Posle mnogo godina, čak više decenija, Krležin osobeni svet – groteskan, pohlepan, neurotičan ali i tragičan, “iskrcao se” na zrenjaninsku scenu.
Nekako u isto vreme kada je u Beogradu premijerno prikazan Kovačevićev komad o rođendanu gospodina Nušića! Slučajnost? Rekao bih – ne, jer su ova trojica velika pozorišna maga ukršteni u vremenu i prostoru. Po jedinstvu suprotnosti! Pokušajte da zamislite namrštenog Nušića koji kopa po mentalnim devijacijama svojih junaka i junakinja, ili Krležu bez podsmeha i sarkazma u njegovoj “komediji jedne karnevalske noći”, u tom osobenom vodvilju, i konačno zar u Kovačevićevim “ Maratoncima” nema dovoljno krležijanske analize ljudske patologije i latentnog nasilja, odnosno nušićevske zaigranosti i tipološke menažerije? Uz mnogo podsmeha, smeha i ironične mudrosti. Sve su to pisci čiji smeh opominje.
Ipak, danas govorim o “Ledi” koja je odigrana u Zrenjaninu. Priznajem da sa sam se pitao, zašto baš ona, kada ima Krležinih složenijih i gromoglasnijih drama. I, da li ćemo mi, ovdašnji, umeti sa Krležom? Premda je to, kod nas u Srbiji, postalo pomalo i pitanje kulturološke (političke?) korektnosti. A umeli smo – zahvaljući malo dopunjenom ansamblu, i rediteljki Slađani Kilibardi. Imam utisak da je i publika, ona premijerna, razumela razlog za ovo izvođenje. Da je osim respekta za velikog pisca, dobro shvatila svu katarzičnost egzistencijalne dramatičnosti i tragičnosti, koja se krije iza privida karnevalske noći i dvolične hipokrizije, navodne, više klase, onog i ovog vremena.
U prethodnom, davnom izvođenju, predstava po Krleži zvala se „U Agoniji“, dok je u „ Ledi“ Slađana Kilibarda to društveno i psihološko stanje, agoniju i samo malo ekstaze, transponovala u elegantnu, kontrolisanu, suptilnim pozorišnim sredstvima označenu melodramu, koja logično sledi kao ovovremeni derivat Krležine sage o inim Glembajevima. Zanimljivo je da melodrame, u ovoj predstavi, nema u prikazu situacija, pogotovo ne u glumi – melodrama se otkriva u samoj dramskoj strukturi. Rediteljka zapravo tu bolećivost i krhkost otkriva u Krležinim naizgled opskurnim heroinama. Nešto slično Kilibardi, učino je, sad već dosta davno, Dejan Mijač sa Nušićevim tekstom „ Pučina“, ali je on tom prilikom insistirao na poigravanju sa patetikom i falš emocijama junaka, dok Slađana Kilibarda, čita Ledu“ kao paradigmu složenih i skrivenih psiholoških zamki i proneverenih života.
Režija i dramaturgija, odnosno teatarski rad Kilibarde i dramaturga Slobodana Obradovića, zasnivali su se na velikom poverenju u Krležinu snagu, tako da su odoleli pomodnoj potrebi aktuelizovanja ili političkog učitavanja. To što presek hrvatskog društva iz tridestih godina devetnaestog veka neodoljivo asocira na današnjicu ovih balkanoidnih prostora, samo za sebe govori o snazi Krležine anticipacije, ali još više o socio-kulturološkoj inertnosti ovdašnjih okolnosti. Rediteljka je, i dramaturg, samo malo pročistila linije prohodnosti teksta, i ubrzala distribucuju motiva, iako je moglo još da se poradi na tome, i opsenar Vitez Oliver Urban, slikar i neurastenik Aurel, uglednice, preljubnice i pokajnice Melita i Klara, odosno tajkun Klanfar, uz uzgrednu, iako naslovnu Fani/Ledu, socijalno i seksualno iskorišćenu, mogli su da zaplešu, u punom sjaju i parfimisanom smradu, u današnjoj igri tranzicionih maski.
Rediteljka je vodila predstavu pedantno, precizno, čisto. Imala je viziju ali pre svega – stil. Ovu sam režiju nazvao elegantnom i pod tim podrazumevao moderno osećanje klasike, stilsko jedinstvo i doslednost u rešavanju kako celine tako i dramskih detalja. Ova „ Leda“ nije bila prevratna, iako Kilibarda inistira više na psihologiji i emociji, a manje na društvenim i političkim kontekstima. Ona nije ni eksperimentalna već – dobra. Modernizovana dovoljno da nema komunikacionih šumova, a istovremeno klasična u svojoj teatarskoj dikciji.
Glumci su ovog puta dočekali pisca koji misli o njima. I rediteljku koja će im pomoći da se dobro osećaju u svojim ulogama. Na svoj način, u okvirima koje likovi dopuštaju, i skoro na gornjoj granici onoga što im trenutni format određuje, odigrali su Krležine antijunake i pokolebane heroine. Kompleksan lik Viteza Olivera Urbana, tog promišljenog ali i umišljenog šarlatana, prevaranta ali i socijalno-emotivnog brodolomnika, Daniel Kovačević igra kao podmlađenu i savremenu verziju ovog karaktera, kakvih je današnje vreme prepuno. Lakoća spletkarenja, laganja, foliranja i dobar dinamički opseg obezbeđuju liku i glumcu da ispuni prostor koji mu pisac namenjuje. Psiho-fizička transparentnost oslobađa Kovačevića izvesne teatralnosti, koju su imali neki prethodni tumači ovog Krležinog negativca. Za razliku od njega, Branislav Jerković pribegava znatno više persiflaži, samoironiji i snazi gesta i afekta, u tumačenju Aurela, koji jeste netalentovani slikar, dobro umrežen u sloj i soj, neveran i površan, ali i tragičan i nestabilan. Jerkovićeva rola je bila vrlo efektna, ubedljiva i ekspresivna. Kombinujući fizičku pokretljivost i verbalnu hitrost , nametao je i psihilošku dinamiku ovom komadu, u kome se inače mnogo priča i opisuje.
Melitu, drugu damu, pa ma šta to danas značilo, Edit Tot donosi kao površno, razmažemo i nestabilno stvorenje. Dobra kontrola pokreta, gestova i glasa, dopuštaju joj da svu flustraciju i nagoveštaje neuroze lika scenski adekvatno ispolji. Scene sa Klamfarom, prepune socijalne i emotivne napetosti i netrpeljivosti, odigrala je s merom i mikro-gestovima, izbegavši patetiku ili naturalizam. Sanja Radišić Subotić, kao Klara, nastavlja svoje glumačko izrastanje. U liku koji nosi u sebi mnogobrojne komplekse, od socijalnih do emotivnih, ona ispunjava scenski prostor potisnutom ljudskošću. Ta krležijanska psihološko-socijalna metastabilnost, koja savršeno korespondira sa našim vremenom, u tumačenju ove glumice bila je jedna od izraženih vrednosti ovog izvođenja. Mirko Pantelić, sirovog, prostog ali uspešnog skorojevića Klanfara, igra po modelu današnjih „poslovnih ljudi“, zadržavajući ipak dovoljan broj koordinata sa izvornim dramskim likom, odnosno epohom koja ga je iznedrila. Jelena Kesić je ulogu sluškinje Fani, nesvesne da je i istovremeno surogat Lede i predmet požude, odigrala dovoljno potuljeno, naivno i puteno.
Marija Jeftić je scenografiju postavila kao koncept modernog i svevremenog. Jednostavna u linijama, bila je voluminozna na način da predstavi omogući istovremenost zagušljivost i beskraj. Tonski usklađena sa vremenima kada je stil bio više od života. Kostimi Tatjane Radišić bili su lagano stilizovani i skoro savremeni. Dovoljno da naznače ukus zbivanja. Izbor muzike i njen dizajn – kreativni. Ovde bih istakao i poseban dar za scensko pevanje Sanje Radišić Subotič, kao i muzikalnost Edit Tot.
Krležina “ Leda” u režiji Slađane Kilibarde, na zrenjaninskoj sceni, posle uspešnog “ Don Žuana”, još jedan je dokaz da u provinciji ne mora sve da bude provincijalno. Nušić, Kovačević i Krleža, sa početka priče, mogu u Zrenjaninu sasvim dobro da se osećaju.
Zoran Slavić, književnik i publicista
.gif)
.gif)
