Iz ugla kritičara: Predstava koju treba odgledati „Tramvaj zvani želja“

Po dubini artističkog, a reklo bi se i socio-psihološkog pronicanja u duše, nagone i zamršene porodične odnose, američki dramatičar Tenesi Vilijams, i danas i ovde, a i u svetu uopšte, sa scene deluje kao neverovatni i neprevaziđeni Čehov. Zapravo, skoro kao autor „Višnjika“, „Ujka Vanje“ ili „Tri sestre“, na steroidima, kojima je današnje društvo dovedeno u stanje opšte socijalne i nervne prenapregnutosti. Jer, za razliku od brojnih neobrutalističkih autora, kojima je nasilje i „teza i antiteza“, ono je za Tenesi Vilijamsa deo socijalnog i patološkog usuda. 

To se da zaključiti i posle odgledanog zrenjaninskog izvođenja njegove drame „Tramvaj zvani želja“, koji je bio svež, izvoran, aktuelan i akutan čak i posle sedamdest godina time što nadrasta geografiju, istoriju i epohu. Psihološki i socijalni sukob protagonista, sa ove i one strane besa i bede, jesu i dalje aktuelne teme današnjice – nasilje u porodici i zlostavljanje žena, nemaština, alkoholizam, neprihvatanje homoseksualizma i slično, opsedaju i dalje čovečanstvo. Međutim, to je samo preduslov snage i trajanja ove drame Tenesi Vilijamsa. Pravi uslov i uzrok njene veličine leži u načinu na koji je ona ispričana i realizovana, u jeziku i dramaturgiji.

Pojednostavljeno rečeno „ Tramvaj zvani želja“ je drama sustizanja, preticanja i međusobnog gaženja nežnosti, brutalnosti i egzistencije. Predstava nas suočava sa samim sobom i socijalnim okruženjem, precizno kao kod Čehova, mada drastičnije i brutalnije. I nije laka za posmatranje, teško da može da se gleda sa uživanjem, više je nelagode, ali možda baš i zato izaziva iskreno saosećanje pročišćavanja. Jer je sazdana od nemilosrdne snage prave umetnosti koja je uvek na strani humanosti.

Jednog takvog Tenesi Vilijamsa, klasika modernih vremena, rediteljka Lilijana Ivanović je, prilikom postavljanja na zrenjaninsku scenu, uspešno skratila i adaptirala. Pre svega „svukla“ je sa njega „lokalnu“ američku odoru, pročitavši ga kao uneverzalni, skoro antički, zatvoreni krug pakla u kome nema čistilišta i raja. Samo privida i priželjkivanja koje odnosi tramvaj koji je želja koja izmiče! Takođe je neke, sporedne likove sa scene pemestila u dramsku „pozadinu“, i time zgusnula divljinu protagonističkog satiranja do masksimuma. Međutim, mišljenja sam da je Ivanovićeva najozbiljnije, i to uspešno, intervenisala u samo srce ove (melo)drame tako što je u njeno središte postavila lik i sudbinu Blanš Dibua, i poverila je Sanji Radišić, koja je ovog puta ostvarila svoju najbolju ulogu na matičnoj sceni. Ovakvim „ženskim“ čitanjem Vilijamsove drame, Ivanovićeva otvara vrata gledanja u svet žrtve, i iz njega, u nasilnički kontekst, sasvim suprotno onom što je davno učinio Elija Kazan, u filmu, pa i na Brodveju, koji je kroz magiju Marlon Branda pomalo zamaglio suštinu socijalno-psihološkog kontrapunkta Tenesijevog „Tramvaja“. Što nijedna Vivijan Li nije mogla da ispravi. Kroz lik današnje Blanš, koja živi kao Sanja Radišić, tragika, komika i neostvariva nežnost, sa jedva melodrame Tenesi Vilijamsa, zvuči još akutelnije i tragičnije. Takva izmenjena optika, koja i donosi novi format ove drame, nametnula je Sanji Radišić raznovrsne glumačke ali i psiho-fizičke izazove i napore, na koje je ona maestralno odgovorila spajanjem skoro nemogućeg – zaranjanjem u dubine sopstvenog glumačkog iskustva, poistovećivanjem sa Blanšinim moždanim i hormonalnim olujama, ali i istovremenom kontrolom scenskih izražajnosti. Opasno, jer je sa druge starne vrebala isprazna patetika i plitka melodramatičnost., što je uspešno izbegla naprosto bolnom koncentracijom.

Verovatno joj je rediteljka pomogla oko „prostornih“ i graničnih limita, ali sve ostalo je uradila sama glumica koja je preživljavanjem života Blanše Dibua na sceni ovoj predstavi dala nesvakisašnju uzbudljivost. Lik prononsiranog Stenlija Kovalskog, čoveka koga vode samo niski nagoni i sirova energija, lik i tip koji je još manji kada pokušava da se predstavi kao velik i jak, nasilnika koga je sramota svog neuspelog i siromašnog, Danijel Kovačević, donosi autentično, sa nagoveštajima uskraćenosti, sa dobrim doziranjem buke i besa, svestan da bi krajnjim naturalizmom odveo predstavu u brutalističku egzibiciju.

Stelu Kovalski, žrtvu nasilja i socijalnih okolnosti, osobu koja kao da nije ni svesna da postoji život bez bede i nasilja, sa dodatkom seksualne zavisnosti, koja je sažeta u njenoj izreci kako je tajna mraka, u kome su muž i žena sami, sverešavajuća, Jelena Kesić donosi sa smirenom pomirenošću. Ona kao da ne živi već joj se život događa kao neminovnost. Uz svedeni dijapazon emocija i reakcija ona uspostavlja dobar balans prema sestri koja zrači neurozu i haos. Iz nje izbija i elementarna putenost koja je dodatno zarobljava u poziciju nesrećnice koja ni ne želi iz toga.

Stefan Juanin, koji tumači Miča, u kome rediteljka kao da sažima i nekoliko likova iz pozadine dosta je različit u odnosu na sopstvenih stil iz prethodnih uloga, uzdržan, koncentrisan, sa dobro realizovanim prelazom iz ravnodušnosti u zaljubljenost odnosno povratak u rezignaciju.

Ovaj “Tramvaj zvani želja” odigran je u jednostavnoj, stilski ujednačenoj i dovoljno asocijativnoj scenografiji Nikole Nikolića, dok kostimi Biljane Krstić povremeno zablješte šmekom Nju Orleansa. Izborom muzike Aleksandar Ćuk dobro prati razvoj drame.

Dakle, Lilijana Ivanović je dobro pročitala, protumačila i postavila “Tramvaj zvani želja” na zrenjanisku scenu, Sanja Radišič – briljirala, Danijel Kovačević bio na visina zadatka i velikog prethodnika, Jelena Kesić, uspešno pratila glavne aktere kao treći ugao porodičnih užasa. Dušan Juanin, bio različit od prethodnih tumača ovog lika, video se i Milan Kočalović, i čula Ivana Titin.

Predstavu svakako treba videti. Zbog mentalne higijene i pozorišnog uzbuđenja!

Zoran Slavić, književnik i publicista