Integralna proizvodnja hrane još nije prepoznata u Srbiji

Činjenica je da broj ljudi u svetu raste. Veliki izazov koji zbog toga stoji pred svima nama jeste – kako obezbediti dovoljnu količinu hrane za sve. Za sada postoje različiti sistemi proizvodnje hrane – od biodinamičkog, organskog, biološkog do konvencionalnog i integralnog. U svetu dominiraju konvencionalna i integralna proizvodnja. Uprkos tome, Srbija nikako da dobije zakonom regulisanu oblast integralne proizvodnje, iako stručnjaci na tome insistiraju već dve decenije.

Integralna proizvodnja znači proizvodnju dovoljne količine hrane koja je zdravstveno bezbedna.

„Integralna proizvodnja povrća je sistem proizvodnje koji integriše kontrolisani konvencionalni i sve one druge dobre osobine iz alternativnih sistema proizvodnje. I to sa ciljem zaštite životne sredine i proizvodnje zdravstveno bezbednog povrća za najrazličitije namene. Bilo da je to za svežu potrošnju ili za prerađivačku industriju. To je hrana bez ostataka pesticida, mikotoksina, teških metala i mnogih drugih eventualno štetnih materija kao što su još nitrati i nitriti. To je moguće u ovakvom jednom specifičnom načinu proizvodnje, jer imate mogućnost da malterne svaki segment proizvodnje detaljno kontrolišete. Od inputa preko tehnološkog procesa proizvodnje, do skladištenja i prerade. To ujedno smanjuje troškove proizvodnje za preko 10 posto. S druge strane neograničeno povećava bezbednost tako proizvedenog proizvoda“, objašnjava Žarko Ilin sa Poljoprivrednog fakuteta u Novom Sadu – Departman za ratarstvo i povrtarstvo.

Integralna proizvodnja još nije prepoznata u Srbiji

Problem je što Srbija nije zakonski uredila ovu oblast proizvodnje hrane.

„Nažalost država Srbija ne prepoznaje sistem integralne proizvodnje koju podržavaju dve najveće svetske organizacije, i to Svetska organizacija za proizvodnju hrane i Svetska zdravstvena organizacija. Država Srbija prepoznaje samo konvencionalnu i organsku proizvodnju. Međutim, dominantne u svetu su konvencionalna i integralna proizvodnja. I to će još dugo tako biti. To ne znači da treba zapostaviti druge sisteme proizvodnje kao što su organska, biodinamička, biološka, ekološka… Svaki od njih ima svoje mesto“, kaže profesor Ilin.

„Ali, pošto broj ljudi na zemljinoj kugli raste, sad nas je već 7,2 milijarde u odnosu na 2011. godinu, moraćemo da obezbedimo dovoljnu količinu hrane za budućnost. To je moguće upravo u ovakvom sistemu kao što je integralna proizvodnja. Zato insistiramo da se što pre donese Zakon o integralnoj proizvodnji kako bi naši profesionalni proizvođači proizvodili ne samoinicijativno po sistemima dobre poljoprivredne prakse, nego da bi to radili po ozakonjenim sistemima i da bi to mogli da sertifikuju i plasiraju na domaćem i stranom tržištu“, dodaje naš sagovornik.

Iako je u svetu među dominantnim načinima proizvodnje, integralna proizvodnja u Srbiji je prepuštena volji proizvođača.

„Mi već 20 godina na tome insistiramo, ali niko nije shvatio da je to nešto što je dominantno u svetu, pogotovo u razvijenom svetu. Nema potrebe da izmišljamo toplu vodu, već samo da prepišemo ono što se već radi, a sve na dobrobit, pre svega, građana Srbije, zatim naših proizvođača, a onda i zbog olakšanog izvoza“, kaže Ilin.

Integralna proizvodnja nije isto što i organska

Iako imaju dosta sličnosti, organska i integralna proizvodnja su dva različita tipa proizvodnje.

„Organska proizvodnja je proizvodnja bez bilo kakve upotrebe pesticida, bez primene bilo kakvih materija sintetičkog porekla, bez GMO. Tu se primenjuju isključivo organska đubriva, predatori, biološki preparati u zaštiti. Oba sistema su kontrolisana i sertifikuju se. Ne mora da znači da jedno ili drugo bolje. Taj sertifikat je samo garancija da je nešto iskontrolisano. Ali niko ne može da nam garantuje i da je organsko bolje od onoga što je proizvedeno u integralnom sistemu i obrnuto. Jer nisu iste metodologije uzimanja uzoraka. Nije ista oprema kojom se rade analize ostataka pojedinih preparata…“, objašnjava naš sagovornik.

Zdravstvena bezbednost hrane je dovedena u pitanje kada su uvedene teška mehanizacija i hemizacija u proizvodnju

Kada je reč o konvencionalnoj proizvodnji hrane, treba znati da je ona stara koliko i čovečanstvo. Međutim, problemi koje nosi ova vrsta proizvodnje nastali su mnogo, mnogo kasnije, pokušajem da se osavremeni proizvodnja.

„Konvencionalna proizvodnja je uvedena kada je nastao svet. Ostali sistemi su kasnije počeli da se uvode, posebno sredinom 19. veka, kao odgovor na nedostatak hrane, a ne da bi se dobila zdravstveno bezbedna hrana. Tada ljudi nisu znali da im treba nešto zdravstveno bezbedno, nego su znali da im fali hrane. I onda su počeli da uvode nove sisteme proizvodnje, kao što je recimo biodinamička proizvodnja. Ona je garantovala uvođenje organskih đubriva. Problemi nastaju 60-ih godina prošlog veka kada se uvode teška mehanizacija, hemizacija, sve ono što je štetno po zdravlje ljudi. Već je krajem 60-ih, početkom 70-ih primećeno da se javljaju problemi sa zagađenom vodom, zemljištem… Da to izaziva određene zdravstvene probleme“, kaže Ilin.

„Amerikanci već 1972. prave master plan organske proizvodnje. Taj plan je prihvaćen godinu dana kasnije i organska proizvodnja se uvodi u školstvo. Cilj im je bio da daju odgovor na zagađenu sredinu i da počnu da promovišu nešto što je u skladu sa prirodom. To je u početku dalo loše rezultate, jer je došlo do smanjenja prinosa. Međutim, kada se u tom procesu istraje, gubici u prinosu se svode na minimum, a dolazi i do rasta kvaliteta proizvoda. I kupci to prepoznaju. Međutim, kako to nije bilo dovoljno 90-ih godina prošlog veka, Internacionalno udruženje o integralnoj proizvodnji donosi smernice za ekološki pristup u proizvodnji. To su smanjenje potrebe za pesticidima, mineralnim đubrivima i svega onoga što bi moglo da ugrozi životnu sredinu. Cilj je da se dobije dovoljna količina zdravstveno bezbedne hrane. U proizvodnji povrća je to posebno važno, jer se većina hrane koristi u svežem stanju“, dodaje naš sagovornik.

Posebno se mora voditi računa o skladištenju i preradi hrane

Za zdravstveno bezbednu hranu jako su važni skladištenje i dalja prerada.

„Mi hranu u skladištu možemo samo da pokvarimo. Ne samo da može da dođe do gubitaka u prinosu nego se pojavljuje niz različitih gljiva koje izazivaju pojavu mikotoksina. Dolazi do promene ukusa, konzistentnosti, biohemijskog sastava, kvaliteta takvog proizvda. Zato prilikom skladištenja i čuvanja moramo da vodimo računa da održavamo optimalnu relativnu vlažnost vazduha kako bismo smanjili gubitke i održali sve fiziološko-biohemijske procese unutar skladišta u optimumu kako ne bi došlo do narušavanja kvaliteta“, objašnjava profesor Ilin.

„Proizvodnja na otvorenom se organizuje tako da se povrće sukcesivno prerađuje. Da taj period prerade traje što duže, od kraja aprila do februara naredne godine. Na taj način su prerađivački kapaciteti bolje iskorišćeni, a prerađeni proizvod kvalitetniji“, dodaje naš sagovornik.

Tokom prošle godine Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu sproveo je projekat kontrole zdravstvene bezbednosti povrća u uslovima proizvodnje u promenjenim klimtskim uslovima. Rezultati su pokazali izuzetnu zdravstvenu bezbednost hrane koja se proizvodi u Srbiji. To znači da se domaći proizvođači pridržavaju dobre poljoprivredne prakse. Prktično, većina njih već radi po principima integralne proizvodnje, što znači da donošenje zakona u ovoj oblasti ne bi poremetilo proizvođače, ali bi im omogućilo da dobiju potrebne sertifikate.