Kada biste čuli da je neko dugogodišnju direktorsku poziciju u internacionalnoj kompaniji zamenio kuhinjom i pripremom obroka, verovatno bi se u prvi momenat iznenadili. Iznenadili biste se i u drugom momentu kada bi saznali da je reč o primeru iz Zrenjanina. Ova nesvakidašnja priča zaintrigirala nas je i odvela u centar grada, u Savezničku ulicu broj 5.
U objektu za pripremu domaćih kuvanih jela za poneti „Stašine đakonije“, dočekala nas je vlasnica Stanislava Dragojlo Trifunjagić, sugrađanka koja je pre nekoliko meseci rešila da promeni sve – u korist ličnog i zadovoljstva svoje porodice. Danas kaže da su „Stašine đakonije“ nešto najbolje što je u životu stvorila, i da se ne bi menjala ni sa kim.
– Ljudima jeste čudno, da ostavite stabilnu kompaniju i otisnete se u neke preduzetničke vode gde vam niko ne garantuje ništa, i gde sve zavisi od vas samih, kaže Stanislava – Čovek koji je bio dugogodišnji klijent kompanije za koju sam radila, jednog jutra je došao u „đakonije“ i tu, za pultom, pitao da li me je sramota što sada ovo radim, nakon direktorskog posla. Nije me to iznenadilo, shvatila sam da ljudi, dok ne prođu određena iskustva, na mogu da spoznaju koliko je važno biti istinski zadovoljan i raditi ono što vas ispunjava, a ne ono što vam egzistencija nužno diktira. Mnogi često greše, pogotovo mladi, koji se vode ciljevima poput što veće plate i što bolje pozicije u firmi. Rekla bih da je to kolo bez kraja, koje vas svakog dana tera na nešto novo, a vi više nemate opcija kako da akumulirate stres i „brdo“ obaveza koje vam se nameću u toku dana. Danas u svoj objekat ulazim nasmejana, takva sam ceo dan, i na kraju, u 16 časova, sa osmehom zatvaram vrata, to je moja satisfakcija. Ako se osvrnemo na sam početak ovog posla, činjenica da sam pre toga dugi niz godina radila u pomenutoj kompaniji na poziciji „viši direktor“, puno mi je pomogla da razvijem ovu moju priču. Naročito u toj pripremnoj fazi kada sam istraživala tržište u Zrenjaninu, ciljne grupe, konkurenciju. Ne biste verovali do kakvih sam zaključaka došla kada sam istraživala upravo ovaj deo u kome se radionica nalazi – koliko vozila prođe u toku dana pored mojih „đakonija“, koliko pešaka, i onda kada sve to pratite učestalo, nekoliko meseci, stavite na papir, sagledate konkurenciju, onda možete da razmišljate koliko je realno da u tom delu grada otvorite baš takav objekat. Konkurenciju ne prihvatam kao smetnju, naprotiv. Svi objekti koji se nalaze u blizini a bave se proizvodnjom hrane, zapravo su mi pomogli da nađem svoje mesto na tržištu. Ne treba na sve gledati kao pretnju, nego kao šansu.
Vrata radionice za pripremu kuvanih jela za poneti, Stanislava je otvorila u martu 2018. godine. Od tada do danas, broj mušterija konstantno se povećava. Kako kaže, ima raznih profila kupaca – od onih koji rade u okolnim firmama, Gradskoj kući, penzionera, porodičnih, zaposlenih ljudi koji se vraćaju sa posla i uzimaju svoj obrok.
– Zaista mislim da je kvalitetnije da žena koja u 14 ili 16 časova krene kući sa posla, kupi kuvani obrok za celu porodicu jer tako štedi sebi vreme, ne mora da uđe u kuhinju i tako umorna nakon puno sati provedenih na poslu, staje za šporet i počinje da sprema obrok. Na ovaj način, kupovinom kuvane hrane za poneti, obezbeđuje kompletan obrok koji je kuvan. Dakle, nije reč o suvoj hrani što je važno za zdravlje.
U objekat dolaze i mladi ljudi, što je interesantno, s obzirom na to da je prva asocijacija vezana za njihovu ishranu – fast food.
– Sve je više i studenata i mladih koji rade dugo, po deset sati, i koji sami kažu da im je dosta hrane na brzaka. Vrlo rado dolaze. Pa pošto su kod nas porcije vrlo obimne, oni kupe jedan obrok i između sebe ga podele. Mislim da je to puno zdravije nego da se hrane isključivo suvom hranom.
„Stašine đakonije“ svakog dana Zrenjanincima nude tri vrste menija – glavni meni sa domaćom kuvanom hranom, veganski odnosno vegetarijanski meni, i saltki meni.
– Prvenstveno smo se bazirali na tradicionalna stara jela. Nisu to samo stara srpska vojvođanska jela, ima tu upliva i crnogorske, makedonske, i drugih kuhinja iz regiona. Klijenti su izražili želju da pređemo na hrono ishranu i veganski deo koji smo nedavno uveli. Svakog dana postoje tri vrste menija. To je glavni meni koji podrazumeva supu, čorbu, glavna jela (Bečka šnicla, belo meso, odkošteni batkovi i karabatkovi, Karađorđeva šnicla), gulaš (juneći, pileći, svinjski), meni sa ribom (šaran, oslić, pastrmka, skuša), četiri do pet pet priloga poput ćušpajza, graška, boranije, đuveča, krompira. Kada je reč o veganskom i vegetarijanskom delu, uglavnom su to integralne paste i povrće koje je kuvano na pari. Imamo i slatki deo, odnosno baklave, štrudle, gomboce, šnenokle.
I sami smo se uverili da su obroci izuzetno obimni. Cene – odlične. Tako na primer porcija supe košta 100 dinara, a kompletan obrok sa glavnim jelom – Bečka šnicla sa tri priloga, koštala nas je 300 dinara.
Sve se pakuje u praktičnu, sertifikovanu ambalažu za jednokratnu upotrebu. Jelo u tim posudama ne gubi kvalitet ni dva sata nakon pakovanja.
– Ono što nas izdvaja jeste to što se ne bavimo keteringom, ne raznosimo hranu. Jednostavno, to je moj stav – da ljudi treba da dođu i da vide ono što žele da pojedu, kaže vlasnica „Stašinih đakonija“.
Radno vreme je od 10 do 16 časova svakog radnog dana, vikendom objekat ne radi. Subotu i nedelju, kaže Stanislava, treba ostaviti za porodicu.
Pre nego što se uputite po svoj obrok, na Fejsbuk stranici „Stašine đakonije“ možete pogledati šta je tog dana na meniju. Vlasnica uredno obaveštava svoje mušterije, kako bi napravili najbolji izbor. Za svaki slučaj, upišite i kontakt telefon 😉 063 495969.
.gif)
.gif)
