Treći roman Olivere Skoko – sasvim lična priča u „dve ruke“

Olivera Skoko, istoričarka umetnosti, spisateljica i strastvena zaljubljenica u kulturu i umetnost, predstavila je sinoć zrenjaninskoj čitalačkoj publici svoj treći roman „Magareće uši“. O knjizi je pored autorke, u ime izdavača, Gradske narodne biblioteke „Žarko Zrenjanin“, govorila Jelena Djordjević Perc, a da i ovo književno veče Olivere Skoko ostane upamćeno po prepoznatljivom šarmu, potrudio se duo „Brave samba“. Za razliku od prethodna dva romana, u kojima je lajtmotiv neodoljivi Mediteran, „Magareće uši“ su jedna sasvim lična priča, pisana „u dve ruke“ – spisateljice i njene majke.

Kada se kod tebe stvorila potreba za pisanjem?

Imam utisak da pišem ceo svoj život. Počelo je na inicijativu učiteljice i ne mogu da kažem da sam uvek bila srećna kada bih od nje dobila zadatak da napišem nešto za neki konkurs. Ali ispostavilo se da je ona savršeno znala šta svako od nas može i ume i vremenom sam sve manje to pisanje doživljavala kao nametnutu radnju, a sve više kao sopstvenu potrebu. Iako me je moje školovanje dalje vodilo na neku drugu stranu,  pisanje je nekako sraslo sa mnom i ono što mi je najvažnije, prija mi. Baš kako je to Haruki Murakami rekao: “ Nema nikakvog smisla pisati roman ako u tome ne uživate. Ne mogu da prihvatim koncept pisanja romana uz tešku muku.”

Kako su nastajale „Magareće uši“?

Moja pokojna majka je poslednjih nekoliko meseci svog života imala potrebu da piše, iako to nikada nije radila. Nakon njene smrti tu do pola ispisanu svesku sam uzela i iz nje prekucala sve to u svoj kompjuter. U njemu je to stajalo tri godine i onda odjednom sam samo osetila neku potrebu da sa tim nešto uradim. U njen rukopis sam ufilovala svoju priču, začinila  fikcijom i tako su nekako nastale “Magareće uši”.

Šta ovu knjigu izdvaja od prve dve?

Upravo ta forma nastala pisanjem u “dve ruke”. Za razliku od “Korčulanskog đira” ovo je više lična priča, porodičnog žanra. Samim tim, više je i emocija, usudila bih se da kažem, ali drago mi je da čitaoci u tim emocijama ne vide patetiku. Toga sam se najviše bojala jer svaka vrsta introspekcije neminovno nosi neki emotivni poriv, ali drago mi je ako je sve prošlo bez tog “patosa”.

Nakon „Korčulanskog djira“ stekla si epitet najprodavanije autorke GNB „Žarko Zrenjanin“. Kakav je osećaj?

Moji prijatelji, bibliotekari kažu da se knjiga lepo prodaje, da vlada interesovanje I naravno da sve to stvara prijatan osećaj. Obavezujući ali lep. Uverava vas da niste zabrljali u tome što radite, a prema ovoj knjizi imam posebnu odgovornost upravo zbog tog ličnog momenta.

Kakav je tvoj utisak,  živimo li u vremenu koje prati kriza knjige?

Verovatno da je tako, mada na sinoćnoj promociji je bilo toliko raznolikog sveta I ono što me je posebno obradovalo, došla su deca mojih prijatelja za koje znam da vole da čitaju, neki od njih su mi priznali da I sami pišu. Prisetila sam se I svog gostovanja u Zrenjaninskoj gimnaziji I Medicinskoj školi pre par godina sa prethodnom knjigom, tako da želim da verujem da ima nade za knjigu I da nikad čitanje neće biti démodé.

Vrlo si aktivna u afirmisanju kulturnih vrednbosti. Pomisliš li nekad da je to borba s vetrenjačama ili si optimista?

Da budem iskrena, često to pomislim. Ali, s druge strane, da opet imam 18 godina I da razmišljam šta bih studirala nakon gimnazije, sigurno bi bilo nešto što se tiče kulture. Nailazite često na razne poteškoće I nerazumevanja, udarate u te vetrenjače, ko što kažeš, al onda se desi da mi u u Beogradu, u autobusu br. 26 priđe nepoznata devojka I kaže da me je slušala kada sam nedelju pre toga govorila negde o Urošu Prediću I samo želi da mi se zahvali. E tada, shvatite da ste makar na kratko pobedili vetrenjače I da ipak ima smisla ta borba.

Imaš li možda već sad ideju za neku novu knjigu? O čemu bi volela da pišeš?

Još mi je rano da razmišljam o tome, mada tu i tamo neke ideje provejavaju. Imam želju i obavezu da sada ispratim život ove nove knjige “Magareće uši”. Stiglo mi je već nekoliko poziva za gostovanja i u drugim gradovima, uskoro će i Sajam knjiga. Ne bih da žurim sa nečim novim dok god i sama ne osetim da je vreme za to.

Autor fotografija: Tibor Arva