Milan Srdić (27) ostao je vezan za invalidska kolica posle saobraćajne nesreće, a život je posvetio radu na boljoj bezbednosti u saobraćaju i treniranju za ulazak u atletsku reprezentaciju.
Nekadašnji fudbalski golman je 2008, kada je bio treći razred srednje škole, vozeći motor doživeo težak udes.
– Sve do nesreće sam trenirao fudbal. Posle nesreće bio sam godinu i po dana prikovan za krevet. Onda sam prelomio da idem dalje i da sve što je do tada bilo zgužvam kao papir i bacim. Oduvek sam se borio i taj sportski duh prati me kroz čitav život. Razmišljao sam šta mogu da učinim kako bih prilagodio život novoj situaciji i šta mogu da popravim oko sebe – priča Milan. Kaže da se trudio da sve nauči sam, od korišćenja kolica do vožnje automobila i savladavanja prepreka sa kojima se osobe sa invaliditetom suočavaju.
– Naučio sam da vozim kola i odlazio sam u banje u Srbiji. Tokom putovanja uočio sam da se vozači ponašaju nekorektno. Istovremeno, u saobraćajnoj nesreći u kojoj sam učestvovao nisam bio kriv, ali nisam imao kacigu. Tokom uviđaja bilo je niz nepravilnosti i sve to je uticalo na moju odluku da upišem master iz bezbednosti u saobraćaju na Fakultetu tehničkih nauka – kaže Srdić. Pored toga, odlučio je da učestvuje u projektu „Još uvek vozim“ u okviru koga osobe s invaliditetom, žrtve saobraćajnih nesreća, drže predavanja srednjoškolcima.
– Cilj predavanja je da utičemo na svest mladih kako sutra ne bi bilo više teško povređenih i poginulih na putevima. Učenici to dobro prihvataju i pažljivo slušaju naše životne ispovesti. Ukazujemo im na sve opasnosti koje nedolično ponašanje i nebezbedna vožnja mogu izazvati u saobraćaju – kaže Srdić uz napomenu da mu je želja da sa prijateljima osnuje Akademiju za bezbednost u saobraćaju posredstvom koje bi predavanja o toj temi mogla da se prošire i na one gradove u Srbiji gde nisu boravili.
– Posredstvom akademije bismo kroz razne projekte mogli uticati i na osobe s invaliditetom da češće izlaze iz kuće i da se osećaju korisno. Otkad mi se ovo dogodilo, upoznao sam neke ljude koji po pet godina nisu izlazili iz kuće. Ja sam primer da može i drugačije, jer sam nakon godinu dana posle nesreće otišao u Igalo na terapiju, ali sam koristio priliku da plivam i uživam u moru – kaže Milan.
MAŠTA O ULASKU U PARAOLIMPIJSKU REPREZENTACIJU
Kako ga sportski duh ne napušta, vredno trenira da bi ušao u Paraolimpijsku atletsku reprezentaciju Srbije.
– Dok sam bio u bolnici, nisam odustajao od vežbanja jer sam tokom oporavka koristio tegove, a trapez iznad kreveta za zgibove. Dosad sam učestvovao na nekoliko amaterskih takmičenja iz atletike i osvajao sam nagrade, pa mi je cilj da uđem u reprezentaciju. Zbog toga svakodnevno treniram. Uskoro ću otići na provere u Beograd, nakon čega ću znati da li ću biti deo tima. Voleo bih da se to desi, ali i da učestvujem na Olimpijadi – kaže Srdić.
USKORO MASTER
Milan kaže da prepreke za njega ne postoje te se, kaže, potpuno osamostalio i sa cimerom u Novom Sadu živi već tri godine. Nakon još jednog ispita, koliko mu je ostalo na masteru, planira da nađe zaposlenje u struci.
Izvor: Blic
.gif)
.gif)
