Anđela Mitrić: Mladi su u zabludi da će im na Vojnoj akademiji biti kao u seriji

Anđela Mitrić je rodom iz Titela. Završila je srednju Medicinsku školu u Zrenjaninu i sve vreme srednjoškolskih dana živela je u Domu učenika Angelina Kojić-Gina. Nakon toga odlazi na Vojnu akademiju u Beogradu. Trenutno je oficir geodetske službe Vojske Srbije, što je, kako kaže, bio njen san od malena. Godinama je, objašnjava, trenirala košarku. Ovaj sport je sada njena velika ljubav i hobi. Anđela voli putovanja, nove avanture i otkrivanje novih zanimljivih mesta u kojima može da uživa. O tome kako su izgledali njeni srednjoškolski dani, čega se seća iz perioda dok je živela u Zrenjaninu i kako je biti žena u vojsci otkriva za portal I love Zrenjanin.

Kako i po čemu pamtite vreme provedeno u Domu učenika Angelina Kojić-Gina?

Vreme provedeno u Domu učenika Angelina Kojić-Gina pamtim kao jedno lepo iskustvo i deo života koji će mi uvek ostati u lepom sećanju. Pre svega, pamtim ga po vremenu provedenom sa dobrim društvom i prevazilaženju svih onih tinejdžerskih izazova koji prate to vreme. Prva pomisao na Dom su mi sportske Domijade sa kojih nosim najlepše uspomene. Takođe, i moja vaspitačica Ljilja koja je uvek bila tu.

Po čemu pamtite Zrenjanin i koliko se često setite vremena kada ste ovde boravili?

Zrenjanin pamtim po jednom divnom Pabu u kom sam često provodila vreme sa društvom tokom boravka u Zrenjaninu. Naravno, pamtim ga i po ljudima koji su ostavili najveći utisak i obeležili taj period života. U poslednje vreme sam češće dolazila u Zrenjanin zbog privatnih obaveza, ali moram biti iskrena, unazad nekoliko godina to nije bio slučaj.

Život u Domu učenika me je delimično pripremio za Vojnu akademiju

Koliko Vam je školovanje u Zrenjaninu i boravak u Domu učenika pomogao da pronađete sebe i svoj životni put?

Boravak u Zrenjaninu i Domu učenika je sigurno imao uticaj na ono što sam sada i čime se bavim, ali sam i pre dolaska u srednju školu imala cilj i sliku onoga šta želim da budem kroz par godina. Recimo da je boravak u Zrenjaninu i moje lično sazrevanje u tom periodu samo potvrdilo ono što sam kao mala želela, a kasnije i ostvarila. Pogotovo što sam upisala školu koja nije imala veze sa ovim čime se sada bavim. Smatrala sam je dobrom za sticanje radne navike koja će mi posle biti od izuzetne koristi na Vojnoj akademiji.

Završili ste Vojnu akademiju. Kako ste se odlučili za ovaj poziv? Kako su Vaši ukućani i prijatelji reagovali na ovu Vašu odluku?

Želja da upišem Vojnu akademiju se javila pri kraju osnovne škole i tada su svi mislili da će me proći, jer nije bio svakidašnji poziv. Istovremeno, preda mnom su bile godine sazrevanja i oblikovanja u kojima je sasvim normalno bilo menjanje želja i mišljenja. Imala sam potpunu podršku roditelja, a naročito majke koja je moj najveći heroj u životu. Imala sam potpunu slobodu da sama biram šta želim da budem i čime da se bavim, što je meni bilo izuzetno važno.

Da li Vas je boravak u Domu učenika u Zrenjaninu delimično pripremio na ono što Vas je čekalo na Vojnoj akademiji?

Boravak u Domu učenika me je pripremio za samostalnost koja je neophodna na Vojnoj akademiji, kao i cimerski život. Ali, ipak, način života i rada na Vojnoj akademiji je potpuno drugačiji od svega ostalog.

Na Vojnoj akademiji u početku ništa nije lako, ali kad se naviknete na obaveze ništa nije teško

Šta Vam je bilo najteže, a šta najlakše na studijama?

Iskreno, najteže mi je padalo to što nisam mogla da idem na vikende kad sam htela i što je to bilo ograničeno i neizvesno do polovine radne nedelje. Pa onda šta god da isplaniram ne znam da li će moći da se ostvari. Što se tiče najlakšeg, ne znam šta bih tačno izdvojila. Jer u početku, dok se ne naviknete i ne počnu da vam budu rutina sve obaveze koje tamo imate, nije ništa lako. Ali, kad uđete u štos onda vam više ništa nije ni teško.

Šta su, po Vašm mišljenju, najveće zablude vezano za Vojnu akademiju?

Najveće zablude vezano za Vojnu akademiju je da će vam tamo biti kao na seriji.

Šta je tačno Vaš posao?

Ja sam potporučnik, oficir geodetske službe. Uglavnom se bavim izradom karata za potrebe sistema odbrane.

Kako danas ljudi reaguju kada kažete da ste vojno lice?

Uglavnom se oduševe, pogotovo što sam žensko u uniformi. To im je posebno zanimljivo.

Da li ste se ikada pokajali zbog poziva koji ste izabrali?

Nikako, opet bih sve isto birala kada bih se vratila unazad.

Život u Domu učenika vas uči da budete odgovorni prema sebi i svojim obavezama

Da li ste u kontaktu sa nekim ko je u isto vreme kada i Vi živeo u domu?

Naravno. Viđam se sa društvom sa kojim sam najviše vremena provodila kad god nam vreme i obaveze to dozvoljavaju.

Šta biste poručili onima koji možda ne gledaju blagonaklono na boravak u Domu učenika? Da li ste, možda i Vi u dom došli sa predrasudama, a iz njega izašli sa promenjenim mišljenjem?

Nisam imala nikakve predrasude i vrlo lako sam se uklopila u takav način života. Smatram da je Dom učenika najbolje rešenje za život u srednjoj školi, jer se na taj način upoznaje mnogo ljudi. Takođe, tada se odvajate od porodice, a samim tim sazrevate i učite kako da se organizujete i budete odgovorni prema sebi i svojim obavezama.

Fotografije ustupila: Anđela Mitrić