Irena Tot: Za decu treba igrati kao i za odrasle, samo mnogo ozbiljnije

Ljubav prema pozorištu se razvija još od malih nogu. Nema boljeg mesta za to od lutkarske scene, jer se upravo tu deca poistovećuju sa likovima koje vide. Tu su i najrazličitiji predmeti koje glumci oživljavaju. U lutkarskom pozorištu je sve moguće – da ste istovremeno i odrastao čovek i dete koje se neprekidno igra. Kako izgleda igrati na lutkarskoj sceni, da li je teže igrati dramu ili dečju predstavu, koliko je teško oživeti neki predmet, za portal I love Zrenjanin govori Irena Tot, nekada glumica, a danas reditelj u lutkarskom pozorištu.

I love Zrenjanin: Ko je zapravo Irena Tot?

Irena Tot: Irena Tot je baka, mama, supruga, glumica i reditelj lutkarskog pozorišta. Trenutno u penziji. Ustvari već sam 7 godina u penziji. (smeh) Ovako, počela sam da igram u drami. U mađarskom pozorištu Madač. Tu sam došla nakon završetka srednje škole. Reč je vrlo jakom amaterskom pozorištu. Zavolela sam pozorište u punom smislu. Mislim da su me ti ljudi ustvari naučili da poštujem ovaj posao. Iz tog pozorišta sam kao profesionalac prešla u lutkarsko pozorište. Moram da priznam da sam mislila da je pravi poziv za mene nešto što ima veze sa hemijom. Jer sam ja diplomirani hemijski tehničar. Volela sam to i mislila sam da je igranje u pozorištu nešto čime popunjavam vreme dok ne krenem da radim. Ali, kada sam prešla u lutkarsko pozorište shvatila sam, kako je vreme prolazilo, da me sve više vezuje i ispunjava umetnost. Rešila sam da to ne ostavim. I dobro je što sam to odlučila, jer sam čitav život radila ono što volim, a to je vrlo retko. Ja sam u pozorištu pronašla sebe. I dan danas kada ovde dođem, srce mi je puno kada vidim kako me ove nove generacije dočekuju.

Život i lutkarsko pozorište imaju istu osnovu, a to je igra

I love Zrenjanin: Da li je teže igrati dramu ili dečju predstavu?

Irena Tot: Ako kažem da za decu treba igrati isto kao i za odrasle samo još mnogo ozbiljnije, stvarno mislim da je to tako. Odrasloj publici možete da igrate raznorazne pisce i komade. Oni su dovoljno odrasli da mogu da naprave selekciju i neki svoj odabir. Dovoljno su zreli da procene da li je to što su gledali dobro ili nije. Međutim, mislim da kad pristupamo odabiru teksta za decu treba da budemo mnogo selektivniji. Detetu je lutka jako važna. Ono se poistovećuje sa lutkom i preko nje iskazuje sva svoja osećanja. Sramežljivi se kroz igru, preko lutke, oslobađaju stresova. Nije dobar pristup deci ako mi krenemo od toga da će deca prihvatiti bilo koje arčenje na sceni. Ili ako živite na krilima stare slave gde se deca samo smeju. Ukoliko dete izađe iz pozorišta i to ne pokrene u njemu bilo kakvu emociju, onda je to promašaj. Mislim da je mnogo, mnogo teže igrati za decu. Jer je to ujedno i vaspitanje dece. Onaj prvi korak koji ih vodi ka pravim vrednostima. Deca će ovde, u ovom našem lutkarskom pozorištu, naučiti da vole umetnost, da vole pozorište. Vaspitavajući tu decu, posle dobijamo publiku za dramsku scenu, ali i za muzeje, galerije, za sve vrste umetnosti „za velike“.

„Deca različito vide i doživljavaju umetnost“

I love Zrenjanin: Koliko je teško pridobiti pažnju dece?

Irena Tot: Mislim da deci treba nuditi sve kada je reč o umetnosti. Ne bi trebalo mi odrasli da pravimo selekciju da li će dete ići u galeriju da pogleda izložbu, da li će dete pogledati neku predstavu Molijera. Svako dete zavisno od uzrasta vidi i „upija“ nešto od te umetnosti. Ja ne volim da kažem da su lutkarske predstave samo za decu od 5-6-7 godina. Deca nisu jednaka. Mislim da prvo roditelj treba da pogleda predstavu da vidi da li je to ono što može da vidi njegovo dete. Roditelj treba da ode sa detetom, da sa njim uđe u salu i da vidi koliko će dete od te predstave da prihvati.

Ponekad se iznenadimo kako dete od 3 godine prihvati predstavu koja je za stariju decu. Ali, deca gledaju vizuelno i emotivno, otvorenog uma. Ako ono u svemu vidi samo prelepe slike od neke predstave i to je dovoljno za dete od 2-3 godine. Neko drugo dete će doći samo zbog muzike, treće će u potpunosti razumeti predstavu.

„Lutkar može da bude samo čovek koji se igra“

I love Zrenjanin: Na koji način se oživljavaju predmeti na lutkarskoj sceni?

Irena Tot: U drami imate svoje lice i ljudsko telo kojim možete da izrazite sva svoja osećanja. Međutim, na lutkrskoj sceni imate lutku. Dakle, jedan neživi predmet koji morate da oživite. To znači da sve svoje emocije koje nosite u sebi morate da ubacite na neki način u lutku i da kroz nju to iskažete. To jeste komplikovano, ali onaj ko zna da se igra i ko zna da nestane iza te lutke onoga trenutka kada je uzme u ruke, uspeva. Nekada se to radi tako što se ceo glumac pokrije crnom maskom. To je boja koja kod nas znači nevidljivost. I onda je tu samo ta lukta koju gledate. Ali, sve češće vidite u pozorištu glumce lutkare koji su otkriveni i koji se predaju toj lutki. I kada pitate dete čujete da ono nije videlo nikog sem lutke.

Glumac lutkar može da bude samo čovek koji se igra. Koji ima tu neku radost detinjstva. Osnova lutkarstva je igra. A to je i osnova života. Čovek koji ne zna više da se igra polako stari i gubi sva interesovanja. Radost je u igri. Ako se igrate, onda se i radujete. Kao da vam se čini da nikada ne starite.

Irena Tot se i u penzionerskim danima „igra“ s lutkama

I love Zrenjanin: Kako se vi danas osećate, s obzirom na to da ste u penziji?

Irena Tot: I dan danas, iako sam u penziji, kad uzmem lutku ja se sa njom igram. Za mene ne postoji mrtvi premet. Lutkarstvo je za mene deo života. Način na koji živim, način na koji gledam stvari oko sebe. Svaka stvar može da se oživi. Ja mogu da izanimiram stolicu, šoljicu, parče drveta… Od svega mogu da napravim igru i mogu da se poigram na način na koji se deca igraju. I sa svojim unučićima se danas tako igram. To prenosim i na njih.

I love Zrenjanin: Koji lik vam je bio najteži za igru?

Irena Tot: Dobro je što u našem pozorištu postoji radionica za lutke. U njoj se izrađuju lutke koje koristimo u predstavama. Uvek sam bila prisutna od crteža pa sve do finalne lutke koju sam dobijala u ruke. Znači ceo postupak izrade lutke sam pratila. I vraćala sam lutke na doradu, na ispravku… Da to bude onako kako sam želela. Nikada mi ni jedna lutka animacijski nije predstavljala problem. Zato što se nisam trudila da na silu nametnem neki pokret lutki. Svaka od njih ima svoju neku energiju i svoje pokrete koje treba pustiti.

Što se tiče najteže uIoge… Imala sam skoro 40 godina kada mi je Lule Stanković u Krilatoj kravi dao ulogu dečaka. Bez obzira na moju konstituciju i konstrukciju i način na koji sam se kretala u to vreme, uvek sam imala energije, mislila sam da bi to stvarno dečak trebalo da igra, a ne ja. Čak sam prvi put u životu i imala razgovor sa Luletom Stankovićem da možda razmisli još jednom. Da ulogu da nekom dečaku. On je rekao „Ne. Baš mi trebaš ti. Treba mi dečak koji nosi u srcu poeziju“. I moram da kažem da mi nije mnogo trebalo da se uživim. Možda sam 2,3 probe imala neki otpor i onda sam se samo opustila. Odjednom je taj dečak izašao iz mene. Ne kaže se džabe da svako u sebi nosi hiljade malih likova…

„Često sam dobijala nagrade za male, sporedne uloge“

I love Zrenjanin: Kako je izgledao taj dečak?

Irena Tot: Znam da sam imala afro frizuru i da sam tražila velike cokule da mi otežaju hod. Imala sam i 2,3 broja veće pantalone. To je na kraju jako dobro funkcionisalo. Čak sam dobila i nagradu za tu ulogu. Mislim da mi je to bila jedina uloga za koju sam u početku mislila da neću moći da je odradim. Na kraju se pokazalo da je reditelj ipak bio u pravu. Bila je jedna scena u kojoj sam se udvarala mlađoj koleginici. Rađene su posle predstave i ankete među decom i niko u meni nije video devojčicu.

Mogu da kažem da nikada ni jednu ulogu nisam odbila u životu. I od one najmanje sam se trudila da napravim najbolju i najveću ulogu. I često sam dobijala nagrade upravo za te male uloge od kojih su mnogi mislili da ne može ništa da se uradi. Ja sam svaki zadatak promišljeno radila i bila sam ubeđena da je to uloga za mene. Nikada nisam gledala koju bih drugu ulogu mogla da uradim.

I love Zrenjanin: Koja ulogu biste i sad mogli da odigrate? Da Vam je toliko draga.

Irena Tot: Ulogu koju sam dugo igrala i koju bih i danas zaigrala je Mala Ruža. I od kada sam u penziji smo igrali tu predstavu. Ona je vezana za razne faze u mom životu. Kada sam počela da je igram, bila sam mlada mama. Tada sam imala odnos prema lutki kao prema svom detetu. Kako su deca stasavala i kako sam ja zalazila u neke godine, taj odnos se produbljivao. Sad kako sam baka, interesantno je da umesto da se udaljavam od lutke, ja joj se još više približavam. Valjda to ide s godinama. (smeh)

„Nekada se glas snimao, a lutku je animirao iskusniji kolega“

I love Zrenjanin: Koliko se lutkarska scena razlikuje sada od momenta kada ste Vi počinjali da igrate?

Irena Tot: Početak nije baš bio očaravajući. Kada sam došla u lutkarsko pozorište tada su se glasovi još snimali i na to su se animirale lutke. To znači da, bez obzira da li ste igrali glavnu ili sporednu ulogu, retko kad se dešavalo da vi kao početnik odradite tu glavnu ulogu. Na primer, vi ste nekoj lutki dali glas, ali ju je animirao stariji kolega. A vi ste, kao početnik, radili neku manju animaciju. Nisam videla da to pruža neku mogućnost da se umetnik iskaže. Međutim, na moju sreću, to je brzo prevaziđeno. Da nije verovatno ne bih ni ostala u pozorištu. Pojavili su se neki drugi ljudi koji su drugačije videli pozorište. Postali smo pravi umetnici. Više nije bilo kasetofona i snimnja glasova, već smo igrali „na živo“.

U to vreme su pozorišta bila dosta bogata i dovodili smo reditelje iz Hrvatske, Mađarske, Slovenije… Bila je veća cirkulacija ljudi. Imali smo mnogo dobrih reditelja i predstava u ovom pozorištu. Gledali smo mnoge predstave pozorišta iz Mađarske, Bugarske, Rusije, Rumunije, Slovačke, Češke… Krali smo zanat od njih. Morali smo, jer za ovo nema škole. I onda smo sve to pretvarali u nešto svoje. Reditelj koji nije glumac, koji nije lutkar, koji nije imao lutku u ruci nikada, teško će vam objasniti šta želi od vas. Moram da kažem da ljudi koji ovde rade mnogo vole pozorište. Moja generaija je bila zaljubljenik u pozorište i mislim da smo uspeli to da prenesemo i na mlađe generacije koje sada rade umesto nas.

„Lakše je biti glumac nego reditelj“

I love Zrenjanin: Da li je teže glumiti u dečjoj predstavi ili režirati za decu?

Irena Tot: Ja ne volim šablone i granice. Volim da masku pretvorim u lutku. Da se poigram možda i na neki neobičan način. Imam smelosti da uvek napravim neki iskorak u umetnosti. Ako se to ne radi, onda nema napretka. Ne oslanjati se samo na ono što je sigurno i isprobano. Svaka moja predstava koju sam radila kao reditelj je drugačija. Trudim se da ni jedna ne bude ista.

Dugo sam se dvoumila da li da krenem uopšte da se bavim režijom. Na nagovor Vlade Grubanova, tadašnjeg direktora lutkarske scene i našeg genijalnog reditelja Luleta Stankovića sam pristala da uradim predstavu. Mislila sam da to neću moći. Ja sam reditelje gledala kao bogove. Mislim da je mnogo lakše biti glumac nego reditelj. Novi posao pokreće neku novu energiju. Počela sam da radim sa mladima. I mogla sam da im pokažem kako se radi i kako se lutka animira. Treba vam jako mnogo samokontrole da ostavite glumca da vidi kako će da se izbori sa ulogom, a da ne kažete kako biste vi to uradili. Ali, u lutkarstvu je dobro znati, pošto za to i nema škole, da vas vodi neko ko ima u tome iskustva.

„To što se moje predstave i dalje gledaju je moja najveća nagrada“

I love Zrenjanin: U svojoj karijeri osvojili ste brojne nagrade, i za glumu i za režiju. Koliko su one uticale na Vaš životni put?

Irena Tot: Režijom se bavim od 1998. Prvu predstavu koju sam uradila kao reditelj je bila Mala princeza. Predstava se takmičila na jugoslovenskom festivalu za decu u Kotoru. Osvojili smo nagrade za najbolju predstavu i za najbolju režiju. Takođe, tada mladi kolega Mihnjević je dobio nagradu za najbolju ulogu. Mislim da sam do sada režirala 20-ak predstava. Radila sam predstave i na mađarskom, radila sam i u Kragujevcu, u Bugarskoj. Ali, najradije radim u Zrenjaninu. Imam mnogo nagrada, mislim 40-ak. Svaka me je podsticala da iznova radim, jer u umetnosti ne možete da spavate na starim lovorikama. Nagrada grada Zrenjanina mi je posebno draga. Nju sam dobila još 1994. U Subotici sam 2011. dobila nagradu za životno delo i to od međunarodnog žirija. Meni je najvažnije kad vidim da moje predstave žive i da publika i dalje dolazi da gleda ono što radim. To je možda i najveća nagrada.

I love Zrenjanin: Nedavno ste pripremili predstavu „Vesela kuća“?

Irena Tot: Ta predstava je rađena kod nas davno, davno. Način na koji je Lule Stanković postavio Veselu kuću 1986. i način na koji ja danas to radim je potpuno različit. Mislim da smo napravili jednu predstavu koja je interesantna i deci i odraslima. Ona u stvari nosi u sebi tugu odrastanja. Najveća dilema kod čoveka je – šta je bolje da li kada si mali ili kada si odrastao. Kad si mali želiš da porasteš, a kada si odrastao pitaš se zašto si odrastao i zašto nisi ostao mali.

Ako povučemo neku paralelu između odrastanja i glumaca koji se bave lutkarstvom to vam dođe nekako na isto. Uzmeš lutku i počneš da se igraš sa njom i odjednom postaješ dete. I to može samo u tom svetu lutaka. U toj nekoj maloj kućici u kojoj bi i trebalo da se igraju deca. Tu je sve moguće. Tu možete da odrastete i da se, kad shvatite da vam se to ne sviđa, ponovo vratite da budete dete. Možete biti 10 minuta odrastao, onda opet da budete dete… Mislim da će predstava moći da se vidi 12. januara, ali samo ako se završe svi radovi u pozorištu koji su trenutno u toku.

Lutkarske predstave u vrtićima

I love Zrenjanin: Da li pripremate nove predstave?

Irena Tot: Ja sam mišljenja da jedan reditelj ne bi trebalo da radi više od jedne predstave u dve godine u istom pozorištu. Reditelji treba da se smenjuju, kako bi publika imala priliku da vidi što različitije komade. Ne znam, možda će biti nečeg novog u narednom periodu, ali to sad ne mogu da tvrdim. Inače, osim što režiram u pozorištu, već 10 godina edukujem vaspitače da rade sa lutkama. Oni pripremaju lutkarske predstave za decu u vrtiću. Mogu da vam kažem da je iz toga izraslo dosta kvalitetnih predstava. Na taj način, takođe, pokušavam da kod dece ugradim tu ljubav prema pozorištu.