Naši, a svetski dokumentarci Igora Aleksića

Zrenjaninski novinar Igor Aleksić ove godine ostvario je svetske uspehe. Njegovi najnoviji dokumentarni filmovi “Dnevnik jednog viteza“, u produkciji Udruženja novinara Vojvodine (UNV) iz Zrenjanina, „Digital stajla“ iz Zrenjanina i „Monolita“ sa Malte, kao i „Kafa u 10“ u produkciji RTK 2 iz Prištine, ostaće kao zapaženi deo njegove biografije.

Priča o malim zrenjaninskim tekvondistima iz kluba „Vitez,“ koji niko ne finansira a dobija medalje, odabrana je među 50 najboljih kratkih filmova u 2012, pa je Aleksić u martu ove godine bio počasni gost u Kataru na globalnom Aldžazira Festivalu u Dohi. U Nemačkoj taj film je upravo uvršten u 15 najboljih eksperimentalnih dokumentarnih filmova, na festivalu koji organizuje prestižni Muzej savremene umetnosti u Kolonji. Bio je u konkurenciji „Prvog kadra“ u Sarajevu, u konkurenciji Međunarodnog festivala sportskog filma na Zlatiboru, „Zlatnog prosjaka“ u Slovačkoj, u Košicama, a nagrađen je i „Zlatnom buklijom“ za dokumentarni film u Velikoj Plani.

Njegov film, o svakodnevici žena iz opustelog sela Lebane na Kosovu, „Kafa u 10“, krajem prošlog meseca je dobio prvu nagradu u kategoriji etnološkog zapisa na 22. Festivalu televizijskog etnološkog filma u Kučevu – FESTEF, „Srebrnog pastira“ (Zlatni pastir se dodeljuje kao gran pri), što je ujedno prva nagrada kanalu RTK 2 iz Prištine, koji ga je producirao.

Ta nagrada je Igoru 24. u karijeri. Dobro je nabrojati i da na polici ima Zlatnu medalju grada Beograda za režiju kultnog dokumentarca o sidi „Znao sam“, nagradu za dokumentarni film američke fondacije Fogelsong, nagradu za novinarsku hrabrost TV Festivala „Zlatni prosjak“ iz Slovačke, crnogorsku Barsku Maslinu za TV reportažu…

Reč je o TV novinaru koji je upamćen kao zaštitno lice nekadašnje TV Novi Sad, zatim kao višegodišnji dopisnik Glasa Amerike iz Vojvodine, kao autor na TV B92, a bio je i prvi voditelj kanala RTK 2 na srpskom u Prištini, gde je i sada.

Predsednik je i osnivač najzačajnijeg srpskog TV Festivala Press vitez. Ovo je samo isečak iz biografije duge dvadeset tri godine. Ovih dana je kandidovan i za ličnost godine u rodnom Zrenjaninu. Pitali smo ga šta ga motiviše da pravi dokumentarne filmove.

– Dokumentarni filmovi su kreativno viđenje stvarnosti, i posle više od dve decenije u poslu, radim ih sa željom da se trenuci života otrgnu od zaborava, ali i da pomognem takozvanim malim ljudima da se izbore sa birokratijom – objasnio je Igor Aleksić.

Iako si odavno otišao iz Zrenjanina, bar kada je o poslu reč, i dalje kao autor govoriš o rodnom gradu. Zašto?

– Zrenjanin je deo mene i ja ga volim. Imao sam sreću da odrastem u gradu koji nalikuje na Beč, ima specifičnu kulturu koja i Beogradu u ponečemu može da održi lekciju. Volim da ponekad progovorim o svojem gradu. Ovoga puta me je rastužila činjenica da malim tekvondistima, koji imaju petnaestak medalja, niko ne pomaže, iako dece imamo sve manje. Napravio sam eksperiment i kroz prošlost drevnog Velikog Bečkereka, tj. Zrenjanina, pokazao sportsku tradiciju i sadašnjost. Nadam se da će opština najzad razbiti kasicu-prasicu i dati im neki dinar – kazao je Aleksić u intervjuu za portal I Love Zrenjanin.

Okupio si ekipu iz Zrenjanina, s Malte i iz Makedonije. Kako bez sredstava? 

– Za 23 godine karijere stekao sam bar 23 prijatelja. Snimatelj Dule Kardaleski, montažer Đula Feldeši i producent Peđa Miletić, spiker Žarko Obračević, bend „Sevdah bejbi“, kompozitor Mika Hatiaen iz Finske, samo su neki od ljudi koji su se kao volonteri udružili oko ovog filma. I drago mi je da je imao svetskog odjeka.

Kada će zrenjaninska publika imati prilike da ga vidi?

– Kada mi direktor u Prištini da koji slobodan dan više – uz osmeh kaže Aleksić.

Pre nego što te pitam kako je živeti u Prištini, reci mi, šta za tebe znače sve te nagrade?

– Svetska i domaća priznanja za mene su samo potvrda da nisam promašio karijeru, da se nisam samo ja zaljubio u novinarstvo, već i ono u mene. Nekada sam živeo kroz nagrade, prvu sam dobio još u osnovnoj školi, a danas živim kroz sopstvenu porodicu. U okvirima Srbije, osećam se malo skučeno, zato sam i proputovao ceo svet. Ne da pobegnem, već da proširim vidike i da se vratim. Sebe i dalje vidim, kako je govorio moj pokojni, dragi kolega Miroslav Pušić, kao novinara jugoslovenskog formata, jer ja jesam neki zaostatak bivše Jugoslavije i njenog televizijskog sistema koji je mnogo ulagao u formiranje svojih kadrova, pa i u mene. U Prištini je dinamično, i specifično, svakako izazovno, ostao sam dužan da odgovorim i na to.

Ti si prvi voditelj kanala na srpskom jeziku RTK 2, koji je u žiži javnosti zbog raznih kontroverzi. 

– Ne želim da naširoko komentarišem, ali mogu da kažem da stojim iza svake emisije koju sam uradio na RTK 2, kao što sam stajao iza svojeg, a ne tuđeg rada, u kućama koje su prethodile RTK 2. Toj kući sam upravo doneo nagradu, a posebno mi je bilo zanimljivo da mlade kolege iz kosovskih sela učim osnovama novinarstva. To su divna deca kojima ponekad smeta moja strogoća, ali tu sam pomalo staromodan. Poslu pridajem veoma veliku važnost, pa i u njima želim da izgradim tu svest. Da se vratim na samu RTK 2. Od kuće koja postoji samo pet meseci ne treba očekivati ni premalo, ni previše. Mislim da svuda gde je moguće treba graditi mostove, da je to teško, ali da valja pokušati. Vreme će pokazati kako će se RTK 2 konačno etablirati i profilisati. Ovo govorim u svoje ime, to naglašavam, jer mi u ugovoru piše da ne smem davati izjave u ime matične kuće, bez posebne dozvole.

Ima li još izazova za tebe?

– Za mene može biti izazov nemački Dojče Vele, bosanska Al Džazira, standardi Bi-Bi-Si-ja. Iako sam u etru Radio Zrenjanina progovorio s nekih 15 godina, a sada imam 38, smatram da i dalje ponešto mogu naučiti o novinarstvu.

U kakvom stanju je novinarstvo? 

– Ono deli sudbinu društva u kojem deluje. Podosta je propalo, jer su se spustili kriterijumi. Da bih postao spiker i voditelj nekadašnje TV Novi Sad, morao sam da se obučavam godinu kod Dušanke Kalanj. Danas ljudi bez glasa i pojave zauzimaju medijski prostor, a najtužnije je kada im nedostaje opšte obrazovanje. Želim da dokažem mladim kolegama da se bave veoma važnim poslom, i da se uslovna sloboda u njemu dobija samo obrazovanjem i ulaganjem u sebe. Posle mnogo godina u poslu, a u novinarstvu jedna godina je kao dve, mogu reći i da sam ispunjen i slobodan. To je, verujte, najvažnije. Kako je rekao glumac Enver Petrovci u intevjuu koji sam radio s njim za RTK 2: ‘Nas su učili da se bijemo s celim svetom, a danas mlade uče da je dovoljno da budu najbolji u svom selu’. Nikada nisam mislio da mi je moj grad ograda, već mikrokosmos. I zbog toga se kao kod kuće osećam u Beogradu, Njujorku, Vašingtonu, Košicama, Sarajevu, Beču, Parizu, Dohi, Budimpešti, pa i u Prištini – zaključio je Aleksić.

Miloš Pešić