Muž i ja nismo u dobrim odnosima poslednjih osam godina. Jednostavno, ne razumemo se, razdražljivi smo oboje, a često me njegovo prisustvo toliko iritira da moram da napustim i prostoriju u kojoj se nalazi. Deca nam imaju 14 i 12 godina i svesna sam da smo im sada jako potrebni. Nisam bila ni spremna za razvod ali ga je on predložio jer se očigledno oseća kao i ja, zatočenik u lošem braku. Dogovorili smo se da ipak ostanemo u takvom braku, zbog dece. Vredi li ta žrtva koju ćemo oboje podneti? Ponekad pomislim da sam uradila pravu stvar, a već sutradan se kajem i poželim da odem. Pomozite mi, ne želim da slušam prijatelje, majku, potrebna mi je Vaša pomoć.
Daca
Čitajući o vašem problemu, kako ste opisali, stičem utisak da je u vama prisutno nekoliko dilema u vezi sa vašom trenutnom situacijom. Ono što se nameće kao prvo pitanje, jeste da li ste suprug i vi za tih osam godina koliko postoji neslaganje medju vama odlazili na bračno savetovanje ili bar individualno psihološko savetovanje? Niste naveli u kojim segmentima vašeg zajedničkog života postoji neslaganje, odnosno nerazumevanje. Ono što se meni nameće kao pretpostavka jeste da je probleme produbila nedovoljna ili neadekvatna komunikacija među vama o važnim temama koje se odnose na vaš zajednički život. To se može odnositi na to da je jedno od vas u situaciji konfrontiranja reagovao preterano kritikujući, a drugi možda povlačeći se iz situacije koja je ličila na konflikt. Sa takvim pristupom problem se ne rešava već usložnjava, posebno ako traje dugo koliko ste naveli. Da je moja pretpostavka na pravom putu govori mi vaša dilema “Vredi li ta žrtva koju ćemo oboje podneti?”, a to je prilično pasivan pristup „problem situaciji“. Drugim rečima, “pošto je situacija nerešiva – trpljenje je nužno”. Nemam utisak da ste iscrpeli sve mogućnosti da preispitate kvalitet vašeg odnosa, već da ste dozvolili da se stvari same od sebe rešavaju. Kada tako pristupamo problemu onda nam je često vreme jedini parametar da li je nešto vredno ili ne. Najčešći ishod je negativan jer pasivnim stavom ne unosimo promene već se ponašamo na uobičajeni način koji i do tada nije davao rezultate, a vreme pokazuje da je pretpostavka da se ništa ne može popraviti – tačna, i tako potvrđujemo neuspeh. Moglo bi se reći, vreme je presudilo. Kriza je pratilac u svakom odnosu i ne postoji partnerski odnos koji nije u nekom periodu suočen sa kriznom situacijom. Ono po čemu se razlikuju uspešni i kvalitetni bračni odnosi od onih manje uspešnih jeste sposobnost, veština partnera u trenutku kada prepoznaju da je nastupila kriza u odnosu, da se na prvom mestu suoče sa problemom, a onda i aktivno tragaju za rešenjem. Imate pravo da ne znate kako da se zauzmete, ali to ne podrazumeva da ostanete pasivni. Tada je najbolje da se obratite ako postoji zajednička saglasnost, bračnom terapeutu ili ako te saglasnosti nema – javiti se individualno. Veoma je važno suočiti se sa svakim mogućim ishodom ma koliko delovao bolno jer samo tako možemo doneti odluku koja je realna, a to podrazumeva odluku na čiju pomisao nećemo sebi postavljati pitanje “Da li sam pogrešio/la?”
Dugo sam se dvoumio da li da svoj problem iznesem javno i obratim se stručnom licu. Udovac sam 11 godina, a poslednjih godinu dana imam emotivnu vezu sa ženom koju znam iz rane mladosti. Ona je razvedena, i ima baš kao i ja dvoje odrasle dece koja imaju svoje porodice. Još uvek ih nismo upoznali sa svojom vezom, jer strahujemo kako će reagovati na činjenicu da želimo da uđemo u brak. Ja imam 58 godina a moja partnerka 56. Kako da uvedemo i decu i okolinu u naš odnos a da nas ne odbace, ne shvate pogrešno?
Zabrinut
Vaša izabranica i Vi ulaskom u bračnu zajednicu ponovo stičete uloge supružnika. Ovaj put je to nešto drugačije jer ta nova zajednica ne uključuje direktno vašu decu iz brakova koje imate za sobom. Drugim rečima, ono što je moguće da vas brine jeste ta neka vrsta formalnog zasnivanja zajednice u kojoj, opet formalno, vaša deca nisu deo te zajednice, tim pre što imaju svoje porodice. To suštinski ne treba da menja emotivni odnos između vas i vaše dece. Kao što vaša deca imaju pravo na svoj emotivni život odvojen od vas kao roditelja, tako i vi imate pravo na svoj emotivni život odvojen od dece, pravo na svoje potrebe, svoju privatnost, svoje želje i interesovanja. Zasnivanje porodice vaše dece verujem da nije narušilo vaš emotivni odnos, već je taj odnos dobio drugu dimenziju sticanjem nekih novih uloga svekra, tasta, dede… Svakako da su to uloge koje sa sobom nose drugačije emotivne doživljaje za koje je, kao i za sve promene u životu, nužan period prilagođavanja. Prilagođavanje ne treba da shvatite kao pretnju odnosu, već nužnost koja treba svima da omogući prihvatanje nove uloge za svakog ponaosob. S obzirom da su vaša deca odrasli ljudi, verujem da mogu zrelo da razdvoje vašu ulogu oca od bilo koje druge vaše uloge tako da ne vidim mesto vašoj zabrinutosti da ćete biti pogrešno shvaćeni ili odbačeni.
Konsultacije sa psihologom, Aleksandrom Golubović
aleksandragolubovic5@gmail.com , 064/4241016
.gif)
.gif)
