Pasulj zauzima sve manje površine u Ravnom Topolovcu

Ravni Topolovac je poznat po proizvodnji pasulja. Međutim, ovog povrća je u selu nadomak Žitišta sve manje. Pre 15-ak godina ono je zauzimalo oko 500 jutara, a danas svega 50-ak. Proizvođači kažu da je proizvodnja pasulja zahtevna i neizvesna. S druge strane, velike količine ovog povrća se uvoze. Pa tako neverovatno zvuči podatak da za pasulj koji najčešće na naše tržište stiže iz Kirgistana, Kine, Poljske, Argentine, godišnje potrošimo 9,5 miliona evra.

Simbol Ravnog Topolovca je pasulj. Ovo selo je i danas nadaleko poznato po ovom povrću iako se njegova proizvodnja drastično smanjila. U Udruženju proizvođača pasulja kažu da se broj članova godinama već ne povećava, a da se pasulj sa nekadašnjih 500 jutara u selu sveo na desetinu tih površina.

Vladimir Pudar je jedan od retkih proizvođača koji opstaje u proizvodnji pasulja.

„Pasulj gajim na jednom hektaru. Ja sam bio mali kada sam uz oca počeo da radim pasulj, tako da se ovom proizvodnjom bavim više od 30 godina. Mi uvek sejemo pasulj otprilike na jednom hektaru zbog plodoreda“, počinje priču Vladimir Pudar iz Ravnog Topolovca.

„Ove godine je bilo dosta kiše, pa je bilo i dosta trave po njivama. Kiša je umanjila dosta rod. Sigurno 20-30 posto. Kada je bilo cvetanje, bilo je najviše kiše. Voda je stajala u redovima. Oprašivanje nije bilo kako treba. Ja još nisam završio čupanje pasulja, ali kako mi se čini, mislim da ćemo da ostvarimo prinos od oko 8 metara po lancu. Prosek je od 10 metara, a kod nekih bude i 15 metara kad je dobra godina“, objašnjava naš sagovornik.

Pasulj zahteva dosta rada

Proizvodnja pasulja nije jednostavna.

„Pasulj je zahtevan. Mora da se radi. Dok neko ide na odmor, na kupanje, mi idemo na njivu celo leto. Čupamo travu, kopamo, zalivamo. Stalno mora da se obilazi. Ja mislim da sam ove godine najmanje 50 puta otišao do njive samo da obiđem da vidim da li treba nešto da se radi. Da se prska, da li ima bolesti… Da bih na vreme sve odradio. Srećom, ove godine nije bilo nikakvih bolesti. Kad smo tek posejali pasulj jednom smo poprskali protiv korova, jer je bila vlažna zemlja. Inače, najčešće bolesti i štetočine koje napadaju pasulj su neke mušice koje se pojavljuju, zatim plemenjača. Pasulj mora da se zaliva. I ove godine smo navodnjavali. U početku je bilo i previše kiše, a posle je sve bilo suvo. Mi smo uzeli neke kišne topove i pumpe za navodnjavanje, da bismo mogli da zalivamo“, kaže Pudar.

Ogromne količine pasulja se uvoze u Srbiju

Srbija troši milione evra na kupovinu pasulja iz inostranstva. Najčešće se na domaćem tržištu može naći pasulj koji se proizvodi u Kirgistanu, Kini, Argentini, Poljskoj…

„Domaći pasulj je kvalitetniji od uvoznog. To ne može da se poredi i što se tiče kuvanja i što se tiče ukusa. Barem znamo kakvo je poreklo. Ne moramo da razmišljamo šta je neko primenjivao u proizvodnji u nekoj stranoj zemlji. Evo vidimo šta se na tržištu dešava sa mesom. Malo, malo pa izađe priča da to meso malterne izbacuju iz EU, a onda zemlje poput naše uvoze to takvo meso. Slična je verovatno situacija i sa pasuljem. Za kuvanje domaćeg pasulja zadužena je domaćica i ona najbolje zna koliko se pasulj kuva. Ali, ona govori da je to kratko u odnosu na neke druge. Ja jedino znam da je ukus fenomenalan“, ističe naš sagovornik.

„Mi proizvodimo tzv. pasulj sumporaš. To je pasulj sličan maslinasto zelenoj boji. On je dosta bio popularan u Bosni. Sada čujem da tamo povećavaju proizvodnju. Veličina zrna zavisi od godine do godine. Uglavnom ga čovek u tanjiru ne vidi, samo oseti ukus. I to je najvažnije“, dodaje Pudar.

Nakupci jedini kupci pasulja

Proizvodnja pasulja nije jedini problem sa kojim se susreću poljoprivrednici. Sledeći korak je prodati pasulj po pristojnoj ceni.

„Pasulj prodajemo nakupcima. Pre ih je bilo više, a sada ih je manje. Cena se kreće oko 2 evra za kilogram. Neko, kome su pare potrebne, da i jeftinije. Drugi opet uspeju i skuplje da ga prodaju. Sve je stvar dogovora. Nakupci ucenjuju, dođu tu i daju neku cenu koja se ne isplati. Pa onda ljudi kažu da bi radije prosuli pasulj, nego da ga daju nekom džabe. Ja pasulj ne čuvam nikada. Ima ljudi koji imaju kapital i prostor pa čuvaju pasulj i prodaju ga zimi kad je malo bolja cena. Ali, tada se dešava dosta puta da i žižak proradi. Onda ljudi to praše zbog žižka. Mi to ne radimo“, kaže Pudar.

Pasulj se nekada tresao po seoskom putu

Porodicu Pudar zatekli smo kako pasulj istresaju iz mahune na starinski način, onako kako se nekada radilo.

„Mi smo ove godine platili radnike da nam rade na njivi. Imali smo dosta čistu njivu, pa smo pasulj stavljali u trake da dođe čovek da nam sa kombajnom uradi. Čovek došao iz Višnjićeva, počeo je da radi, ali zrno nije ispadalo iz mahune. Čak 50 posto zrna je ostajalo na njivi i onda smo videli da to ne bi moglo da se isplati. Zato smo pasulj natovarili na prikolice i doneli kući. Sada na tradicionalan način praznimo mahune. To znači da pasulj raspemo po asfaltu. Čekmo nekoliko sati da se malo osuši. Vi prosto čujete kad mahuna počne da pucketa. Onda traktorom to gazimo da zrno ispadne. Posle se uzmu vile i otresa se da što više pasulja ispadne. Zatim se pasulj okrene i ponovo se gazi traktorom. Imamo vetrenjaču na koju stavljamo da prevejemo pasulj od prašine. Ovo je jako prljav posao“, objašnjava naš sagovornik.

Da se proizvodnja pasulja u selu smanjuje, potvrđuje i činjenica da je sve manje proizvođača koji se ovim poslom bave.

„Nekada ovim drumovima po selu čovek nije mogao da prođe koliko je tu bilo pasulja. Ja se sećam kako mali, tu je sve bilo od pasulja. Trajalo je otresanje i po 15 dana. Sada toga nema. Možda nas 5-6 radi pasulj. A to je sve zato što je neisplativo. Da je isplativo, naravno, da bi svi radili“, kaže Pudar.

Ranko Pudar ide na njivu iako je ušao u devetu deceniju života

Proizvodnja pasulja u ovoj porodici je tradicija. Tako smo u poslu zatekli i Vladimirovog oca koji ima 80 godina.

„Proizvodnjom pasulja se bavim preko 40 godina. Prvi sam u selu počeo da sejem pasulj na veliko. Onda se nešto malo isplatilo. Danas se to mnogo manje isplati. Posao je jako težak i prljav. Ja sa rvem sa ovim poslom. Nedavno sam imao operaciju oka, pa sad moram malo da se čuvam. Ali, moram malo i da pomognem. Moram da kažem da bi uslovi kredita za mlade mogli da budu malo labaviji. Ograničili su da mogu da ih uzmu oni koji imaju do 40 godina. Ja imam tri sina. Svaki je preko 40, a ni jedan nema 50. Oni ne mogu da konkurišu za te kredite. Kredit bi nam puno značio. Mogli bismo da uzmemo sistem za navodnjavanje ili bi uzeli đubre da pojačamo prihranu. Tako bismo imali bolje prinose. Imali bismo i bolji račun da radimo. Ovako samo krpimo godinu za godinom i to je to“, kaže Ranko Pudar.

Veliki problem je kažu proizvođači pronaći dobrog radnika.

“Nema radnika. Jako je teško naći ih. Idemo po drugim selima i tražimo ko bi došao da radi. Snalazimo se. I oni imaju svoje grupovođe koji ih vode. Te grupovođe traže da se plati put i njihova dnevnica. Dešava se da onaj ko vodi grupu zaradi mnogo više od radnika. Satnice se kreću od 250 do 300 dinara. U polju može da se radi samo kad je rano jutro, najduže do 10 sati ujutru. Posle toga, verujte, da ni radnici više ne mogu da izdrže. Težak je to posao, učinak je manji, zrna počinju da se prosipaju“, objašnjava naš sagovornik.

Čupanje pasulja znači da si nekoliko sati dnevno savijen na njivi

Prolazeći kroz atar sela Ravni Topolovac, na njivi jednog drugog proizvođača zatekli smo radnike kako čupaju pasulj. Oni su potvrdili da taj posao nije ni malo lak.

„Na njivi radim 45 godina. Pasulj čupam svake godine od kada sam došla iz Hercegovine u Banat. To je jako težak posao. Stalno moraš da si savijen. Zato je i najveća satnica kod pasulja. Kolika je, zavisi kako se dogovorimo sa gazdom. O pasulju ne moraš baš ništa da znaš. Važno je da dobro radiš i da gledaš da ti ne ostane pasulj kad prođeš. Pasulj se čupa. Uvek je teško raditi. I kad je kišna i kad je sušna godina. Kad je kišna godina onda si prljav do grla. Ima trave dosta i onda te to ometa da radiš“, objašnjava naša Zora Kovačević iz Kleka.

„Trave ne sme da bude u počupanom pasulju. Mora da se pazi, jer kako će kombajn da vrši kad ima trave. Kad je sušna godina onda se teško čupa. Na njivu dođemo oko pola pet-pet i obično radimo do 10 sati. Posle ne može, jer puca mahuna od sunca i pasulj se rasipa po njivi“, dodaje naša sagovornica.

Zbog velike proizvodnje pasulja koja je nekada bila prisutna u Ravnom Topolovcu, jelo od ovog povrća je dobilo i svoju manifestaciju. Međutim, kako se ovaj posao sve manje isplati, čini se da će u selu od pasulja ostati samo „Pasuljijada“, koja se ove godine održava petnaesti put i to 17. avgusta. Jedno je sigurno tog dana će se u Ravnom Topolovcu kuvati isključivo domaći pasulj.

Procena je da se u Vojvodini pasulj proizvodi na oko 800 hektara, dok u čitavoj zemlji zauzima oko 9.000 hektara. Godišnji rod je oko 11.400 tona. To znači da po stanovniku dolazi 1,6 kilograma pasulja, što je polovina od potreba domaćeg stanovništva.