Aleksandra Rapaić: Želim profesionalno da se bavim kik-boksom (VIDEO)

Aleksandra Rapaić iz Žitišta do sada se okitila različitim odličjima sa najznačajnijih takmičenja. I to ni više ni manje nego u kik boksu i boksu. U svojoj kolekciji ima zlatne medalje sa svetskog i evropskog prvenstva za juniore u kik boksu, a osvojila je i prvo mesto na Kupu nacija u olimpijskom boksu. Pre dve nedelje postala je vicešampionka Balkana na seniorskom prvenstvu. O tome zašto se opredelila da trenira kik boks, koliko je to opasan sport i da li je za žene, kao i kakvi su joj planovi za budućnost razgovarali smo sa ovom devetnaestogodišnjakinjom.

I love Zrenjanin: Kada ste počeli da trenirate kik boks i zašto?

Aleksandra Rapaić: Kik boks sam počela da treniram 1. marta 2012. godine. Od malena sam volela borilačke sportove i trenirala sam karate. Tada nije postojao kik boks klub u Žitištu. Volim borbu jedan na jedan sa protivnikom.

I love Zrenjanin: Iako imate samo 19 godina, do sada ste učestvovali na ozbiljnim takmičenjima. Kako ste uspeli da uskladite svoje obaveze prema školi i sportu?

Aleksandra Rapaić: Završila sam Medicinsku školu smer farmaceutski tehničar. Trentno ne radim nigde. Nosilac sam Vukove diplome. U osnovnoj školi sam bila đak generacije. Mogu da kažem da sve može da se postigne samo ako verujemo u sebe. Za sve može da se nađe vremena. Za školu, sport, učenje, momka, devojku… Dobra organizacija je ključ svega. Medicinska škola nije laka, ali može da se postigne sve. Ove godine nisam upisala fakultet jer sam neodlučna. Ili ću nastaviti farmaciju ili medicinu. Sledeće godine bi trebalo da upišem nešto od ta dva.

Aleksandra Rapaić uverava da je kik boks sport za žene

I love Zrenjanin: Da li je kik boks sport za žene?

Aleksandra Rapaić: Kik boks jeste sport za žene. Nije toliko surov kao što su MMA borbe ili nešto slično tome. Dosta je dobar sport za kondiciju, za razvoj tela, dobar je za samoodbranu. Postoje discipline u kojima je bitnija tehnika kao što je kik lajt ili lajt kontakt. Tu nema jakih udaraca i gleda se više tehnika. Postoje i ful discipline u kojima se ide na udarce i za to postoji zaštitna oprema. Kod žena su udarci relativno slabiji nego kod muškaraca.

I love Zrenjanin: Osim kik boksa, trenirate i boks. Šta je teže po Vama?

Aleksandra Rapaić: Neki kažu da je teži kik boks, a neki da je boks. Razlika je samo u tome što su u kik boksu dozvoljeni i udarci nogama. Ima razlike u stavu i u taktici. Trajanje runde u amaterskom boksu je 3 minuta, a u kik boksu dva. Na dosta takmičenja sam učestvovala. Najviše sam ponosna na prvo mesto na evropskom prvenstvu i na svetskom prvenstvu za juniora u kik boksu. To je bilo 2017. i 2018. godine. Takođe, ponosna sam na prvo mesto na Kupu nacija u olimpijskom boksu i na srebro sa Balkanskog prvenstva.

Rapaić: Nikada me niko nije nokautirao i nadam se da neće

I love Zrenjanin: Jeste li do sada dobijali ozbiljnije udarce?

Aleksandra Rapaić: U svakom meču morate da primite neki udarac. Uvek ima i lakših i težih mečeva. To zavisi od protivnika i od toga kakav je nama dan. Psihom sve može da se prevaziđe, bez obzira koliko vam je loš dan. Sve je u glavi. Nema bola, to može da se prevaziđe pozitivnim razmišljanjem. Mi se uvek trudimo da što manje udaraca primimo i da nadmudrimo protivnika. Nisam imala nekih težih povreda što se tiče udaraca. Nokaut nikada nisam doživela i nadam se da neću. Najviše boraca napada glavu i najveća frekvencija udaraca je ka glavi upućena. Udarci u telo se lakše primaju.

I love Zrenjanin: Jeste li Vi nekada nekog nokautirali?

Aleksandra Rapaić: Nije baš bio klasičan nokaut, ali je bio udarac u jetru, pa je meč odmah prekinut u moju korist. Nisam nikada nikoga klasično nokautirala, da se onesvestio.

Kik boks podiže samopouzdanje kod žena

I love Zrenjanin: Koliko članova ima kik boks klub „Spartanac“ u kojem trenirate?

Aleksandra Rapaić: U klubu nas ima od 10-15 i uglavnom su devojčice. Imamo samo jednog dečaka. Ranije je bilo više članova. Mislim da je od kada je klub nastao oko 200-250 članova prošlo kroz klub. U poslednje vreme nema dečaka. Mi, žene, smo upornije. Kik boks nam jako povećava samopozdanje. Ja sam, recimo, bila jako stidljiva kada sam počela da treniram. Sada više verujem u sebe. To je nama devojkama bitno, jer smo uvek malo povučenije. Ovde možemo da se ispoljimo. Muškarci su već druga priča. Oni su slobodni uvek i takmiče se. Devojke koje dolaze gledaju da sebe poboljšaju, a muški su više takmičarski nastrojeni. To nije nikakav minus, naprotiv to je dobro, zato što treba da težimo da budemo bolji i od sebe i od drugih.

U Žitištu više radimo tehniku i na džaku, možemo kondiciju da radimo. Što se tiče sparinga za to idemo jednom do dva puta nedeljno u Zrenjanin. Prijatelji smo sa kik boks klubom Internacional i idemo kod njih na sparinge, družimo se dosta. Idemo i u bokserski klub Petrovgrad. Oni su nam velika podrška i prijatelji. Kondicioni trener je Milan Zorić, a tehniku rade Zoran Protić, Nikola Bibin, Milan Piperski. Dušan Zečević je bio moj prvi trener, moram da ga spomenem. Kada se spremam za takmičenje treniram dva puta dnevno. Pošto sam završila školu imam više vremena. Kada sam bila u školi onda sam dva puta dnevno trenirala samo kada je raspust.

Svaki udarac može da se dovede do savršenstva van ringa, u ringu je priča potpuno drugačija

I love Zrenjanin: Koliko puta mora da se ponovi jedan udarac da bi se on usavršio?

Aleksandra Rapaić: Udarac može da se dovede do savršenstva van ringa i van takmičenja. Treba dosta ponavljanja i dosta truda. To je malo i dosadno da ceo trening radite samo levi ili desni direkt. Kažem, sve to može da se dovede do savršenstva, ali druga je stvar u meču, kada smo umorni, kada nam padaju ruke. U kik boksu i boksu nikada ne možete da znate pobednika. Može i onaj ko je lošiji da pobedi boljeg, ako ovom nije dobar dan. Ili ako se onaj koji je manje bolji, bolje snađe u trenutku. Nikada sa sigurnošću ne možete da odredite pobednika, jer ste sa protivnikom 1 na 1. Tu je pitanje kako sam ja i kako je protivnik spreman. Ne pomažu tu treneri, niti bilo ko drugi. Treneri su tu da nas spreme za meč i do meča, a u meču smo samo protivnik i ja.

Koliko će vremena nekome trebati da nauči pravilno da izvodi udarce zavisi od osobe do osobe i od talenta. Onaj ko dođe a da nema talenat može da nauči, jer sve može da se nauči ponavljanjem. To je bukvalno kao kada učimo da vozimo bicikl. Neko će naučiti posle dva dana, a neko posle dva meseca… Po mom mišljenju nije bitno vreme koliko se vežba, već da li i koliko mi želimo da naučimo da uradimo nešto. Isto kao i u svemu u životu. Ako pokušavamo i verujemo u to što želimo to će se desiti. Ako samo ležimo kod kuće i gledamo tv neće se ništa desiti. Moramo da se pokrenemo, da ponavljamo iznova, čak i ako nam ne ide.

Rapaić: Trema postoji dok ne čujem gong za početak meča

I love Zrenjanin: Imate li tremu pred meč?

Aleksandra Rapaić: Ranije sam i kad pomislim na takmičenje imala neke leptiriće u stomaku. Sad nemam tremu do dana takmičenja. Ako je merenje ujutru, možda imam tremu na merenju. Kada krenem da se zagrevam pre meča onda me uhvati neka trema. I onda mislim samo da pokažem sve što znam, samo da prođe. Nije mi bitno da li ću da pobedim, naravno da bih volela da pobedim, ali mi je samo da pokažem šta znam. Ako je protivnik bolji neka on pobedi. Kada krene meč, kada se čuje prvi gong koji označava početak prve runde, prestaje sva trema i samo se koncentrišem na meč.

Meni je uvek u glavi da krenem, da zadam nekoliko udaraca i da se sklonim. Nekada moram i da napadnem, zavisi kako teče meč. Zavisi da li je protivnik viši ili niži, da li je jači, brži… Dosta ima tu taktike. I tu nam dosta trener pomaže što se tiče tog taktičkog dela. Da li ćemo mi to uspeti da izvedemo ili nećemo to je već do nas.

I love Zrenjanin: Kako se pripremate za meč? Gledate li ranije mečeve protivnika?

Aleksandra Rapaić: Ja lično ne gledam mečeve protivnika. Po mom mišljenu to mi neće ništa pomoći. Mislim da protivnik može i 50 mečeva da odradi na jedan način i sledeći može da bude drugačiji. Meni je sve jedno kako će se protivnik postaviti, ja ću imati svoju taktiku. Profil protivnika i analizu radi trener. Na osnovu toga na treningu i zagrevanju radimo serije i udarce koje bi trebalo da odradimo u meču. Nikad se ne zna kako će meč krenuti, kakav će biti protivnik tada. Što se tiče udaraca, ni jedan mi nije težak. Uglavnom koristim direkt, to mi najboje ide.

Srbija je u svetskom vrhu u kik boksu

I love Zrenjanin: Kako su ljudi oko Vas reagovali kada ste počeli da se bavite kik boksom, a kako sada?

Aleksandra Rapaić: Od početka sam imala podršku porodice i prijatelja. Najveća podrška mi je osnivač kluba Milan Zorić. Zbog njega sam nekako dogurala tu gde jesam. Što se tiče ostalih, neki su bili za to da se bavim ovim sportom, neki su opet govorili da to nije za žene i da ne treba to da radim… Uvek ima negativnih komentara, ali ja se vodim idejom da nije bitno šta nam se desi u životu, već kako mi na to odreagujemo. Mene to nije pogađalo, niti imam nešto protiv da čujem kritiku tog tipa. Mogu da kažu svi šta god hoće, ja imam svoj cilj. Opet kažem, sve drage osobe me podržavaju u tome što radim. Tu imam sreću.

I love Zrenjanin: Bili ste na mnogim takmičenjima. Gde smo mi kada je reč o kik boksu i boksu kada se poredimo sa sportistima iz drugih zemalja?

Aleksandra Rapaić: U kik boksu smo u svetskom vrhu. Dosta su dobri Rusi, Poljaci… Ima još dobrih reprezentacija. Ima i dobrih individualaca boraca iz nekih drugih država. Mi, recimo, ne vodimo puno takmičara na međunarodna prvenstva, ali smo dosta dobri i osvajamo medalje.

Koja se oprema koristi u kik boksu?

I love Zrenjanin: Da li Vas ljudi često pitaju da im pokažete neki kik boks udarac i kako reagujete u tim situacijama?

Aleksandra Rapaić: Ima toga i kod mene dolazi do nedoumice, jer ne znam šta da pokažem. Ako pokažem nešto što je jednostavno, onda će da kažu da to nije ništa. Direkt je jednostavan udarac, ali ne znaju baš svi da ga izvedu. Izgleda jako lako, ali ljudi baš zato prave greške, jer ne obraćaju pažnju na detalje. Ako, pak, pokažem neki teži udarac, onda će meni biti glupo jer moram da objašnjavam kako se to radi, a ljudi mogu da pomisle šta sad ona tu priča. Zbog toga ne volim da pokazujem udarce, nego kažem da dođu na trening i da im trener objasni nešto.

I love Zrenjanin: Šta se od opreme koristi u kik boksu?

Aleksandra Rapaić: Od opreme su bitni bandažeri, guma za zube, helanke, majica, šorc, rukavice, štitinici za cevanice i kaciga za početak. Za takmičenje su i suspenzori za geinitalije i štitnici za grudi za devojke.

I love Zrenjanin: Kada je po Vama pravo vreme da neko počne da se bavi kik boksom?

Aleksandra Rapaić: Da bi neko počeo da se bavi bilo kojim sportom, po meni je idealno da to bude sa 5 godina. Deca tada znaju da slušaju, a disciplina je jako bitna. Naravno, neće tada biti to toliko ozbiljno, jer se deca do neke 10-te godine uče kroz igru. Od 10-te godine bi trebalo malo ozbiljnije da se radi.

Rapaić: Nikada se nisam tukla van ringa

I love Zrenjanin: Jeste li znanje i veštine iz kik boksa uspeli da povežete sa medicinom?

Aleksandra Rapaić: Ja sam od malena u pokertu. Od 3-4 godine nešto treniram. Imala sam dosta povreda tipa uginuća. Naučila sam da odmah stavim led, da bude hladno. O imobilizaciji sam znala nešto i pre nego što sam krenula u srednju školu. Anatomija mi je dosta pomogla za sport kasnije.

Kada je reč o nekim drugim povredama, slomila sam kost na šaci kada sam imala 16 godina. Naglo sam ojačala, radila sam na snazi, a kosti nisu bili toliko jake. Opustila sam šaku, što nije dopušteno, jer kada se udara treba da se stegne šaka. U tom trenutku ja je nisam stegla, pa se zbog moje greške desila povreda. U kik boksu nema toliko preloma. Ako se i desi to bude uglavnom šaka. Povrede i prelomi se više dešavaju u drugim sportovima jer telo nije naviklo na udarce. U kik boksu, recimo, imate udarac nogom u podlakticu, što jača kosti. Ono čega ima su modrice, ali i to zavisi od genetike. Meni je osetljivija koža, modrice mi izlaze češće, ali nemam problem sa bolom.

I love Zrenjanin: Da li ste ikada znanje iz kik boksa i boksa primenili van ringa?

Aleksandra Rapaić: Nisam bila u prilici da se tučem privatno, van ringa. Nisam znanje iz kik boksa upotrebila u životu i nadam se da neću imati prilike.

Želim da budem profi prvak sveta u kik boksu

I love Zrenjanin: Koja takmičenja Vam predstoje u narednom periodu?

Aleksandra Rapaić: Pripremam se za Kup nacije u boksu koji se održava u januaru. To je međunarodni turnir koji se održava u Srbiji. Nakon toga ne znam. Cilj mi je evropsko prvenstvo u kik boksu koje se održava sledeće godine. Ima još vremena za to. Treniram i pokušavam da budem što bolja.

I love Zrenjanin: Kakvi su Vam planovi za budućnost kada je u pitanju kik boks?

Aleksandra Rapaić: Naravno da želim profesionalno da se bavim ovim. Dobro mi ide i vidim sebe u tome. Volela bih da postanem profi prvak sveta. Verujem da mogu to da postanem, ako se budem trudila i posvetila tome. Za profi borbe je važno da smo punoletni. Treba da budem u dobroj kilaži, a to mi je najveći problem, jer volim da jedem. Tu treba da se popravim, što se tiče discipline u kuhinji. To mi je najveći neprijatelj. Uspeću i to, jer nije to toliko teško. Samo treba malo da povedem računa. Nisam ja debela, ali imam nešto što je za profesionalni sport višak.