Šta je u praksi doneo propis o prodaji domaćih proizvoda „s kućnog praga“?

Početkom godine na snagu je stupio propis koji je malim gazdinstvima omogućio da legalno prodaju svoje proizvode „s kućnog praga“. Tačnije, da određenu količinu robe plasiraju bez teškoća, kupcima koji se kod njih pojave. Portal I love Zrenjanin je proveravao šta je nakon devet meseci primene ovaj propis zaista promenio u praksi.

Do prošle godine mali proizvođači su svoje proizvode obično prodavali „na crno“ kupcima koje znaju ili onima koji su se pozivali na preporuke starih mušterija. Od januara je na snazi propis koji je gazdinstvima omogućio da određenu količinu proizvoda mogu legalno da plasiraju na tržište i to „s kućnog praga“. Pojedinim proizvođačima je to i te kako olakšalo poslovanje.

„Ovo je četvrta godina kako smo u organskoj proizvodnji. U toku godine imamo oko 40 sorti povrća. Najvće površine zauzimaju luk, krompir, paprika, kupus. Našu robu kupuju nakupci, a imamo i svoju tezgu na pijaci u Novom Sadu. Takođe, ljudi dolaze kod nas na salaš, tako da tu praktikujemo i prodaju „s kućnog praga“. Od kada je stupila na snagu uredba koja omogućava legalnu prodaju „s kućnog praga“ nama je taj deo posla mnogo olakšan, jer mi to sada slobodno možemo da radimo“, kaže Sanja Kuzmanović, proizvođač organskih proizvoda iz Čeneja.

Kupcima mogu da vide kako se proizvodi roba koju kupuju

„I mušterijama to mnogo znači jer oni mogu da dođu da vide gde se proizvodi to što kupuju, kako se proizvodi, bere i čuva. Znači, imaju priliku da se upoznaju s mestom odakle je potekao proizvod koji kupuju i koriste u ishrani. Mi sada pripremimo proizvode i sačekamo da ljudi dođu po njih. Ne moramo da idemo na pijacu ili da nudimo marketima. Ljudi sada imaju više poverenja u proizvođače, pogotovo kada je u pitanju organska proizvodnja jer je ona kod mnogih i dalje pod velom tajni i znakom pitanja. Ovako, kada dođu na mesto gde se proizvodi po principima organske poljoprivrede, onda se priča o gazdinstvu širi „od usta do usta“. Ljudi govore da su bili na salašu ili farmi, da su videli kako se radi, da su sigurni u proizvode“, dodaje naša sagovornica.

„Dugi niz godina se bavimo ratarstvom, stočarstvom i proizvodnjom sira. Uredba o prodaji „s kućnog praga“ omogućila nam je da lakše plasiramo naše proizvode na tržište. Oni su 100 posto napravljeni od čistog, kvalitetnog mleka, bez aditiva i konzervansa. Sadrže prirodno sirilo i morsku so. Na naše gazdinstvo jednom mesečno dolazi nezavisna kontrola koja uzorkuje sirovine i proizvode i koja kontroliše njihov kvalitet. Trenutno imamo 400 litara mleka dnevno. Proizvodimo sitni sir, krišku, razne rolovane sireve, polutvrde i tvrde sireve. Trudimo se da zadovoljimo ukuse svih. Sir plasiramo „s kućnog praga“, imamo tezgu na pijaci i sarađujemo sa nekoliko specijalizovanih radnji koje otkupljuju proizvode od malih prozvođača. Naravno, redovno učestvujemo i na različitim manifestacijama. Cene sireva se kreću od 300 do 1.400 dinara“, objašnjava Zorica Radišić sa poljoprivrednog gazdinstva „Radišić“ iz Čuruga.

Pčelari izuzeti iz pravilnika o prodaji „s kućnog praga“

Pčelari su dosta očekivali od ovog pravilnika. Međutim, ispostavilo se da su se džabe nadali. Naime, kako kažu, oni su iz njega nepravedno izostavljeni.

„Ja sam hobista. Imam 30-ak košnica. Med uglavnom prodajem od kuće stalnim mušterijama. Preko društva pčelara „Jovan Živanović“, čiji sam član, pokušavamo da podignemo kvalitet meda. Radimo sertifikaciju fruškogorskog lipovog meda veoma uspešno već 4-5 godina. Imamo sve potrebne dozvole i markice kao znak kvaliteta i proizvedene količine. Kada je izašao pravilnik o prodaji „s kućnog praga“ za proizvode stočarstva, a med spada u proizvode stočarstva, mi pčelari smo mislili da on važi i za nas, odnosno za med. Nakon nekih mesec dana od stupanja na snagu, pošto mi u udruženju radimo i edukaciju u zimskom periodu, kontaktirali smo Upravu za veterinu da nam pojasne kako će se pravilnik primenjivati u praksi. U prvom trenutku su to odbili, ali smo od nadležnih dobili usmeno tumačenje da se pravilnik ne odnosi na med i da će se kontrola plasmana meda raditi po starim propisima“ kaže Miodrag Čupić, pčelar iz Novog Sada.

„Da je to tako,m ispostavilo i kasnije. Za sve proizvode koji su predviđeni da se plasiraju „s kućnog praga“ izašli su obrasci u kojima proizvođač unosi količine koje može da proda u skladu sa pravilnikom o prodaji „s kućnog praga“. Za med nema obrazca. Ima najava da će se za med napraviti posebni obrasci i pravilnik, ali to se još nije dogodilo. Tako da mi radimo po starim pravilnicima. Kada je plasman meda u pitanju, to znači da mi prodajemo male količine na pijaci ili smo usmereni na otkupljivače. Uz to, pčelari moraju da imaju objekte za pakovanje meda u skladu sa pravilima koja su propisana“, dodaje naš sagovornik.

Mala gazdinstva moraju da poštuju standarde kvaliteta

Da pravilnik nije doneo ono što su mali proizvođači od njega očekivali, tvrdi i Dragana Sakač iz Kucure.

„Naša mesara postoji zvanično od 1929. godine, madaje proizvodnja postojala i pre toga. Imamo vagu na  kojoj se nalazi pečat iz 1921. godine. Međutim, pošto deda nije bio punoletan nije mogao da registruje radnju. Nikada nismo prekidali rad i držimo se onih starih tradicionalnih recepata za pripremu naših proizvoda. Uveli smo i novitete, a to su proizvodnja salama, debrecina tj. polutrajnih proizvoda koji se, opet, prave po receptima kada nije bilo aditiva koji se danas masovno koriste. Mi te aditive ne upotrebljavamo. Asortiman nam je veoma širok. Tu su domaća šunka, kulen, kobasica, slanina, pečenca, kao i debrecina, salame“, kaže Dragana Sakač, proizvođač mesa i prerađevina od mesa iz Kucure.

„Proizvode plasiramo uglavnom kod kuće u svojoj prodavnici, a sarađujemo i sa još nekim prodavnicama… Nadamo se da ćemo ući i u neke restorane. Dugo smo radili sa hotelima u Vrbasu. Nekada se radilo drugačije. Danas da biste radili morate da imate sertifikate standarda. Pre svega HACCP. Papirologija je obimna. Nije baš sve onako kako se predstavljalo kada je promovisan pravinik o prodaji „s kućnog praga“. Vi morate da ste registrovano gazdinstvo, da imate papire, da vas neko kontroliše. Mora da se poštuje higijena u proizvodnji, da bi proizvod bio zdravstveno bezbedan. Problem je što se dešava da se na tržištu prodaje sve i svašta, kao što je nepregledano meso. To pravilnik ne dozvoljava, ali se u praksi dešava. I to mora da se reši“,  dodaje naša sagovornica.

Potrbna je bolja kontrola malih proizvođača

Da situacija na tržištu mora bolje da se kontroliše, tvrdi i Goran Beraš iz firme koja se bavi proizvodnjom kozijih sireva.

„Mi smo najveći proizvođači kozijih proizvoda u jugoistočnoj Evropi. Nalazimo se u selu Kukujevci kod Šida. Farma i mlekara su podignute 2009. U toku sezone imamo 35-oro zaposlenih. Imamo oko 600 muznih koza i 500 mladih. Lično, a i profesionalno, nemamo ništa protiv uredbe koja omogućava malim proizvođačima prodaju „s kućnog praga“. Naravno da treba stimulisati male da mogu da rade i da žive. Ali, postoji tu jedan drugi problem. Šta da radimo mi koji smo veliki u kozarstvu, ali smo kao proizvođači mleka mali. Mi ne možemo da se poredimo sa proizvođačima kravljeg mleka. U obavezi smo da plaćamo sve moguće analize, sertifikate, poreze državi… Imamo sertifikate za izvoz u EU i SAD, koji su nas i te kako koštali. Borimo se da nam se premije bar nekada isplate na vreme“, kaže Goran Beraš iz firme „Beocapra“.

„Kad se izborite sa svim tim nametima i napravite sir od 100 posto kozijeg mleka, pojavi se neko malo gazdinstvo, protiv kojeg ponavljam nemam ništa, a koje ponudi navodno koziji sir po ceni koja nikako ne može da odgovara ceni kozijeg sira. Za kilogram kozijeg sira potrebno je oko 12-13 litara mleka, a znamo da je cena kozijeg mleka u otkupu 55-60 dinara. To znači da je samo trošak sirovine 750 dinara. A gde su svi ostali troškovi koje sam nabrojao, kao i obrada? Kako onda koziji sir može da se prodaje „s kućnog praga“ po ceni od 600-800 dinara? Mladi koziji sir se nudi po 350 dinara. Tu se odmah vidi da nešto ne funkcioniše kako treba. Moje pitanje jeste da li iko kontroliše te male proizvođače. Šta rade i koje sirovine koriste“, dodaje naš sagovornik.

Jasna deklaracija i za proizvode „s kućnog praga“

Sve bi bilo mnogo drugačije kada bi i proizvodi koji se prodaju „s kućnog praga“ bili ispravno deklarisani.

„Nisam za to da se malima nešto naplaćuje, ali jesam da im se proizvodnja kontroliše. Da li oni moraju da imaju sertifikat o zavstvenoj ispravnosti? Mi to moramo da imamo. Ne možemo da prodajemo naše proizvode bez toga, jer svaki trgovinski lanac, restoran, hotel traži taj sertifikat. Ti isti restorani, hoteli kupuju i proizvode „s kućnog praga“ bez ikakvih dokaza o kakvim se proizvodima radi“, objašnjava Beraš.

„Poveli smo kampanju koja podrazumeva da se proizvodi ispravno deklarišu. Ako proizvođači koriste u proizvodnji sira mešavinu kozijeg i kravljeg mleka, neka se to navede. Da kupci znaju šta kupuju. Naš zakon dozvoljava da se na deklaraciji navede da je u siru korišćeno 51 posto kozijeg mleka, a  49 posto kravljeg i da se taj proizvod nazove koziji sir. Nemam ništa protiv toga, ali neka taj procenat jasno svuda stoji. Još je gora situacija sa proizvodima koji se uvoze, recimo, iz Bosne. Tamošnji zakon dozvoljava da se kozijim sirom nazove proizvod koji ima samo 30 posto kozijeg mleka. Pošto na deklaraciji ne piše koji je odnos kozijeg i kravljeg mleka taj sir se uredno ovde prodaje kao koziji. A on to ustvari nije. I onda se pitamo što su domaći proizvodi skuplji od uvoznih“, dodaje naš sagovornik.

Činjenica je da je propis koji omogućava malim gazdinstvima da plasiraju svoje proizvode „s kućnog praga“ trebalo da olakša poslovanje tim proizvođačima. Ipak, i ovoga puta se u praksi pokazalo da i ovaj dokument, kao i mnogi koji su samo prepisani iz drugih zemalja, nije adekvatno odgovorio na zahteve i očekivanja svih kojima je namenjen.