Vojvodina je do pre 15-ak godina bila isključivo ratarski kraj. Međutim, proizvođači su shvatili da intenzivne kulture kao što su voće i povrće donose veću zaradu, pa je sve više voćnjaka u ovoj pokrajini. Ulaganja u podizanje zasada su veća nego u ratarenju, ali se kroz godine višestruko vraćaju. Bar bi tako trebalo da bude. Poljoprivrednici kažu da je i kada je reč o proizvodnji voća, isto kao i u ostalim oblastima poljoprivrede, najteže pronaći kupce. Sav trud, rad, zalaganje i ulaganja u proizvodnju voća su mnogo manje stresni od plasmana. Najteže im pada to što nakupci žele da otkupe robu po izuzetno niskim cenama, koje su za proizvođače često neprihvatljive. S druge strane istu tu robu pokušavaju skupo da prodaju potrošačima.
Petruša Ivanov je završila Poljoprivredni fakultet, a prve sadnice voća posadila je pre 13 godina. To ne bi bilo ništa čudno da je Petruša završila voćarstvo, a ne ratarstvo.
„Radila sam na imanju koje se bavi proizvodnjom voća i rasadničarstvom. Tamo sam provela pet godina. Zavolela sam voćarstvo, napustila sam imanje i krenula sam u sopstvenu proizvodnju. To je bilo 2006. godine. I meni je bilo čudno kada su mene ratara prebacili u voćnjak. Svidelo mi se voćarstvo i onda sam se preorjentisala na tu vrstu proizvodnje. Sve što sada znam naučila sam kroz praksu na poslu. Na fakultetu to nisam učila“, počinje priču Petruša Ivanov, diplomirani inženjer ratarstva i voćar.
„Sadnice za voćnjak sam sama proizvela“
„Za ceo ovaj voćnjak ja sam sama proizvela sadnice i zasadila ih. Voćnjak sam podizala sukcesivno. Prvo sam posadila tri reda šljive, dva reda kajsije i pet redova kruške viljamovke. Dve godine kasnije sam posadila hektar jabuka i još tri reda kajsije. Sada pod voćem imam ukupno dva hektara i sedamdeset ari. Tu su zastupljene kajsije, jabuke, kruške, šljive i u tragovima višnje, trešnje i breskve. Dok sam radila u rasadniku videla sam kako se voće kalemi, naučila sam to i sama sam svoje sadnice proizvela. Ovo su sadnice koje su sigurne što se tiče sorti. Okalemila sam tačno ono što sam želela. Kad kupujete sadnice može da se desi da na deklaraciji piše jedno, a da ustvari dobijete nešto sasvim drugo. Radila sam i u rasadniku na fakultetu. U mnogim voćnjacima u Srbiji nalaze se sadnice koje sam ja proizvela“, dodaje naša sagovornica.
Nakupci voća žele da zarade „dinar na dinar uloženog novca“
U voćarstvu je danas najteže prodati robu koju proizvedeš. I to je, na žalost, problem sa čitavom poljoprivredom.
„Ova proizvodnja iziskuje veliki rad i trud. Nema kraja. Kako krenu trešnje, dolaze višnje, rane sorte šljva, kajsija, onda kreće kruška… Jedino malo ima odmora u jesen kada se završi branje jabuka. Pošto ja nemam hladnjaču da bih lagerovala viljamovku na duži period moram odmah da je prodam. Ono što ostane ide u rakiju. Nešto rakije ja proizvedem, a deo tog voća koje nije za konzum kupuju ljudi za rakiju. Meni nije cilj da pečem rakiju, ali da ne bi plodovi propali prerađujem ih u rakiju. U voćnjaku osim mene radi još i suprug i pomalo nam pomaže sin. Najkritičnija mi je berba i prikupljanje plodova koji otpadnu. Sve ostalo možemo sami da odradimo“, kaže Ivanov.
„I pored svega toga raditi u voćnjaku nije toliko teško koliko je teško pronaći kupca. Sve što proizvedem prodam na lokalnom tržištu. Imam tezgu na pijaci i prodajem na jednoj lokaciji u naselju 4. juli. Otkupljivače nemam, sve sama prodajem. Ponudila sam robu otkupljivačima, ali oni otkupljuju voće ispod svake cene. Ako ne zarade dinar na dinar uloženog novca otkupljivači neće uopšte da otkupljuju robu. Meni je to izgledalo suludo. Da otkupljivač ima isti iznos para kao ja koja sam uložila svoj novac i radila. Zato sam se, ipak, opredelila za sopstvenu prodaju“ objašnjava naša sagovornica.
„Teško se nalazi voće koje ima prav ukus voća“
Na tržištu je sve manje voća koje ima prirodan ukus.
„Neke voćne vrste mogu da stoje, a neke ne mogu. Jabuke i kruške mogu da stoje, a kajsija i šljiva su kratkog veka i one moraju da se prodaju odmah. Ono što se ne proda ide u rakiju ili u džem. Ja nemam voće koje je kvalitetno što se tiče izgleda, ali kada je reč o ukusu to je vrhunski kvalitet. Svo moje voće je dva do tri puta manje prskano od voća na velikim plantažama. Ta hemija, po meni, ubija i ukus i miris voća. Kad neko kupi voće kod mene i kada se uveri u kvalitet organoleptičkih osobina, onda on redovno dolazi kod mene po robu“, kaže Petruša.
Uskoro će biti obavljeno zimsko prskanje
U voćnjaku se trenutno obavljaju poslednje pripreme za proleće.
„Trenutno je završena rezidba. Treba da se pokupi to granje i da se odradi zimsko prskanje. Reč je o klasičnom zimskom prskanju koje se radi sa bakrom i mineralnim uljem. Bakar se najčešće primenjuje zbog bolesti, a mineralno ulje zbog prezimljujućih formi insekata. Grane koje orežemo vezujemo u snoplje i onda ih koristimo za pečenje rakije. Imamo i veliki kotao za centralno grejanje. Od kako imam voćnjak više drva ne kupujem za zimu. Grejemo se na te grančice“, objašnjava naša sagovornica.
Petruša kaže da ima odličnu saradnju sa Prognozno izveštajnom službom u Zrenjaninu.
„Oni dolaze kod mene u voćnjak i uzimaju uzorke. Sve što se od informacija nalazi na njihovom portalu o kretanju bolesti i štetočina u Zrenjaninu su podaci iz mog voćnjaka. Što se tiče praćenja venturije, kruškine buve… Na osnovu tih analiza preporučuju preduzimanje odgovarajućih mera. Sada su uzimali uzorke na čađavu krastavost. Mislim da askospore još nisu dozrele, tako da se još ne preporučuje zaštita protiv venturije. Međutim, konstatovali su pojavu kruškine buve i imaga i jaja, ali s obzirom na to da je prisutna u jako malom procentu preporuka je da se sačeka sa tretmanom”, kaže Ivanov.
“Da sam računala koliko me voćnjak košta nikada ga ne bih podigla”
Naša sagovornica kaže da nikada nije precizno računala koliko je novca uložila u voćnjak, niti koliki su joj prihodi.
„Nikada nisam računala koliko sam uložila u voćnjak. Da sam sve računala sigurno je da se nikada ne bih upustila u ovaj posao. U voćnjaku imam sistem kap po kap. Mogu da zaijem pola voćnjaka odjednom. Imam dobar bunar i dobru pumpu. Suša mi ne može ništa. Protivgradnu mrežu nemam nameru da stavjam. To je prevelika investicija. Ne osigurvam voće, ali sam imala oštećenja od grada. Grad je bio 2007. ili 2008. godine. Tada je naš voćnjak bio mlad, plodova nije skoro ni bilo, ali je grad oštetio drvnu masu. Voćnjak zanavljam sporadično. Ima tu drveća koje se osuši, njih ponekad zamenim. Jer ako mlado stablo dođe između dva velika drveta ono neće moći lepo da se razvije, zato što neće imati dovoljno svetlosti… Od mehanizacije imam sve što je neophodno za jedan voćnjak. Tu su traktor, malčer, atomizer, freza“, objašnjava naša sagovornica.
„Nikada nisam računala ni kolika mi je zarada i koliki su mi prinosi. Ja se ovim bavim više iz nekog entuzijazma. Kada sam podizala voćnjak nije mi cilj bio samo taj materijalni momenat. Voćarstvo sam zavolela i htela sam da imam svoj voćnjak. Ne kažem da mi novac koji zaradim od voća ne znači. Mislim da može da se zaradi, ali ne onoliko koliko je tu potrebno rada“, dodaje ova voćarka.
„Biljke su krenule, sad samo da ne bude mraza“
Visoke teperature poslednjih dana utiču na „buđenje“ voćaka.
„Biljka reaguje na temperaturu svojim prirodnim tokom. Ako se budu nastavile ovako visoke temperature, a ne bude bilo mraza onda će sve da bude ok. Međutim, prošle godine se desio mraz krajem marta, tako da su kajsija i šljava stradale. Trenutno su pupoljci u fazi bubrenja, još nije došlo do pucanja. Međutim, neće se dugo čekati cvetanje ako se nastavi s ovakvim temperaturama. Neizvesno je šta će biti sa voćem. Mada, u poljoprivredi je sve neizvesno“, objašnjava Ivanov.
„Plan u budućnosti je da prodam voćnjak. Imam 62 godine. Zar to nije dobar razlog? Nisam ja još sto posto donela odluku o prodaji, ali mislim da i nema kupaca. Ovo stvarno mora da se voli i neko mora da bude baš entuzijasta, kao što sam ja bila, pa da uđe u takav jedan posao“, zaključuje na kraju razgovora Petruša Ivanov.
.gif)
.gif)
