Nastavak II dela Zrenjaninski likovni sajam
Zastajem pred delom čija je autorka Andrea Ivanović Jakšić. Natpis – „Tok“. Prva asocijacija – deo nečega – snoplja, konopca, žilica vremena, etno artefakta, sve jedno – i sve to – uobručeno! Zadržano na mestu? Minimalizam? Hromatski svedeno na više tonova istog. U glavi mi se javlja asocojacija – arheologija sećanja. Etno znak. Potom mi viđeno zauvuči na postmodernistički citat? Jedino sam siguran da nije u pitanju pomodni trik! Ovo mi liči na potpunu predanost magiji iskonske likovnosti. Valjalo bi videti još slika ove autorke.
Dolazim zatim do još jedne slike, koja je zagledana samu sebe. Slikana iz sebe same. Bez vidljiibog konteksta i poteksta. Platno koje je samo sebe izuzelo od bilo kakve izvanlikovne asocijacije. Sa one strane figuracije. Aleksandar Kačar i delo „ Bez naslova“, što je i konsekventno njegovoj logici slikarstva. Ovaj umetnik kao da polazi od fluidnih emocionalnih stanja, da bi ih tokom procesa vizuelizacije, kasnije, izrazio kao određene egzistencijalne i socijalne situacije. Njegove slikarstvo, u kojem nema predmeta nego samo crta i boja, podseća me na muziku u kojoj je egzistencijalno jezgro urakljeno paralelama koje se završavaju u hromatskoj besputiji.
Grafičar Duško Kirćanski, sa radom „Raspeće“ nastavlja tendenciju napuštanja, ili obogaćivanja, likovne forme klasičnog crno-belom grafizma. Sa izbledelim likovima, rastočenim fizionomijama, asocijacijama i aluzijama, u drugom (ili trećem) planu, Krirćanski bojom, kreda i krejon, priziva nove prostorne sinkope. Imam utisak, sudeći po mikro-strukturalnoj uskovitanosti, da se na, u i iza njegovog Raspeća, čija se simbolička ikoničnost ne može poreći, sukobljavaju kontekstualni, pikturalni i ontološki likovni ali i refleksivni disputi.
Crtež bez naziva, koji uz asistenciju drvenih bojica i akrila, Anu Kostadinović reprezentuje na ovoj izložbi, izuzetnom ekspresivnošću, koja ima naprosto skulptorsku dubinu, donosi likovnu studiju psihološke raspolućenosti posmatranog subjekta. Sa izraženom sklonošću da kroz detaljnu elaboraciju fragmenta sklapa upozoravajuću celinu, autorka stvara portret osobe čiji se unutrašnji život dramatično odslikava na slikanoj površini. Izvesna, namerna, dispropocionalnost dimenzija, uz jasnu veštinu ruke, otkrivaju nam nadolazeću nadarenost autorkinu.
Ispod slike, akril na platnu, Rajne Krulj, nazvala je ostvarenje „Živeti u ljubavi“, kao da postoji predistorija njenih likovnih i inih interesovanja. Gleda u mene balerina, kurtizana, laka dama, žena na ivici nervog sloma – sve jedno, slikom dominira – u boji, pomalo grotesknim formama, ali nadasve u psihološkom stanju – umor i razumevanje svega i svih. Pomirenost. Ova je slika, likovno ubedljivo utemeljena, mnog više od puke artificijelnosti. Uverljiv balans precizno-ironične likovnosti i socio-psihološke uznemi renosti.
Stojim isped slike sa koje se „sliva“ životinjska krv. Mesara, metalni pult, zaklan i oderan jelen, bele pločice, i krv. Jedno otvorereno oko. Naziv slike „ Doktor slikarstva“. Zvuči mi jedva ironičnije od onih mnogobrojnih – bez naziva! Video sam neke ranije autorove, Predrag Lojanica je u pitanju, slike su iz Manastirskog ciklusa. Razlika – drastična! Ovo je neki hiperrealizam. Slika nabijena nekim odsustvom strasti. Hladnokrvnost. Kao askeza ljudske surovosti. Na ovom velikom ulju na platnu podoz revam neku sakralnu tajnu, žrtvovanje u krajnje utilitarnom, otuđenom ambijentu. Ipak, veština u bizarnom kontekstu.
Akvarel pod nazivom “ Umetnik je rođen” Radiše Lucića, deo je nove faze, ili barem kolecije, ovog zanimljivog slikara čija karijera beleži više stilskih i esteičko-ontoloških promena. Neke od njih su bile čak drastično dugaćije od, uslovno rečeno, glavnog toka njegove likovne evolucije. Mislim pre svega na vreme “leonovanja” ili etapu kolažiranja. Na ovom akvarelu Lucić, sa istorijskih tema odlazi u praistoriju, gde sa aluziji na pećinske crteže, u drugoj, manjoj celini jedinstvene slike, pribegava strip-karikaturalnoj metaforizaciji, koja u nazivu slike ima svoju odgonetku. Erotska konotacija ovog akvarela je takođe nešto što ga izdvaja na ovoj izložbi. Jer je simbolička.
Urbani pejsaž, glavna ulica Zrenjanina, sa županijom i katoličkom crkvom, urađen u uskovitlanoj i zagasitoj ekspresionističkoj paleti Bojana Milosavljevića, na mah me podsetio na ranog Konjovića odnosno Peđu Milosavljevića. Slika “ Zrenjanin, Iz ciklusa “ Impresije u crvenom” ima u sebi dovoljno ukroćene, statične potmulosti urbisa, smeštene u stamenom koloritu, dok nebo svojim kovitlacima energije preti da poplavi trg. Vredi prošetati ovim našim prostorom u realnosti, dok nam je Milosavljevićeva slika u svesti. Videćemo neviđeno!
Umetnik, slikar, skulptor, animator, angažovani umetnik, koga životne i paraživotno okolnosti provociraju i inspirišu, Milutin Mićić, u sadašnjoj etapi svog likovno-slikovnog reagovanja na okolnosti i gluposti politike i mentaliteta, konsekvento poseže za umetničkom reakcijom na sve to pod adekvatnim nazivom “Patriotizam”. Kao što je u, ne baš skrivenom, potekstu naslikanog – podsmeh, ironija i sarkazam, tako je na platnu izaražena karikaturalnost, hipertorfiranost formi, koje u ukupnoj balsfemičnosti prizora izazivaju podsmeh na civilizacijskim i etičkim zabludama. Maske, klovnovi revolver, gole grudi ove ovovremene izvitoperene Jovanke Orleanke, u okruženju poznate zastave – više su nego prepoznatljiv socio-politički uskličnik. Ili znak pitanja?
Piše: Zoran Slavić, književnik i publicista
Nastaviće se…
.gif)
.gif)
