je bilo oštrijih starotva. Žene su jednako srčane i borbene na terenu kao i muškarci. Srećom, ozbiljnijih povreda nisam imala. Reakcija na kartone je individualna i zavisi od igrača do igrača. Neko negoduje, burno odreaguje ili opsuje. Naravno da to važi i za žene. Dok drugi to prihvate bez prigovora“, kaže Zarić.
„Fudbal nije samo „muški“ sport. Devojčicama koje razmišljaju da zaigraju fudbal poručila bih da to i učine, a njihovim roditeljima da im budu najveća podrška. Samo tako možemo razbiti zabludu da je fudbal „muški“ sport“, ističe naša sagovornica.
Korona motiv da se još više uči
Naša sagovornica je trenutno na studijama farmacije.
„Još u osnovnoj školi sam se zainteresovala za hemiju i to je jedan od razloga zašto sam odabrala baš farmaciju. Studije farmacije su veoma zahtevne. Kada sam odabrala farmaciju bila sam svesna da je potrebno mnogo truda, odricanja i učenja jer je farmaceut osoba koja nosi znanje iz raznih oblasti medicine, hemije, biohemije… Zbog situacije sa virusom Covid-19 studiranje je postalo još veći izazov. Nastava na našem fakultetu se odvija većinom online. Profesori se trude da nam približe i prenesu gradivo na najbolji mogući način. Mene je ovo dodatno motivisalo da učim još više. Za sada još uvek nisam razmišljala šta želim da radim posle studija, ali pored rada u apoteci želim da unapredim sebe i na drugim poljima ove nauke“, kaže Zarić.
Kao što bi žene trebalo da daju šansu fudbalu, tako bi svi srednjoškolci koji su u prilici trebalo da se okušaju u zajedničkom životu u intrenatu.
„Svoj život u domu učenika započela sam bez predrasuda i zahvalna sam na iskustvu, lepim uspomenama i prijateljima za ceo život koje sam tu stekla. Savetovala bih svim srednjoškolcima da pruže šansu ovakvom načinu života, jer će iz doma izaći bogatiji, zreliji i samostalniji“, zaključuje na kraju razgovora naša sagovornica.
Fotografije ustupila: Andrea Zarić
.png)
.gif)
.gif)
