Nije malo onih koji su poslednjih godina ostali bez posla. Neki su se snašli i već rade neki drugi posao, ali i dalje ima onih koji razmišljaju čime da se bave. Uz to, nije malo ni mladih ljudi koji godinama čekaju posao na birou. Poljoprivreda bi za mnoge od njih mogla da bude jedna od mogućih oblasti u kojoj bi mogli da se zaposle. I da otpočnu sopstveni biznis. Naravno, ne znaju svi kako se proizvodi hrana, ali uz trud i rad to bi mogli da nauče od stručnjaka, ali i svojih sugrađana. Zrenjaninac Vojislav Vešović je bez ikakvog iskustva i znanja, poljoprivredom počeo da se bavi pre 15-ak godina. Danas ima ozbiljnu proizvodnju voća, rasada i cveća.
Vojislav Vešović je završio Ekonomski fakulet u Subotici. Smer spoljna i unutrašnja trgovina. Radio je u Banatskoj banci i fabrici kaučuka. Kada je u kaučukari ostao bez posla ozbiljno je počeo da razmišlja čime da se bavi. Jer je tada trebalo obezbediti novac za život porodice i školovanje dece.
“Tada sam još počeo da razmišljam da se bavim poljoprivredom. U to vreme nisam mogao da započnem sopstvenu proizvodnju. U jednom lokalu u gradu sam prodavao jabuke koje je proizvodio Južni Banat iz Bele Crkve. Bio sam dosta uspešan u tome. Zarada je zavisila od prometa. U ono vreme ostvarivao sam takav promet da sam imao veću platu od generalnog direktora. Neki su se bunili, jer sam dobar deo robe prodavao „na veliko“. Oni su govorili da je to prodavnica “na malo”, a direktor je bio stava da nema nikakvih problema što jabuke prodajem i “na veliko”, jer protiv mene nema prijava. Kasnije se tamo promenila uprava, došli su drugi ljudi, maloprodaja je ukinuta i onda sam na brzinu razmišljao šta bih mogao da radim”, počinje priču Vojislav Vešović, poljoprivrednik.
“Novac od trgovine uložio sam u kupovinu zemlje”
Kako je trgovina bila zanimanje koje je tada poznavao, Vojislav se odlučio da trguje voćem na pijaci. Kupovao ga je od proizvođača i preprodavao.
“Poljoprivreda je i dalje bila tema o kojoj sam razmišljao. Od novca koji sam zarađivao od trgovine, polako sam počeo da kupujem zemlju. Kupio sam prvo 2 hektara zemlje. Video sam još u to vreme da će doći do privatizacije. Shvatio sam da nećeš moći da se baviš prodajom ako nemaš apsolutno sve svoje. Kupio sam prva dva hektara zemlje tako što sam prodavcu rekao da mu odmah dajem deo novca, a do kraja godine ostatak. Da bih to mogao da ispoštujem morao sam puno da radim. To je bilo 90-ih godina. Tada se išlo masovno za Mađarsku, pa sam i tamo nosio neku robu, prodavao. Donosio sam robu odande, jer samo od trgovine voćem na pijaci ne bih mogao da kupim zemlju. Tako da sam u 10 dana, čak 8 puta išao za Mađarsku”, priseća se naš sagovornik.
“Ali, pametno sam investirao. Nisam kupovao luksuzne automobile. Imao sam dvoje dece koje je trebalo da školujem. Jako sam vodio računa gde će novac da se uloži. Smatrao sam da ako uložiš u nešto što ne vraća novac, nego samo gubi svoju vrednost, ništa nećeš uraditi. U životu nije bitno čime ćeš da se baviš, već kako ćeš znanje koje imaš da upotrebiš. Znanje koje sam imao s fakulteta mi je pomoglo da donesem odluku gde ću da investiram. Poljoprivreda je bila moja definitivna odluka. Zato sam investirao u kupovinu zemlje. Nakon toga sam podigao prva dva hektara voćnjaka. To su bile jabuke. Trebalo je to sve i ograditi…”, dodaje Vešović.
“Kada sam počeo da se bavim poljoprivredom, nisam imao nikakvo znanje i iskustvo u tome”
U početku bavljenja poljoprivredom, naš sagovornik nije imao nikakvo iskustvo u proizvodnji jabuka.
“Imao sam iskustvo u trgovini, znao sam sorte jabuka, ali nisam znao ništa o proizvodnji voća. Tada nismo mogli ni da uzimamo subvencije. Sadnice smo kupovali od privatnih proizvođača. Na nesreću te godine je bila jaka zima i pao je veliki sneg. Preporuka stručnjaka je bila da voćnjak ogradimo ogradom visine metar, ali se ispostavilo da to nije bilo dovoljno. Zečevi su preskočili ogradu i pojeli sadnice. Zvao sam stručnjake, oni su mi objasnili da to neće biti problem, ako je ostao makar mali deo sadnice iznad kalema. To bi moglo da znači da će biti bolji raspored grana kada voćke budu isterale. Bilo je potrebno više truda i rada tada, i na kraju se voćnjak uspešno oporavio”, kaže naš sagovornik.
Danas voćnjak Vojislava Vešovića ima 4 hektara. Osim jabuka tu su zastupljene šljiva, višnja i breskva.
“Poljoprivreda je specifična i ako se baviš samo jednom vrstom proizvodnje, kao što se ljudi bave stočarstvom, recimo, predaju mleko, onda si ti vezan za određene strukture, koje te posle ucenjuju. Pogotovo oko plaćanja. Pratio sam i šta se dešava u svetu. Veliki proizvođači paradajza su propali kada su počeli da rade preko velikih lanaca. I ovde se vrši propaganda da treba raditi preko velikih lanaca. Ja sam išao drugom logikom. Nisam težio da steknem neko bogatstvo preko noći, već mi je cilj bio samo da porodica može da živi od toga što radim. Išao sam na to da na pijaci imam što više artikala. Ako, ne daj Bože, jedno podbaci, s drugim mogu taj gubitak da pokrijem. Ko se specijalizovao samo za jednu vrstu proizvodnje on to ne može”, objašnjava Vešović.
U voćnjaku ima po nekoliko različitih sorti istog voća
U Vojislavovom voćnjaku su zastupljene različite sorte jabuke, šljive, višnje.
“Smatrao sam da Ajdared spada u niži rang jabuke po kvalitetu. Tu sam pogrešio. Od jabuka imam Greni Smit, Fudži, Navajo, Red Čif, Zlatni Delišes, Galu, Pink ledi. Ali, to su malo tvrđe sorte. A penzioneri najviše vole Ajdared. Imam i Ajdared jedan deo. Nameravam da vadim deo šljiva, kako bih ubacio još Ajdareda. I da radim po novom sistemu sadnje, da bude s protivgradnom mrežom. Od šljiva najviše imam čačanske sorte. Višnje smo uzeli konzumne, da mogu da se prodaju na pijaci. Gledali smo da to budu četiri sorte koje dospevaju jedna za drugom u roku od 10-ak dana. Da imam stalno određene prihode. Kada na pijacu izneseš robu, nije sve jedno da li imaš samo jedan ili imaš 10 artikala. Ako treba da napravim promet od 10000 dinara dnevno, teško ću to uspeti samo s jednim artiklom. Mnogo je lakše s 10 i više artikala”, kaže ovaj poljoprivrednik.
“Nije isto baviti se voćarstvom u Zrenjaninu, Subotici ili Beloj Crkvi”
Problem na početku zasnivanja proizvodnje je bio i to što u Zrenjaninu Vojislav nije imao od koga da uči kako se u voćnjaku pravilno radi.
“Ovo nije voćarski kraj. Mi smo radili preko Ljutova kod Subotice. Tamo smo robu lagerovali, tamo je vršena klasifikacija. Na početku nismo imali nikave mašine. Prvo sam kupio polovan traktor. Onda smo konstatovali da mašina koju sam video u Subotici da vadi travu između voćaka, a koju smo kupili, kod nas ne radi kao tamo. Ovde je drugačiji tip zemljišta. Tamo ta mašina radi, a ovde se lomi, kida… I onda smo je prodali. Trebalo je dosta vremena da uhvatimo kako se šta radi. Ovde nema razvijenog voćarstva da bi ti mogao da učiš na tuđem iskustvu. Raditi ovde voćarstvo i u Subotici ili Beloj Crkvi nije isto. Sada je mnogo lakše, jer imamo određene prihode i možemo da kupimo mehanizaciju, da ulažemo više. Zato će sad voćnjak biti sve savremeniji”, objašnjava Vešović.
Kako poljoprivreda i ozbiljan voćnjak danas gotovo da ne mogu da se zamisle bez sistema za navodnjavanje, i u ovom voćnjaku je uveden sistem kap po kap.
“Za sistem za navodnjavanje smo dobili od pokrajine kredit. Jako sam vodio računa i kada sam podizao kredite. Sada bi trebalo da obnovimo zalivni sistem. Imamo izbušena 3 bunara. Za jedan mi je pomogao grad Zrenjanin. Prošle godine su nam ga besplatno izbušili. I to je prvi put da sam nešto dobio besplatno. Do sada smo sve radili iz sopstvenih sredstava. Nikakve povraćaje nismo imali”, objašnjava naš sagovornik.
U planu je podizanje hladnjače
Ovaj proizvođač planira i da podigne sopstvenu hladnjaču. Međutim, za to mu je potrebna dozvola za gradnju, koju čeka već neko vreme.
“Nekada je bilo jako dobro raditi s hladnjačom u Ljutovu. Sada su oni ojačali, tamo se razvilo voćarstvo i mnogo je teže raditi s njima. Napravili su veliki broj klasa. Kada ti odneseš jabuke i kada ti isklasiraju tamo, moraš da čekaš i mesecima da te isplate. Imao sam nameru da ovde podignem hladnjaču od 150-200 tona. Jer bih mnogo bolje prolazio nego sada kada idem za Ljutovo. Do tamo ima 135 kilometara, pa ti nosiš jabuku tamo, pa se vraćaš. Pa moraš da ideš po robu, ako se ona ne proda slučajno ili ako nećeš da daš za industriju, nego hoćeš sam da preradiš. Kupio sam plac. Tada mi je rečeno da tu može da se gradi, posle je ispalo da ne može. Da će biti novi urbanistički plan. Te hladnjače su montažno-demontažne. Kada bih je izgradio bilo bi skroz drugačije. Brali bismo selektivno jabuke”, kaže Vešović.
Osim proizvodnjom voća, ovaj poljoprivednik se bavi i proizvodnjom rakije.
“Nema bacanja ničega. Od onoga što ostane pravimo kvalitetnu rakiju. Ona je otišla po celom svetu, mada još nismo registrovani. Raspitivao sam se o tome, ali je to, za sada, komplikovano. Treba da se registrujem kao preduzeće. A ja, ipak, dolazim u neke godine… Ideje imam. Videćemo šta će biti. Ali, tvrdim da poljoprivreda može uspešno da se radi”, kaže naš sagovornik.
Proizvodnja rasada u plasteniku
Vešović ima i plastenike. Za sada ih je 5.
“Plastenici zauzimaju oko 800 kvadrata. Počeo sam slučajno time da se bavim. Imam jako dobrog prijatelja kojeg sam slučajno upoznao. On je sada u Prijedoru, a rodom je iz Čapljine. To je kraj koji je poznat po povrtarstvu. Kada je u Bosni bio rat on se doselio ovde u komšiluk. Ja sam smatrao da je banatska zemlja jako loša. Sadio sam krastavac, koji je tada zahvatila plemenjača i koji je propao. Kada se on ovde doselio, sklepali su neki plastenik od drveta i posadili krastavac. Zalivali su ga, ja sam pomislio kako će to da propadne. Kada je prošlo neko vreme, on je otvorio plastenike. Tamo je bilo more krastavaca. Znači nije u pitanju zemlja, nego to što o toj proizvodnji nismo znali dovoljno. On je video da imam želju da radim i podržao me je u tome. Da nije njega, verovatno se ovim ne bih ni bavio”, objašnjava Vešović.
“Moj prvi plastenik je isto tako bio sklepan od drveta. Mali, možda je zauzimao 10-20-ak kvadrata. Žena je htela da me “ubije”. A sada je to ozbiljna proizvodnja. Znao sam da uvidim ko šta zna. Nekada možeš da pročitaš silnu literaturu, ali kap nečijeg iskustva znači više od te literature”, dodaje naš sagovornik.
Ove godine proizvedeno je 27000 paradajza
Ove godine u plastenicima je proizveo 27000 rasada paradajza.
“Kada sam to počinjao da radim, svi su govorili da nemam šanse u toj proizvodnji, jer su tu Lukino Selo, Mihajlovo… Oni su većinom prodavali čupani rasad. Ja sam počeo da radim rasad u kesicama. Kada sam počinjao, žena mi je govorila da nisam normalan, jer sam išao da sadim ljudima paradajz, da bi im uspeo. Išao sam logikom – ako ta mušterija bude zadovoljna, ona će mi dovesti bar još 5 mušterija. Sad mogu da proizvedem koliko god hoću rasada paradajza, jer sve mogu da prodam. Možda neko ima i lepši po izgledu rasad, ali ljudi su u mene stekli poverenje”, kaže Vešović.
“Imam više sorti paradajza. Čak i neke koje po meni nisu toliko kvalitetne, ali su ljudi na njih navikli i traže ih. Mnogi još dolaze i traže jabučar. Svaki koji je jabučastog oblika je jabučar. Uvek sam vodio računa da kupujem kvalitetna semena. Sorte su jako bile bitne. Kada sam uzeo sortu Big bif pre nekih 15-ak godina niko za nju ovde nije znao. Nisam ni hteo da kažem kako se ona zove. Označavao sam je sa BB i govorio da je to Brižit Bardo. Vremnom sam rekao ljudima koja je to sorta i ljudi su je prihvatili. Oni ne vole da imaju na plodu onu zelenu kragnu. Ne vole da je paradajz neukusan. Ova sorta je dobra i za kuvanje. Jako je otporna i rodna. Ima određenu krupnoću”, dodaje ovaj poljoprivrednik.
Proizvodnja rasada paprike, tikvice, dinje i lubenice
Osim rasada paradajza Vešović proizvodi i rasad paprike, tikvica, dinje i lubenice.
“Ove godine smo proizveli 9000 komada paprike. Kod mog rasada se ne sade po dve paprike, nego po jedna. Ta paprika neće da boluje. Pre će stići od drugih. Proizveli smo 4500 komada krastavaca. Od tikvica imam neku holandsku sortu. Svakog dana se bere po jedna, dve su već mnogo. Nešto malo proizvodimo dinja i lubenica. Ako nam nešto ostane od rasada, mi to posadimo. Sada smo deo krastavaca posadili u plastenike. Na jednom delu njive, koju imamo, gde je i zalivni sistem, razmišljam da podignem 4-5 plastenika. Tu bi bili paprika, krastavac i paradajz. Tako da su to još neki artikli koji bi popunili tezgu na pijaci. Cena svih vrsta rasada je 50 dinara, samo je paprika 30”, kaže Vešović.
Iako to mnogi zagovaraju, rasad ovog proizvođača ne stiže među prvima na zrenjaninske pijace.
“Svi govore da treba da bude što ranije proizvedeno. Ali, ja sam ekonomista i gledam da mi troškovi proizvodnje budu što niži. Imamo mi grejanje u plasteniku, ali ono je na struju. Ne radimo grejanje, jer to povećava troškove. Džabe onda što imam nešto ranije, kad moram to da prodajem po mnogo većoj ceni da bih pokrio troškove. To ne radim”, priča naš sagovornik.
Poljoprivreda pruža mnogo mogućnosti za proizvodnju
Poljoprivreda je specifična delatnost i pruža mogućnost da se rade najrazličitiji proizvodi. Tako Vešović u svojim plastenicima i na njivi proizvodi i cveće.
“Od cveća imamo ono jeftinije. Petonije smo radili 15000 komada. Begonije oko 3000 komada. Salvije, verbene, vinke i surfinije smo ove godine proizveli po 1000 komada. Za jesen ćemo proizvesti 6000 hrizantema. Kada sam počinjao i 300 komada mi je bio problem. Sada radimo njivsku proizvodnju. Priprema se radi u plasteniku i onda to iznesemo na njivu”, kaže Vešović.
Proizvodnja voća, rasada i cveća je za sada dominantna u porodici Vešović. Ali, pre četiri godine Vojislav je počeo da se bavi i pčelarstvom.
“I to je počelo sasvim slučajno. Prijatelj se time bavio, pa me je pitao zašto ne počnem i ja da držim pčele. On mi je dao jednu košnicu. Na televiziji sam video da je bolje oprašivanje s pčelama. Kupio sam još nekoliko košnica, tako da sam prve godine imao njih 7. Onda se to dopalo sinu. To je izuzetno lep posao. Imaš vozilo, nosiš košnice u prirodu, odmaraš, vidiš kako su to vredne životinje… Zatim, smo kupili još košnica i tada smo ih imali 28. Prošle godine smo imali još više, ali je ove zime propalo nekih 15 košnica. Sada imamo 29 košnica. Pčele su na paši na uljanoj repici, odatle idu na lipu”, priča Vešović.
Svaki član porodice ima svoje zaduženje na gazdinstvu
Vojislav je gazdinstvo prepisao na sina. Sada čekaju odgovor na zahtev za subvencije za pčelarstvo.
“Prvi put smo podneli zahtev za subvencije. I to za nabavku opreme za pčelarstvo, jer to nemamo. Odgovor još čekamo. Sin je mladi poljoprivrednik, ima manje od 40 godina, a svi pričaju da podsticaje daju baš mladima koji se odlučuju da im posao bude poljoprivreda”, kaže naš sagovornik.
Iako ne direktno i supriga i drugi sin uključni su u proizvodnju. Sin je web dizajner, pa se bavi osmišljavanjem etiketa. Suprugin posao je, objašnjava ovaj poljoprivrednik, da klasifikuje cveće i rasad koji će ići na pijacu tj. da bira ono što je u datom trenutku najbolje.
Najveći deo proizvodnje Vešović prodaje “na malo”. Na zrenjaninskim pijacama.
“Tezge iamo na sve tri pijace u gradu. Sada robu prodaju radnici, a u početku smo radili sve sami. Kada smo počinjali nismo imali ni vozila. Dok sam trgovao robu sam vozio fićom. Policija se krstila kada je videla šta sam sve stavio na krov. Sada je sve mnogo lakše. Najteži period smo prebrodili”, objašnjava Vojislav Vešović.
Ovaj Zrenjaninac uverava da nikada ne treba odustati od ideje koju imate. Da bi se u poslu uspelo, potrebno je verovati u sebe i biti uporan. Kod privatnog posla važno je dobro i mnogo razmišljati. I donositi prave odluke u pravo vreme. Ne treba i nemoguće je ići odjednom na veliku zaradu, ali postepeno širenje posla je svakako nešto što se očekuje i preporučuje. A poljoprivreda za to i te kako daje šansu i mogućnost.
.gif)
.gif)
