O novoj lutkarskoj predstavi „Plavi Petar“ Đule Urbana
Lutkarska predstava za malu decu, onu koja neminovno odrastaju uz crtane filmove i ostale “elektronske imaginacije “Plavi Petar”, mađarskog autora Đule Urbana, naprosto je dobar obrazac kako pozorište za decu može da ostane u sferi pozorišne umetnosti i lutkarstva, a da istovremeno ne postane anahronizam u vremenu promenjenih estetičkih, izvođačkih i vaspitnih formata današnjice.
Urban postavlja naizgled jednostavnu priču o egzistencijalnom pravu na različitost, o pravu svakog bića da zbog svoje različite boje, ili bilo čega drugog, ne bude socijalno ili kulturološki izolovan, diskvalifikovan i šikaniran. Kao što to obeležava deo sudbine njegovog plavog psa. U razvijanju te, naizgled male ontologije ukupnog mikrosveta pojedinca, Urban, sa nedramatičnim ali time i važnijim, uzgrednim, deci primerenim, opisima života ukazuje da je empatija, nažalost, retka u današnjem svetu, ugrožena, odnosno da oni koji zastupaju većinsko, ksenofobično i stereotipsko opšte mišljenje i vladajući ukus, suviše često slamaju pravo na život u različitosti. Urbanova vrlina, vidna u ovom tekstu, je u tome da kao pisac dobro zna adresu na koju upućuje svoj proizvod, da ume da bude komičan ali i pomalo paradoksalan – što znači da komad ima u sebi i grotesknosti. Konačno, njegov dramat nedvosmisleno poručuje najmlađoj publici – da smo svi isti. Oni dobri, pogotovo.
Takav predložak je rediteljka Emilija Mrdaković, pre svega dobro razumela, te je sačuvavši njegovu padagošku i vaspitnu dimenziju, pomalo šematizovanu i jednosložnu fabulu duhovito i maštovito razigrala. Glumce je ohrabrilada izbegnu šablonski prilaz animaciji, da drugačije priđu igri sa lutkom odnosno da zaborave na nepotrebni kvazilutkarski stil u direktnom suočavanju sa publikom. I tako smo iste glumce, iz prethodnih predstava, videli u izmenjenim, prijatnijim vizurama.
U istom, inovativnom i nešematizovanom stilu je nastavila i Blagovesta Vasileva, čija su scenogafija, lutke i kostimi bili različiti u boji i formi, pogotovo u konstrukciji i tehnologiji, te su rediteljkinom konceptu brzine i nekonvencionalnosti otvorile nove dimenzije.
Glumci, Nataša Milišić, Tatjana Barać, Kristijan Kardoš i Danilo Mihnjević, kao da su jedva dočekali ovako izmenjen scenski format. Igrali su sa vidnim raspoloženjem – rekao bih da su se i igrali lutkama i sa njima. Muzika Vladimira Agića je svemu dodala lakoću, unela i diktirala ritam. Bila je podsticajna, primetna ali ne i agresivna.
Iz celine dobre glumačke ekipe izdvojili su se Krisitjan kardoš i Tatjana Barać. On, jer je uspeo da potpuno pozitivnog junaka, Đefa, učini simpatičnim i stvarnim, osim da bude samo “pozitivan”, a ona, zato što njen Mačak, i pored toga što je glavni “negativac”, uspevao da bude duhovit i ne sasvim “negativan“.
“Plavi Petar” je, dakle, na zrenjaninskoj dečijoj sceni ostvaren kao dobar reprtoarski potez.
Zoran Slavić, književnik i publicista
.gif)
.gif)
