Pitajte psihologa : Neslaganje supružnika

Imam 36 godina, muž ima 37, i imamo dvoje dece – ćerku od 12 i sina od 10 godina. Pre dve godine dokazala sam da sam bila žrtva nasilja pred decom i pred svojom majkom koja ga je branila. Molila bih Vas za pomoć, ne znam šta da radim. Sa njegovom mamom se stalno svađam, ona ga uporno brani. On nikada nije kod kuće, a kada jeste – to je pakao, naređuje, vređa i mene i decu, a svoju majku brani jer mu daje pare. Svako veče izlazi, vraća se ujutru pod dejstvom alkohola. Pitam se da li da ga ostavim, ali ne bih zbog dece… Počela sam da pijem lekove za smirenje i antidepresive da mogu da ga izdržim. Koje je rešenje svemu?

Život pod nepodnošljivim okolnostima

S obzirom da ste spomenuli da ste pre dve godine dokazali nasilje nad vama od strane supruga, i da svoju situaciju opisujete nepodnošljivom, predpostavljam da su nasilne scene česte i da traju i duže od dve godine. Kada neko poput vas dugi vremenski period podnosi takve okolnosti – trpi, tada ulazi u ulogu žrtve, jer realno, osobi su narušena osnovna ljudska prava, a sa druge strane poistovetivši se sa takvom ulogom, osoba i na nesvesnom planu prihvata ulogu Žrtve, što se prepoznaje kroz jedan pasivan odnos prema sopstvenim sposobnostima. Naravno da je takva situacija kao što sami kažete – nepodnošljiva. To ne znači da je i nerešiva! Ako biste samo zamislili količinu energije koju sada trošite tako što trpite, možete pretpostaviti sa koliko snage biste mogli da se suočite sa problemom, ako bi tu istu energiju preusmerili na konstruktivan način rešavanja problema. Lekovi koje sada koristite ne mogu uticati na promenu vašeg ponašanja, niti vam pomoći da se lakše nosite sa svakodnevnom situacijom. Uzimanje lekova samo potvrđuje vaš doživljaj nemoći i bespomoćnosti, odnosno kao što sam već opisala – otpisivanje svojih sposobnosti da konstruktivno rešite problem. Sve je to zaista razumljivo, ali ne i put rešenja problema. Pretpostavljam da osim toga što navodite da ne želite da ostavite supruga zbog dece, postoje i neki drugi razlozi koje niste naveli. Kada je reč o nasilju u porodici tada trpe svi ukućani, a ne samo onaj nad kim se ono sprovodi. Spomenuli ste da je vaš suprug verbalno nasilan i prema deci. Važno je da se što pre javite na psihološko savetovanje, ako je moguće sa suprugom, a u suprotnom individualno.

Mi smo četvoročlana porodica – trinaestogodišnji sin, osmogodišnja ćerka, muž i ja. Pre četiri godine smo se doselili u grad. Rešili smo da pređemo iz sela u grad, gde smo kupili kuću. Pre preseljenja, moj sin je imao oko 8-9 godina i u tom periodu je odjednom oboleo od bolesti kojoj doktori nikako nisu mogli uspostaviti dijagnozu. Postao je nestabilan, nije mogao da hoda… a do tada je trčao, igrao fudbal. Posle par godina potvrđena je multipla skleroza. Išli smo po banjama, na vežbe, rehabilitaciju… i to je jedan od glavnih razloga preseljenja. Rekli su nam da će možda u pubertetu doći do nekog boljitka, i na sreću tako jei bilo. Sada može da vozi bicikl, dobro se oseća, po njemu se ne vidi da ima neko oboljenje – napredan je i dobar dečko. Imali smo malih problema kada smo se preselili. Bio je uplašen od velike škole, novih drugara, iako su ga odlično prihvatili. Ne izdvajaju ga, ali mi se čini da se druži sa onima koji nisu za primer. Kada su kod nas, ponašaju se kao dobra deca, igraju se ili uče zajedno. Ali van škole, na ulici su mali huligani. Od kraja šestog razreda je naglo popustio u školi, slagao me je da nema jedinicu, dok na roditeljskom nisam videla da ih ima šest. Bila sam očajna, nikada me nije slagao do tada za takvo nešto. Kaznim ga uvek zabranom gledanja tv-a ili igranjem igrica. To se međutim, nastavlja i u sedmom razredu… ista priča – svađamo se, teram ga da uči, slaže me…Zabrinuta sam za njegovo ponašanje i taj otpor prema školi. Moj muž živi na selu kod njegovih, tamo radi a preko vikenda je sa nama, tako da sam preko nedelje sama sa decom. U poslednje vreme smo muž i ja počeli da se svađamo baš zbog sinovljevog učenja, jer sam, kako kaže – „ja kriva za sve“. Optužuje me da se, od kada smo u gradu, ponašanje sina pogoršalo, što ja pravdam pubertetom i „ludim“ godinama. Zaista se trudim da budu dobri i poslušni, i izuzetno mi je bilo teško na početku samoj s njima, a sada smo se nekako organizovali. Kada suprug dođe za vikend, trudimo se da ga ne nerviramo jer nam je pripretio povratkom na selo. Nekako smo se i mi udaljili, jer mislim da ne učestvuje dovoljno u njihovom odgajanju i vaspitanju. Hvala unapred.

Zabrinuta mama

Pretpostavljam da ste u periodu kada je vaš sin imao zdravstvenih problema zauzeli zaštitnički odnos prema njemu, kao rezultat zabrinutosti. Sasvim razumljivo. To je bio period u kome su se vašem sinu dešavale veoma neprijatne promene, na koje je trebalo da se adaptira. Važno je da sebe u tom periodu nije doživeo značajno drugačijim od svojih vršnjaka. Trebalo je da prihvati određena ograničenja fizičkog funkcionisanja zbog dijagnoze koja mu je postavljena kao i prilagođavanje na novu sredinu i nove drugare. Verujem da je od vas dobio svu podršku i negu. Postavlja se pitanje koliko ste sada svoj vaspitni stav prilagodili, na sreću poboljšanom zdravstenom stanju, kao i činjenici da je u godinama puberteta? Drugim rečima važno je naći meru u načinu kažnjavanja kada se ponaša neprihvatljivo. Možda kazna koju primenjujete nije adekvatna ili niste dosledni u njenom sprovođenju, odnosno možda je kazna za njega blaga ili je ne sprovodite do kraja. Sa druge strane, važno je da zna da li ga kažnjavate zbog loše ocene ili činjenice da je bio neiskren? Zato treba da mu jasno stavite do znanja u kojim okolnostima i koje ponašanje je za vas neprihvatljivo, kao i da mu jasno stavite do znanja kakvo ponašanje se od njega očekuje. Tako olakšavate i sebi i njemu da zajednički postavite cilj i korake kako da prevaziđete problem, kao i koje mere ćete preduzeti ukoliko ne ispoštuje vaš dogovor. Tada je jako važno da ono što ste se dogovorili sprovedete do kraja! Trebalo bi da su vaspitni stilovi oba roditelja usaglašeni. Tome nije prepreka što je vaš suprug odsutan pet dana u nedelji. Važno je da imate dobru komunikaciju i da deca znaju da ste složni u svim odlukama koje donosite u vezi sa njihovim vaspitanjem. Ako nije tako, veća je verovatnoća da će deca kod roditelja koji je popustljiv, nedosledan, naći način da manipulišu i uslovljavaju.