One su drugarice još od malena. I to, kakve! Jana i Rebeka. Sedeći u istoj klupi, znale su bezmalo šta koja misli, a da to nisu ni stigle da izgovore.
Tokom devet godina, računajući i zabavište, ni jednog sukoba, čak ni onog bezazlenog, dečijeg. Kako je vreme prolazilo, tako su i one pokazivale svoje školsko napredovanje, svoju ozbiljnost i privrženost školi. Uvek, i bez bilo kakvog otklona, moglo se računati na Janu i Rebeku, na Rebeku ili Janu. Svakako i na njihove roditelje, kao dragocene saradnike. Pa kako onda prevazići „muku“ kada dođe vreme da se odlučuje, koja je učenica generacije…!? Vrlo, vrlo teško. Nijansirano.
Matursko je veče. Osmaci, ti divni mladi ljudi, odrasli su skoro preko noći. Osmesi ali i po koja suza u uglu radoznalih očiju. Neki novi klinci koji su naša budućnost. Predvodnice su opet Jana i Rebeka. Najbolje i zagrljene. Jedna je morala biti proglašena. Takva su pravila. Teško i preteško. Tas je ovog puta malčice prevagnuo na Janinu stranu. Prvi poljubac, prva čestitka – od Rebeke. Prijateljstvo ostaje. Nakon svega, u dvorištu stare škole, osmesi zabeleženi „okom“ fotoaparata. Ostaju uspomene i trasiran put. Čvrst i nepokolebljiv, posut jasnim znacima. One to jasno tumače i prate.
Sigurni smo da će i srednjoškolska priča biti ista. Gde će tada tas prevagnuti…? Možda i nije bitno. Obe su zagrljene otišle u budućnost. Jana, malčice tiša i viša, a Rebeka nasmejana i, kad se izvije na svojim igračkim prstima, skoro ista, za nijansu niža. Eto, to su one, u ovom vremenu. Kao čudo, gde je moguće biti i “protivnik“ i drug prisan. Hvala obema na svemu što su podarile školi! Hvala i roditeljima njihovim, jer su iznedrili takvu decu. Takve ljude!
Piše Milan Nedeljkov
.gif)
.gif)
