Kada su jednog dana Eržebet i Lajoš Engler, naši poznati sugrađani, rešili da tapaciraju svoj stari nameštaj, nisu ni slutili šta će u njemu biti pronađeno. Zadenute između sunđera kožnog otomana, tapetar je spazio dve požutele koverte. Na njima nečitko ispisano: „Janošu“ i „g. Viktoru Đenešu ili bilo kome ko pronađe“. Kada su koverte otvorili, pisma u njima bila su još manje čitka. Rukopis, rečenice, nedovršena misao– sve je ukazivalo na to da su pisma pisana u žurbi. Na prvi pogled mogu se razaznati jedino reči smrt, zbogom, otrov i datumi 14. i 15. april. Bilo je jasno o čemu se radi – to su bila nečija oproštajna pisma, ali čija? Ko je mogao tu da ih ostavi?
Gospođa Eržebet je dugo razmišljala dok se nije setila jednog detalja. Naime, otoman u kome su pisma pronađena nalazio se nekada u salonu kuće njenog oca Imrea Jenovaia, uglednog veleposednika. U kući Jenovaijevih često je boravio jedan markantan čovek po imenu Janoš. Imao je neobično prezime – Đarfaš. Njegovu porodicu i njega, kao i druge Jevreje, zadesila je tragična sudbina u Drugom svetskom ratu. Ali, da li je pisma on
napisao?
Porodica Đarfaš
Ova nekada imućna i ugledna jevrejska porodica, čiji su članovi ostavili veliki trag u Zrenjaninu, danas je nažalost gotovo zaboravljena. Iako većini njihovo prezime nije poznato sigurno su svi makar jednom prošli pored njihove nekadašnje kuće u ulici Kej 2. oktobra br. 17, danas zgrade MZ Mala Amerika. Eden Đarfaš – glava porodice, bio je istaknuti bečkerečki i petrovgradski industrijalac, veletrgovac i dobrotvor. Rođen je u Budimpešti 19.6.1872. u porodici Alberta Rozentala i Berte Bril. Kao i mnogi drugi Jevreji svoje prezime je pomađario.
Nakon završenih studija u Beču i Budimpešti, Eden se 1895. doselio u V. Bečkerek. Od dolaska je aktivan u privredi grada, prvo u špiritani Lukač i drugovi,koje će postati i većinski vlasnik. Već 1911. osniva svoje preduzeće – Trgovačko D.D. čiji će do kraja života biti generalni direktor. Ogroman kompleks parne pilane Trgovačkog D.D. prostirao se između Sarajlijine, Jevrejske i obale Begeja.
Nakon rata kompleks je pripao štampariji Budućnost i fabrici nameštaja Žarko Zrenjanin. Između ostalog Eden je bio predsednik društva Lojd, dugogodišnji potpredsednik Trgovinsko-industrijske komore, član uprave Štedionice i Kreditne banke u V. Bečkereku ,jedan od osnivača Torontalske industrije poljoprivrednih strojeva 1918. godine, dobrotvor jevrejskog groblja, crvenog krsta itd. Ilona Đarfaš – Edenova žena, rođena je u jevrejskoj porodici Flajšman u Đeru 25.3. 1884. Ona i Eden su se verili 1902. Zajedno su imali ćerku Irenku i sinove Ferenca i Janoša.
Ferenc Đarfaš- stariji sin, rođen je 24.8. 1904. u V. Bečkereku. U rodnom gradu 1922. završava gimnaziju. Godine 1928. postaje zajedno sa bratom Janošem rukovodilac Trgovačkog D.D. Bio je poznati trgovac u gradu, član Gradskog veća i takođe sa bratom član uprave Prometnog D.D. za hranu, ogrev i građevine. Irenka Đarfaš – ćerka koja je umrla od šarlaha u prvoj godini života, 1912. godine. Njen grob nalazi se na Jevrejskom groblju. Ana-Terezija Đarfaš – Ferencova žena, rođena je 21.3. 1913. godine u V. Bečkereku. Potiče iz poznate jevrejske porodice Gutman. Bila je ćerka Edenovog poslovnog partnera, Danijela Gutmana i Gizele Langfelder. Peter Đarfaš – sin Ferenca i Terezije. Rođen je 13.1. 1936. u V. Bečkereku. Janoš Đarfaš – mlađi sin, rođen 18.8. 1905. godine, isto u V. Bečkereku. Gimnaziju završava 1923. u rodnom gradu. Bio je među najkrupnijima od malobrojnih zemljoposednika Jevreja. Janoš i Jenovai Imre su bili školski drugovi iz gimnazije, a kao i mnogi drugi pripadnici višeg sloja bili su ljubitelji tenisa, redovni na teniskom igralištu u ulici Kej 2. oktobra.
Janoš je pisma najverovatnije sakrio u nadi da će biti pronađena, ne mogavši od muke da ih uruči. Međutim, pronađena pisma nije on napisao. Rat – oproštajna pisma Nemačke trupe ušle su u Petrovgrad 14. aprila 1941. između 15 i 16 časova. Samo par sati nakon ulaska počelo je odvođenje i maltertiranje Jevreja. Odvođenje je trajalo celu noć, a prvi na redu bili su ugledniji članovi zajednice. U toj kobnoj noći između 14. i 15. aprila Ilona Đarfaš, očajna, znajući šta je očekuje, započinje prvo oproštajno pismo, pismo koje je uputila svojem sinu Janošu. „Ne znam šta da činim. Rožina pisma sam spalila. Ako ponovo dođu ja ću uzeti Veronal“, pisala je Ilona svome sinu. Ona planira da izvrši samoubistvo Veronalom. Ovaj tada popularan i lako dostupan lek za spavanje bio je idealan za to jer je u prekomernim dozama smrtonosan. „Oprosti dragi ali toliko sam strahovala i nadam se da će biti bolje. Roži ako je još uvek živa neka bude pored tebe, od srca to želim.“ „Bog te blagoslovio sine moj, oprosti što tada nisam imala dovoljno snage. Zbogom dragi…“ Ali, Ilona nije bila ni svesna da je ovo tek početak agonije koja sledi.
Janoša i nju zadesiće ista sudbina. Drugo pismo, namenjeno Viktoru Đenešu ili onom ko pronađe, dovršila je 15. aprila oko podneva. U oba pisma Ilona najviše spominje upravo Viktora za čiju smrt oseća nepodnošljivu krivicu. Ko je Viktor i šta se dogodilo? Dr Viktor Đeneš bio je poznati advokat, ljubitelj umetnosti, mecena i kolekcionar. Bio je prijatelj Đarfaševih i član uprave Trgovačkog D.D. od 1925. Rođen je 1880. u Ečki, kao Viktor Braun, od oca Leopolda, a sa tri godine preselio se u V. Bečkerek. Stanovao je i imao kancelariju u ulici Kralja Aleksandra br. 43. Viktor je kao jedan od najuglednijih Jevreja u Petrovgradu bio među prvima na meti Nemaca. U noći kada su Jevreji odvođeni između, 14. i 15. aprila, kod Viktora su se nalazili Eden i Ilona. Ilona je tada učinila nešto što će je progoniti do kraja života. „U toku noći, u pola jedan, strašno su lupali puškom kod Viktora. Utrčala sam, zgrabila njegov Brauning i punjenje otrčala u W.C. i bacila da bih spasila Viktora. U strahu zaboravila sam da je Viktor rekao da možda neće imati vremena da se ubije…“ Pištolj, marke Brauning, bio je Viktoru potreban jer Veronalu ,kojim je planirao da izvrši samoubistvo, treba vremena da deluje. Onoga ko ga ispije moguće je povratiti tako što mu se da kofein, koji ima suprotno dejstvo, a moguće je i da se probudi ako ne ispije dovoljnu dozu. „Viktora su odvodili, Viktora koga sam ja dovela u ovu situaciju jer sam bacila Brauning. Ja to ne mogu da preživim… Viktor, ako ga nisu ubili neka mi oprosti ovaj moj idiotski postupak. Ja nikako to sebi ne mogu da oprostim.“ Ovo su poslednje reči drugog pisma.
Viktor je preminuo pre deportacije 1941. u logoru u nekadašnjoj kasarni, danas Poljoprivrednoj školi, nakon što su ga stražari krvnički pretukli. Njegovo telo su obesili tako da izgleda kao samoubistvo. Po izlasku iz logora, Jovan Gutman čuo je kako se jedan stražar, po imenu Štref, hvalio kako ga je lično obesio.1) Mendel Ljudevit
je video pretučenog Viktora, koji je zbog povreda preminuo.2 ) Naš poznati slikar B. Sabo Đerđ, kome je Viktor bio mecena, čak je uspeo na gomili da prepozna njegovo mršavo, koščato telo. Imao je vezanu pertlu oko vrata, iako mu vrat nije bio modar kao što inače biva u slučaju smrti vešanjem.3 ) Edenova smrt „Našli su na smrt preplašenog
Edena koji je u kaputu ležao na krevetu… Hteli su da ga odvedu. Tada je u džep ubacio dve fiole Veronala, da bi se spasao od torture, a druge dve u Viktorov džep.“ Veronal su nabavili od Dr Jovana Elmera, spec. za unutrašnje bolesti i lekara Okružnog ureda za osiguranje radnika. „Kada su otišli ja sam ušla kod Edena, a on je već uzeo obe fiole Veronala“ . Eden je u noći između 14. i 15. aprila pokušao samoubistvo. Ali nakon što je ispio Veronal proganjala ga je jedna misao – šta ako doza koju je uzeo ne bude smrtonosna, šta ako se probudi. Zbog toga je Ilona odmah pozvala Dr Elmera, koji je potom Edenu dao kofein.
Četiri dana nakon ovog neuspelog pokušaja, 18. aprila 1941. godine, Eden i Ilona pokušavaju samoubistvo, ovaj put istovremeno uzimajući Veronal. Nisu hteli da dopuste da ih ponižavaju i muče kao što su to činili sa Viktorom. Eden je tog dana tragično, ali dostojanstveno okončao život u svojoj kući,uzevši smrtonosnu dozu – ali nešto je pošlo po zlu. Sudbina Ilone, Terezije i Petera Iloni Đarfaš desilo se ono od čega su ona i Eden najviše strahovali. Njen plan završio se katastrofalno. Doza Veronala koju je popila nije bila dovoljna da je usmrti – Nemci su uspeli da je povrate. Očaj i patnja tek su usledili. Dana 18. avgusta 1941. godine, Jevreji iz Petrovgrada deportovani su u Beograd. Kada su stigli u Beograd žene i decu razdvojili su od muškaraca. Žene i deca su tada bili privremeno smešteni u beogradskim porodicama. Ilona, njena snajka Terezija i unuk Peter, koji je tada imao samo pet godina, bili su u stanu porodice Jovanović zajedno sa Dr Boricom Balog. Dr Balog ih je i opisala u svom sećanju: „Borica je stanovala u Beogradu kao samica u Zagrebačkoj 1, kod porodice Koste Jovanovića, stakloresca, i njegove žene Marije. Tu je živela i jevrejska porodica Đarfaš iz Zrenjanina, oterana iz Banata – staramajka, njena ćerka, prelepa mlada žena, i njen sinčić od pet godina. Kada su Nemci pozvali žene i decu da napuste svoje stanove početkom decembra 1941, baka je dečkiću uzela da šije uprtnjaču da i on ima svoju. Marija supruga stakloresca, htela je da zadrži dete, rekla mu je: „Ti ćeš da ostaneš ovde sa mnom, budi moj sin, ja ću te čuvati.“ Dečko – Borica kaže da je bio vrlo inteligentan – je na to rekao: „Ne, ja idem sa mojom mamom, pa makar u smrt.“
Dr Balog je pogrešila kada je rekla da je to njena ćerka, mislila je na Iloninu snajku Tereziju. Terezijin sin Peter je tada stvarno imao pet godina i to je jedina porodica Đarfaš iz Zrenjanina, tako da to nije mogao biti neko drugi. U spiskovima stradalih Ilonin datum smrti pogrešno se navodi kao 18. april 1941. godine, pod pretpostavkom da je izvršila samoubistvo zajedno sa suprugom. Ali to nije moguće jer je Ilona deportovana u Beograd što se može zaključiti iz sećanja Dr Balog. Žene i dece napustili su stanove u kojima su bili smešteni, nakon što im je naređeno, a vlasnicima stanova zaprećeno smrću. Znali su da su pošli u sigurnu smrt. Većina žena i dece zločinački je ubijena na proleće 1942. u logoru Sajmište. Ta sudbina najverovatnije je snašla i Ilonu, Petera i Tereziju. Terezija i Peter su proglašeni umrlim 1948. godine, pošto nisu pronađeni, a zna se da su bili deportovani, a za datume smrti utvrđeni su za Tereziju 31.4.1942. i za Petera 31.3.1942.
Smrt Janoša i Ferenca
Pre deportacije 18. avgusta, nakon što su Jevreji zatvoreni u logoru u Petrovgradu skupili otkupninu koju su Nemci tražili za njihovo puštanje iz logora, SS oficir Jirgen Vagner je došao sa novim zahtevom da mu se donese i jedan fotoaparat i dobra violina. Đarfaš, čije ime nije navedeno, je doneo taj aparat, a Fenjveš violinu. To je mogao biti ili Janoš ili Ferenc, zbog datuma smrti njihovog oca. Ali naravno ni nakon toga Jevreji nisu pušteni. Janoš i Ferenc su deportovani u Beograd zajedno sa ostalim Jevrejima iz Petrovgrada, a pošto su muškarci, poslati su u logor. Janoš je ubijen 1941. u Beogradu, ali tačno mesto stradanja niti datum nisu navedeni u spiskovima. Ferenc je proglašen umrlim 1948. godine, takođe pošto nije pronađen, a zna se da je deportovan, a za datum smrti utvrđen je 31.7.1942.
Uprava logora Sajmište
Izvesno je da je neko od Đarfaševih bio i član uprave logora Sajmište, ali nije tačno razjašnjeno ko. Navodi o tome ko je bio su protivrečni. Po jednom izvoru članovi uprave logora bili su muškaraci, „neki“ Đarfaš i Kraus, obojica iz Zrenjanina. Po svedočenju Hedvig Šenfajn, koja je u logoru bila zatvorena, član uprave logora bila je žena, izvesna gospođa Đarfaš iz V. Bečkereka. Ako je u pitanju žena verovatnije, pošto je naziva gospođom, da je to Ilona. Ako je u pitanju muškarac, Eden to sigurno nije mogao biti, Janoš manje verovatno jer je ubijen 1941. godine, a članovi uprave su ubijani uglavnom kasnije 1942. To ostavlja Ferenca kao mogućeg člana, ali možda je to samo greška, a možda su i oboje bili članovi uprave. Svejedno taj član uprave nije bio voljen, pa je jednom prilikom čak morao i da se obrati Nemcima za zaštitu.
Ko nedostaje?
„Naš testament i zlato su oteli od Viktora. Za neke stvari obrati se Šimonu ako je još uvek živ.“ Ovim rečima Ilona završava prvo pismo. Ali da li je to kraj? Mnoga pitanja za sada ostaju nerazrešena. Da li neko ima i druga pisma? Ko je taj Šimon? Ko je Roži? Ali najvažnije od svega – da li je neko preživeo? Nešto se ne poklapa. Jedan član porodice nedostaje. Nedugo nakon završetka rata, jedna misteriozna osoba došla je u Zrenjanin…
NASTAVAK priče Tragom oproštajnog pisma – pošiljka iz Sidneja, pročitajte ovde
Napisao: Stefan Birdić, učenik IV 1, Zrenjaninske gimnazije
Izvor: časopis „Zavičajac”, broj 34/35, godina: 2017/2018.
(www.zrenjaninskizavicajac.com)
Društvo zavičajaca Zrenjanina je nevladina, nestranačka, dobrovoljna i neprofitna organizacija osnovana na neodređeno vreme radi ostvarivanja ciljeva u oblasti očuvanja kulture, istorije, tradicije i svih drugih vrednosti Zrenjanina i okoline.
.gif)
.gif)
