Pitajte psihologa : Suprotstavite se mobingu

Po ovome kako ste izneli vaš problem i opisali odnose u vašem radnom kolektivu mogu da zaključim da je vaš poslodavac neko ko grubo krši osnovna ljudska prava te je u tom slučaju vaša situacija u kojoj se trenutno nalazite zaista nezavidna i teška. To nikako ne znači i da je nerešiva! Dok sam čitala tekst u kome iznosite svoj problem prvo pitanje koje mi se nametnulo jeste „Kako je moguće da tokom dve godine niko u kolektivu nije odreagovao na očigledan mobing?“ – istina je da je to problem kojim prvenstveno treba da se bave neke druge službe unutar jedne organizacije i pojedine državne institucije. Ali, da uzmemo u obzir najgoru varijantu, a to je da vi i vaše kolege ne možete da utičete na promenu ponašanja vašeg poslodavca, niti da utičete na to da on bude smenjen. Postavlja se pitanje „Ko je odgovoran za vaše mentalno i fizičko zdravlje?“ Niste rekli čime se bavite, ali sam sigurna da vaša inteligencija i vaše sposobnosti nisu isključivo vezane za posao koji sada obavljate. Takodje, uverena sam da ste u stanju, s obzirom da imate 37 godina da ovladate mnogim veštinama i osposobite se za rad na nekom drugom radnom mestu. Priznaćete da su dve godine dovoljne da čovek ovlada raznim veštinama i stekne sigurnost u njihovoj primeni. Kao što sam već rekla ovo je predlog rešenja vašeg problema ako uzmemo u obzir najgori scenario, a to je nemogućnost bilo kakvog uticaja na poslodavca. Odgovor na vaše pitanje „Da li postoji mogućnost da se suprotstavim a da me to ne košta?“ Zavisi od toga šta za vas znači „košta“? S obzirom da za dve godine vašeg pasivnog odnosa prema problemu mnogo toga vas je koštalo vašeg mentalnog zdravlja, a već ste izrazili i brigu za vaše opšte zdravlje. Nameće se pitanje šta je vaš lični prioritet, vaše mentalno i fizičko zdravlje ili posao koji radite u opisanim uslovima? Za šta je vredno zauzeti se pre? Ako posmatramo poziciju poslodavca, njegov agresivan odnos prema zaposlenima daje rezultate jer sa druge strane ima radnike koji svojim pasivnim stavom ne izražavaju nezadovoljstvo. Bez vaše realne reakcije na njegovo grubo kršenje vaših prava on stiče utisak da je njegovo ponašanje opravdano i nema realan uvid da bi trebalo da bilo šta menja. Zauzmite se za sebe uz zajedničku podršku kolega. Ono što je važno da imate na umu jeste da ste i vi i vaše kolege i poslodavac apsolutno ravnopravni u komunikaciji bez obzira na vaš ili njihov položaj u hijerarhiji. Ovo je osnovno načelo asertivne komunikacije, a to je da se zauzmemo za sebe i svoja prava i pritom poštujemo sagovornika i njegova prava!

Mirko, moram reći da ste pružili veoma malo informacija o svom problemu, što otežava moju poziciju da vam na ovaj način pružim adekvatan predlog rešenja problema. S obzirom da spominjete dva braka iza sebe pretpostavljam da su u pitanju dve različite žene, a kao zajednički razlog napuštanja obe zajednice navodite monotoniju. Iz ovoga kako ste opisali problem nije mi jasno šta za vas znači monotonija, odnosno do kakvog zasićenja dodje… U poslednjoj rečenici mogu da prepoznam vašu strepnju da ostanete sami, a sa druge strane strepnju da opet ne udjete u vezu u kojoj ne biste bili zadovoljni… Mogu samo da kažem da prepoznajem neku vrstu vašeg unutrašnjeg konflikta koji se ne može prevazići jednim savetom datim na ovaj način.

Ako sam dobro razumela na osnovu ovoga što ste izneli, vaša ćerka je donela samostalno jednu važnu životnu odluku i čvrsto stoji iza takve svoje odluke. U skladu sa takvim stavom ne bih mogla da zaključim da je majka koja je odgajala takvu osobu posesivna. To potvrdjuje i vaš stav – da deci treba dozvoliti da slede svoje snove… Pre bih rekla da to što vi opisujete posesivnošću jeste briga koja je sasvim u skladu sa situacijom u kojoj ste. Potpuno je normalno, imajuću u vidu udaljenost Kanade, da predvidjate da nećete moći često biti fizički blizu svog deteta i to je nagla promena na koju treba da se naviknete. Kao rezultat toga javlja se i emocija tuge koja sigurno nije prijatna pa je vi opisujete kao prazninu. Svoje stanje koje opisujete je potpuno u skladu sa onim što vam se dešava i samo je reakcija prilagodjavanja na promenu u vašim životima koja vam predstoji.

Aleksandra Golubović, psiholog