Šta se može desiti ako ignorišemo detetovu agresiju, ljutnju, inat ?

Poremećaj u ponašanju kod jednog broja dece nažalost prođe neopaženo iz razloga što se ispoljavanje agresije, inata, besa, nesaradljivosti, uglavnom shvataju olako, kao „prolazna faza u odrastanju“. Zapravo, to je tek početak. Ukoliko se ne reaguje, i detetu se u ovoj „fazi“ ne pomogne, kasnije u životu, mogu se razviti ozbiljni problemi. Jedan od problema može biti ispoljavanje nasilja. Setimo se onih situacija, nakon počinjenog nasilja, u kojima očevici kažu „a bio je miran, povučen, dobar komšija“. Sva negativna osećanja sakupljaju se negde u detetu, talože se i gomilaju, i gotovo je sigurno da u zrelom dobu postoji i momenat „tačke pucanja“. To ne mora nužno biti pomenuto nasilje, ali nimalo laka ni prihvatljiva ne može biti ni depresija, samoubilački nagon.. Odgovore na pitanja o poremećajima ponašanja i kako se ono može sprečiti, potražili smo od stručnjaka, specijelnog pedagoga za rad sa decom i maloletnicima, Ljubicom Kozinom iz Centra za edukaciju dece „Stvarno važno“.

Šta utiče na razvoj poremećaja u ponašanju ?

Ljubica Kozina: Ukoliko dete odrasta u sredini u kojoj postoji mnoštvo faktora koje nazivamo “rizičnim faktorima”, a ne postoji ili je malo onih koje nazivamo “protektivnim, zaštitnim faktorima” verovatno će doći do razvoja i ispoljavanja poremećaja u ponašanju. Rizični faktori su svi oni faktori koji negativno utiču na pozitivan razvoj ličnosti, a nalaze se u porodičnoj sredini, lokalnoj zajednici, školskom okruženju, vršnjačkim odnosima i naravno u individualnim karakteristikama pojedinca. Poremećaj u ponašanju razvija se postupno, a ispoljava najčešće prvo u okviru porodice. Neprepoznavanje istog i neadekvatno reagovanje, najčešće rezultira još kompleksnijim problemima pri čemu se poremećaj ispoljava na drastičniji način sa ozbiljnijim posledicama i tada je prognoza pozitivnih promena sve slabija.

Kada možemo posumnjati da neko dete ima poremećaj u ponašanju, kako se oni manifestuju ?

Ljubica Kozina: Deca kod koje postoji poremećaj u ponašanju uglavnom se lako prepoznaju. To su deca koja u ponašanju ispoljavaju bes, agresiju, prkos, neposlušnost, inat. Pojačano su razdražljiva i ne reaguju na naloge. Ne razmišljaju o posledicama, već teže da zadovolje sopstvene potrebe po svaku cenu. Uočljiv je nedostatak savesti i empatije, nemogućnost prilagođavanja vršnjacima i okolini. Karakteristično je da maju nizak prag tolerancije na frustraciju. Teško uspostavljaju trajnije i dublje emocionalne veze, hladni su, distancirani i bezobzirni. U periodu adolescencije kod ove dece često se javlja eksperimentisanje sa psihoaktivnim supstancama, prekomerna upotreba alkohola, rano stupanje u seksualne odnose, promiskuitetno ponašanje, bežanje iz škole, krađe, tuče . . . Za ovu decu sve što je materijalno na prvom je mestu, žele moć i kontrolu nad drugima, teže da nametnu svoje stavove jer smatraju da su jedino oni ispravni. Međutim postoje i oni adolsecenti koji su ekstremno povučeni, bezvoljni i koji se često osamljuju. Može se desiti da su dobri učenici i da ne ispoljavaju poremećaj na način koji je lako uočljiv okolini. Ipak, da bi govorili o poremećaju u ponašanju, ovi simptomi se moraju ispoljavati u vremenskom periodu dužem od pola godne i mora se ispoljavati nekoliko navedenih negativnih ponašanja u različitim područjima detetovog života.

Šta treba da preduzmemo kao roditelji, šta je do nas i da li možemo sami?

Ljubica Kozina: Pre svega potrebno je potražiti stručnu pomoć specijalnog pedagoga, psihologa ili nekog drugog lica stručno osposobljenog za rad sa decom sa poremećajem u ponašanju. Savetodavni ili terapijski proces zahteva dug i težak rad u koji se najčešće uključuje cela porodica, ali je sigurno jedini način da se detetu pomogne. Pored toga, roditelji treba da hvale pozitivna ponašanja kod dece i da izbegavaju kažnjavanje. Veoma je bitno odvojiti vreme u kom će porodica biti zajedno a cilj tog zajednički provedenog vremena treba da bude povezivanje članova porodice. Detetu treba objašnjavati, ne ulaziti u rasprave, ne reagovati agresivno i ne pokazivati strah i nemoć. Deca osete kada su roditelji nemoćni i onda manipulišu. Bitno je uspostaviti jasna pravila ponašanja i dosledno ih se pridržavati. Granice moraju da budu jasno postavljene i da budu iste od strane oba roditelja. Roditelji se moraju međusobno podržavati i imati dogovor oko poštovanja pravila. Treba biti strpljiv, dosledan i ne odustajati.

Kome i kada da se obratimo ?

Ljubica Kozina: Preventivne korake je najbolje preduzeti još pre polaska u školu ako dete ispolji neka od gore navedenih ponašanja. U planiranju podrške kod dece predškolskog uzrasta, akcenat se stavlja na ojačavanje porodičnog okruženja. Kada govorimo o deci školskog uzrasta naročito onima koji su na višim razredima i adolescentima, uglavnom već govorimo o ublažavanju posledica. Kao što sam već rekla, roditelji se mogu obratiti svim onim osobama koje su stručno osposobljene za pružanje pomoći kao što su specijalni pedagozi, psiholozi, psihoterapeuti i drugi.

Kolika je uspešnost rada stručnjaka sa decom sa poremećajem u ponašanju ?

Ljubica Kozina: Pozitivni rezultati postoje. Oni zavise od niza faktora kao što su intenzitet ispoljavanja poremećaja, koliki period je protekao od nastanka poremećaja do javljanja stručnjaku za pomoć, individualnih karakteristika i mnogih drugih faktora. Najbolji rezultati se postižu kroz individualno savetovanje i primenu individualizacije u tretmanu. Praksa pokazuje da nije dobro organizovati grupnu podršku jer se u grupi lakše može učvrstiti negativno ponašanje.

Šta smatramo prevencijom poremećaja ponašanja ?

Ljubica Kozina: Deca i mladi danas odrastaju okruženi brojnim rizicima. Roditelji, nastavnici i društvo u celini sve manje uspevaju da utiču na smanjenje i dejstvo tih faktora. Kada govorimo o prevenciji poremećaja ponašanja mislimo pre svega na pokušaj smanjenja delovanja rizičnih faktora i na jačanje zaštitnih faktora. U zaštitne faktore spadaju: dobri odnosi sa roditeljima, povezanost porodice, porodična stabilnost, jasna pravila ponašanja kod kuće i u školi, izgradnja pozitivnog stava prema nastavnicima i prema školi, uključenost u pozitivne aktivnosti, upotpunjavanje slobodnog vremena sadržajima kao što su sport, bavljenje volonterskim radom… Naravno, lokalna zajednica i šire društvo utiču na prevenciju poremećaja u ponašanju kroz primenu preventivnih programa, stvaranje ekonomske stabilnosti, sigurne okoline i na mnoge druge načine, kaže Ljubica Kozina.

Otvaranje njenog Centra za edukaciju dece „Stvarno važno“, omogućilo je mnogim roditeljima mlađe dece i adolescenata da dobiju stručnu pomoć i savete. Pozitivna je činjenica da oni roditelji koji brinu o unutrašnjem stanju i osećajima svog deteta, prepoznaju loše signale na vreme i dolaze upravo u ovaj centar koji se nalazi u mirnom kraju Zrenjanina i pruža mogućnost roditeljima i deci da se osame i porazgovaraju sa stručnim ljudima.

Centar za edukaciju i savetovanje dece „Stvarno važno“ nalazi se u Ulici Carice Milice 5a, uz parking na Prevlaci kod Kulturnog centra.

Pitanja i zakazivanje termina obavljaju se putem mejl adrese edukativnicentarzr@gmail.com, i 065/985-04-05.