U Savremenoj galeriji 21. januara otvorena je impoznatna izložba zrenjaninskih likovnih umetnika, koju kao organizator potpisuje Savremena galerija, dok je selekciju obavila Umetnička asocijacija Zrenjanina. Ova izložba pod geslom, ne suviše inventivnim, premda simpatičnim – „ Svakom po metar“ okupila je, po ne baš jasnim kriterijumima, 43 likovnih umetnika.
Međutim, i pored dosta nejasnih i protivrečnih uvodnih tekstova u katalogu, od strane predstavnika obe izlagačke strane, ovaj događaj imao je, a videćemo da li će imati i produženo, dejstvo, nesvakidašnji estetički i kulturološki odjek. Mislim, kod onih koji su posetili izložbu. Odgovor na pitanje: kako će, i da li će izazvati i stručne i društvene komentare i analize, prepuštam vremenu, premda, sudeći po dosadašnjo gradskoj praksi nisam siguran da će ih biti.
Dakle, izložba je priređena. Učesnici su zrenjaninski likovni umetnici, koji,izgleda, svakih desetak, bude i petnaestak, godina dobijaju priliku da izlažu u svom gradu! Koncept ovog prezentiranja artefakata je bio veoma rastegljiv. Nije u pitanju isključivo bila ni estetika, ni poetika, ni tehnologija. Čak ni akademsko zvanje kao uslov? Što je sasvim uredu za ovakav izlagački sajam gradskih likovnih umetnika. Jedino mi nije jasno zašto na tom Likovnom sajmu nije bilo još desetak veoma zanimljivih ovdašnjih likovnjaka.
Ipak, spektar izloženog, od skoro klasičnog slikarstva, preko fotogragije pa sve do video radova, čini ovaj događaj svojevrsnom likovnom svetkovinom. Raznovrsnost radova, njihova estetička, filozofska i tehnološka različitost, pretpostavka su za svojevrstan sinergetski šok, što se iskazuje kao lepa mogućnost naknadnog uživanja u likovnoj trpezi ovog grada. Onoj koja je do sada bila rezervisane, skoro isključivo, za gostujuće umetnike, dok su ovdašnji poslenici likovnih radova bili upućeni na galerije u drugim gradovima, internet prezentacije ili „male kućne seanse“!
Ova izložba, na samom početku 2014. bacila je, ako ne far onda snop svetla, na likovna zbivanja unutar dela umetničkog Zrenjanina. Setih se u momentu, kada je to uradila Gradska biblioteka sa književnim autorima?
Ovog puta ne bih otvarao polemiku zašto je to bilo tako, jer je pozicija mnogih stručnih i političkih Galerijinih upravljača i selektora skoro neodbranjiva. Kao što je dugotrajno i neprekidno lamentiranje zrenjaninskih likovnih umetnika nad nedostatkom izlagačkog prostora kao šanse za prezentaciju sopstvenog stvaralaštva – neproduktivno. Pošao bih, zapravo, od činjenice da se Zrenjaninski likovni sajam dogodio i da ništa logičnije nije nego da se on transformiše u godišnji Zrenjaninski likovni salon, koji bi bio žiriran(ili možda ne). Time bi Savremena galerija i likovni umetnici iz Zrenjanina, sinhrono, radili svako svoj posao. Umetnici, redovno i uredno svoja dela izlagali publici i kritici, a Galerija obavljala jednu od svojih osnovnih funkcija u kulturi svoga grada.
Iz ovih, a i drugih, razloga pokušaću da svoju šetnju kroz ovaj slučajni, ali i veoma zanimljiv likovni događaj, zašto ne i sajam, opišem. Zadržavajući se kod svakog pojedinačnog autora. Jer, ove likovne, foto i video radove, doživeo sam kao veliki i uzbudljiv kolažni spoj estetike, psihologije i filozofije dela gradseke elite, u kojoj svako od zastupljenih ima svoj deo partiture.
U kombinovanoj tehnici MARIJAN BAROŠ je izložio akt pod nazivom “Mermaid”. On je ovaj, već klasičan model sirene, modifikovao i figuru žene ostvario u gotovo sculptor skoj decentnosti i strogosti. Akt je dobio na čvrstini materije tako da se latentna erotič nost povlači u drugi plan. Dominanta, iako ne i eksplicitna, dramatičnost prizora, koju dominira prostornom postavkom kao da je podvučena teskobom mora-vode omeđenog u koritu.
MILICA BJELANOVIĆ se predstavlja monotipijom „Kuvarice“, koja osim čisto grafičkih rešenja, likovnu arabesku konektstuje i eksplicitnom socijalnom horizontalom. Ona, kao u nekom kratkom stripu, triptihuje tradicionalnu narodnu slikovno-humornu potrebu da život učini vedrijim. Na likovnom planu njeno kolažiranje stereotipa donosi izvestan ironijski otklon, dok ostaje utisak da je ideja mogla da podnese još likovno radikalniju intervencija.
Zastupnik tradicionalne slike na ovoj izložbi, RUDOLF BRKIĆ, predstavio se delom „ Natura morte”, koje je potpuno u duhu njegovog slikarastva. I u temi, detalju i gami. Crvena i crna boja dominiraju platnom, koje je ispunjeno asocijativnim predmetima-detaljima, čiji metaforički niz mene asocira na užarenu letnju noć u panonskoj niziji. Bez izraženijeg krupno plana, ako to nije časovnik, slika deluje kao filigrasnki opis fragmenata unutrašnosti vremena.
Analogna fotografija NEMANJE VUKOMANOVIĆA, u katalogu imenovana kao – bez imena, predstavlja kombinaciju provokacije, metafore, konteksta i poteksta. Prvokativo je – ženski poluakt, za pokrivenom presudnom činjenicom, rubikova kocka kojom je prekrivena „činjenica“ jeste i sama za sebe metaforična ali i aluzivna. Kontekst nekog skučenog kupatila daje fotografiji socijanu dimenziju, dok umetniči potekst prozilazi iz skrivene interakcije vizelnosti i pihološke kontaminiranosti.
Piše: Zoran Slavić, književnik i publicista
Nastaviće se…
.gif)
.gif)
