O vršnjačkom nasilju nikada se nije više govorilo nego danas, u modernom svetu u kojem vladaju neka druga pravila u odnosu na period od pre dve ili tri decenije. Više nego ikad ispoljavaju se posledice zloupotrebe informacionih tehnologija. I uopšte, sama prisutnost interneta, mobilnih telefona i društvenih mreža, donela je ogromne promene, a njihova zloupotreba proizvodi vrlo opasne situacije, ponekad i fatalne. Suočavanje sa vršnjačkim nasiljem roditelje je na neki način – snašlo. Mnogi su se našli na nepoznatom i vrlo teškom terenu – kako spasiti dete ili ga vratiti na pravi put. Sve više njih odlučuje se za stručnu pomoć, specijalne pedagoge i psihologe. Ovaj put opredelili smo se za razgovor sa specijalnim pedagogom, Ljubicom Kozinom, iz Centra za edukaciju i savetovanje dece „Stvarno važno“.
Da li ste se kao specijalni specijalni pedagog susretali sa žrtvama vršnjačkog nasilja?
Ljubica Kozina: Uglavnom sam se susretala sa žrtvama psihičkog (psihološkog) i socijalnog nasilja koje je bilo u skoro svim slučajevima dugotrajno, i na žalost od strane detetovog okruženja, pa čak i od strane samog deteta, nije prepoznato kao nasilje. O toj vrsti nasilja govorilo se kao o zadirkivanju, dečijim šalama i prolaznoj pojavi. Žrtve su uglavnom bile izložene nekoj vrsti tihog nasilja, što znači da su bile ignorisane i izopštene iz grupe vršnjaka. Najčešći odgovori koje sam dobijala od strane osoba iz detetovog okruženja jesu da dete samo želi da se drži po strani, da nije druželjubivo, da je čudno, a u osnovi svega krilo se nasilje koje nije bilo vidljivo, prepoznato ili prijavljeno. U školama se često dešavaju i slučajevi jednokratnog agresivnog ponašanja koje je posledica nekontrolisane reakcije deteta u nekoj situaciji. Ovakvo ponašanje često vodi u poremećaj u ponašanju i treba ga razlikovati od ponašanja koja se odnose na vršnjačko nasilje.
Koji slučaj vršnjačkog nasilja Vas je najviše pogodio?
Ljubica Kozina: Da budem iskrena, mnogo više me pogadjaju oni slučajevi vršnjačkog nasilja u kojima su akteri devojčice. I u praksi sam se upravo češće susretala sa tim slučajevima. Ponekad se čini da su one mnogo agresivnije, lukavije i da sve češće pribegavaju fizičkom nasilju. Od slučajeva koji su poznati javnosti, najviše me je pogodilo fizičko zlostavljanje devojčice, učenice srednje škole iz Aranđelovca i slučaj malog Alekse Jankovića koji je nakon višegodišnjeg zlostavljanja od strane vršnjaka izvršio samoubistvo. Pre par godina desio se jedan slučaj u Beogradu kada su dve devojčice iz Vranja vezanih ruku skočile sa Pančevačkog mosta. Jedna od njih se na žalost utopila. Taj slučaj je dosta dugo kao negativan i težak utisak bio u meni, dugo sam razmišljala šta je sve dovelo do toga da se devojčice odluče na ovakav korak. Jedna od njih imala je porodičnih problema ali se često u medijima pisalo i o tome da devojčice zbog naglaska nisu bile prihvaćene i da su ih “zadirkivali” u školi. Nikada do kraja nije razjašnjeno da li je to “zadirkivanje” možda bio okidač za ovakav postupak.
Koje oblike vršnjačkog nasilja danas poznajemo?
Ljubica Kozina: Najčešći oblici vršnjačkog nasilja su verbalno, psihičko, socijalno, fizičko, seksualno nasilje i nasilje koje se odvija uz pomoć informacionih tehnologija. Verbalno nasilje podrazumeva ruganje, ismevanje, vređanje, dobacivanje, zadirkivanje, nazivanje pogrdnim imenima. Psihičko nasilje podrazumeva preteće poglede, grimase, uhođenje, iznuđivanje novca, ucenjivanje, dobacivanje, upućivanje neželjenih komentara. Socijalno nasilje je ogovaranje, izbegavanje, ignorisanje, izolovanje, odbacivanje, širenje neistina i glasina. Fizičko nasilje predstavlja bilo koji vid nanošenja telesnih povreda i uništavanja tuđe „imovine“. Seksualno nasilje ispoljava se u vidu iznuđivanja seksualnih usluga ili prinuda na seksualni čin, dodirivanje intimnih delova tela koje se u najvećem broju slučajeva zabeleži kamerom, pa snimci i fotografije kruže društvenim mrežama i školom kako bi se žrtva dodatno ponizila. Internet nasilje predstavlja objavljivanje eksplicitnih fotografija i video snimaka sa ciljem da se neko ponizi, tj. povredi, a takođe je neretko da se uvredljivim komentarima ili dopisivanjem preko društvenih mreža određena osoba uznemirava. Prema načinu ispoljavanja, nasilje može biti direktno pod čim podrazumevamo otvorene napade na žrtvu, i indrektno koje se realizuje preko treće osobe ili žrtvi iza leđa. Ova vrsta vršnjačkog nasilja je teže uočljiva i najčešće za cilj ima društvenu izolaciju ili isključivanje neke osobe iz društva.
Koji profil ličnosti deteta je najčešće žrtva vršnjačkog nasilja?
Ljubica Kozina: Potencijalna žrtva nasilja jeste dete koje je submisivno, defanzivno, introvert sa niskim samopoštovnajem. Ovakvo dete će i na najbezazlenije opaske reagovati plačem, povlačenjem, izolovanjem od društva. Plašljivo, tiho i povučeno dete omiljena je meta onih koji vole da svoju snagu demonstriraju nad drugima, bilo fizičku ili psihičku. Najčešče su to deca koja dolaze iz socjalno nestimulativnih sredina ili nepotpunih porodica ili deca koja i u porodici trpe nasilje ili odrastaju iz modele ponašanja žrtva-zlostavljač gde se identifikuju sa ponašanjem žrtve.
Koji su to znaci na osnovu kojih roditelji mogu da posumnjaju da je njihovo dete možda žrtva vršnjačkog nasilja?
Ljubica Kozina: Roditelji moraju da imaju uvid u ponašanje i raspoloženje svoje dece i da znaju njihove navike. Pa tako, ukoliko primete da je njihovo dete povučenije nego inače, da slabo jede, razdražljivo je, loše spava, mokri u krevet, nervozno je i napeto, moraju porazgovarati sa njim i saznati šta je uzrok takvog ponašanja ili pojave. Jako trzanje na iznenadne zvuke, menjanje maršrute odlaska ili vraćanja iz škole, kašnjenje u školu, modrice po telu, mogu takođe biti pokazatelji da se nad detetom vrši neki oblik nasilja. Stalne glavobolje, bolovi u stomaku, ukoliko nisu izgovori za pismene vežbe, mogu biti alarmanti signali. Nestanak ličnih stvari i veći zahtevi za džeparac mogu značiti iznuđivanje novca. Često se dešava i da dete odbija da ide u školu naročito kada su u pitanju učenici nižih razreda.
Koliko se stručnim savetovanjem može pomoći žrtvama vrš nasilja?
Ljubica Kozina: Ovo je vrlo kompleksno pitanje i zahteva prilično dug odgovor. Najbitnije od svega jeste to da se dete kroz terapijski proces osnaži, da se radi na njegovom samopouzdanju i da se stvore uslovi da se odupre sledećim pokušajima zlostavljanja. Naravno, razgovara se i o prethodnim negativnim iskustvima i pretrpljenim traumama. Rad sa decom koje su žrtve vršnjačkog nasilja uključuje rad sa celom porodicom.
Da li se može pomoći i onima koji vrše nasilje, jer od njih problem i počinje?
Ljubica Kozina: Neka deca, naročito mlađeg uzrasta, nemaju adekvatan uvid u sopstveno ponašanje. Tako za njih nema određenu težinu rečenica koja podrazumeva ismevanje drugog deteta zbog fizičkih ili materijalnih nedostataka. Starija braća ili sestre, odrasli ljudi kojima se dive ili likovi iz filmova i video igara mogu i te kako biti modeli za imitaciju i kreiranje sopstvenog imidža. Komunikacija sa vršnjacima je veština koja se uči, tako da je moguće da je deca ne usvoje na adekvatan način. Ako se to desi radi se na tome. Takođe, deca koje prolaze kroz neki težak period u životu, gubitak ili razvod roditelja, selidba ili nešto slično, mogu svoje nezadovoljstvo pokazati i kroz agresiju nad drugom decom. U tom slučaju više pažnje se posvećuje razgovoru o novonastaloj situaciji i pokušaju da se teškoća savlada bez agresivnih obrazaca. Nasilje će često vršiti i dete koje je i samo žrtva porodičnog nasilja ili se u porodici toleriše ovakav vid ponašanja. Roditelji koji su bez saosećanja i topline, ili previše popustljivi i ne postavljaju granice u ponašanju, odgovorni su za naslino ponašanje dece i tada se težište stavlja na rad sa roditeljima. Takođe, stereotipni način mišljenja, sistem vrednosti i mentalitet utiču na razvoj ličnosti svakog od nas, moguće i negativno. Detetu se pomaže da stekne uvid u sopstveno ponašanje i posledice onoga što je činilo, uči se da reaguje drugačije, razvija se empatija.
U Srbiji je zabeleženo nekoliko samoubistava dece žrtava vršnjačkog nasilja. Kolika je tu krivica društva, ko je sve ostao gluv za vapaje?
Ljubica Kozina: Tako je, i to je na žalost sve izraženija pojava među decom i tinejdžerima, adolescentima. Deca koja se nađu u očajanju i u, za njih bezizlaznoj situaciji, odlučuju se na ovaj strašan korak. Moramo imati u vidu da mi odrasli i deca funkcionišemo na potpuno različite načine i da ono što je za nas neka banalna situacija koja se lako razrešava, u njihovim glavama i srcima može izgledati kao velik i nerešiv problem. Veoma je bitno zato da svaku rečenicu, reč i postupak deteta uzmemo veoma ozbiljno. Biti prisutan u njihovim životima, pronaći vremena, saslušati i posvetiti se problemu, od ključne je važnosti. Kada su u pitanju škole, veoma veliku ulogu ima školski etos. Naravno, postoje one škole koje po ovom pitanju funkcionišu odlično i mogu poslužiti kao dobar model drugim školama u kojima se dešava nasilje. Kao društvo, trebali bi da budemo spremniji da učimo od onih koji rade bolje od nas, ali smo na žalost još uvek skloni nekim vrstama negativnih takmičenja i stavljanja problema pod tepih.
Da li se nasilju na internetu nekako može stati na put, kako se jedno dete može skloniti od svega?
Ljubica Kozina: Može. Možda ne u potpunosti, ali smatram da se može uraditi mnogo više po tom pitanju. Pre svega edukacijom roditelja i nastavnog osoblja kada je u pitanju primena informacijonih tehnologija. Roditelji bi morali imati jasniju sliku o tome šta se dešava na društvenim mrežama, kako to sve funkcioniše i vršiti veću kontrolu i nadzor. To mogu da urade na više načina, a jedan od načina jeste instaliranje programa za praćenje i snimanje aktivnosti deteta, kreiranje duplih naloga i tako dalje. Da bi došlo do toga, prethodno je potrebno podići nivo svesti o problemu, što je čini se i najteže.
Gledano iz Vašeg ugla, kakvo stanje u budućnosti možemo da očekujemo ako ne preduzmemo neki model, sistemske mere protiv vršnjačkog nasilja?
– Možemo očekivati da će problem biti izraženiji o čemu govore i sve brojniji slučajevi vršnjačkog nasilja, zaključila je Ljubica Kozina na kraju razgovora.
Specijalni pedagozi Centra „Stvarno važno“ rade i sa decom, žrtvama vršnjačkog nasilja, pomažu kod poremećaja ponašanja, odnosu sa porodicom, prevazilaženju teških situacija.
Ulica Carice Milice 5a, uz parking na Prevlaci kod Kulturnog centra, 065/985-04-05.
Radno vreme ponedeljkom, sredom i petkom je od 8 do 16h, utorkom i četvrtkom od 10 do 18h
.gif)
.gif)
