Kritičar o novoj predstavi „Divljožder“: O iskušenjima odrastanja

Jovan Caran, poznatiji kao Denis, koga generacije dece, mladih, i sada odraslih, pamte kao vrsnog, nekonvencionalnogi virtuoznog glumca/lutkara, već godina se javlja, prvo kao reditelj a poslednjih godina i kao autor zanimljivih, duhovitih i poučnih komada za najmlađe. Kao glumac i lutkar sklon improvizaciji, pošalici i gegu, Caran se u tekstopisanju sve više okreće vaspitnoj ulozi predstava namenjenih deci.

Tako se u komadu „Divljožder“ posvetio lutkarsko-scenskom istraživanju problema najmlađih, koji se javljaju kada se iz roditeljskog okruženja sučeljavaju sa socijalnim okruženjem. Kada počne suživot sa drugim dečacima i devojčicama. Dakle, reč je o drugarstvu ali i iskušenjima kada ono ne postoji. Ali i tema vršnjačkog nasilja.

Taj period u odrastanju, koji oduvek postoji, ali ga porodica, škola i umetnost često zapostavljaju, poslužio je Caranu, kao piscu ovog komada, kao povod za bajkovito/basnovitu lutkarsku igru. On u podnaslovu svog „Divljoždera“. Ispisuje … ili zašto ne želim da odrastem? U ćemu je sadržana i celokupna „drama“odrastanja glavnog junaka Mališana. U živahnoj, iako pomalo šematizovanoj, fabuli, koji ispunjavaju životinje, koje su, naravno, personifikacije dečijeg vršnjačkog okruženja, autor se dotiče i vršnjačkog nasilja (koje postoji odvajkada iako je sada naglašenije). Tako je u „Divljožderu“ Caran potvrdio već sagledanu istinu da se ponekad iza „glavnog negativca“ u okruženju često „krije“ socijalno i psihološki ugrožena i osujećena ličnost. Koja se u ovoj fabuli (ne)očekivano preobraća u „pozitivca“.

U ovom komadu za mlađe ili najmlađe, kao reditelj Jovan Caran se opredelio da pedagoške poruke, dositejevskogstila, na kojima tekst egzistira, saopšti sa živahnim tempom, preciznom igrom i animacijom ,i razigranim humornim otklonima od opštih mesta koja, inače, prate slična dela namenjana deci. Na taj način je reditelj uspeo da „sakrije“ izvesne pedagoške prenaglašenosti koje ima inicijalni tekst.

U ulogama/lutkama, koje je takođe Caran dizajnirao, pojavljuju se Nataša Milišić, kao Mališan, dobra i koncentrisana, Andrija Poša, u roli Čebenceta-Bebenceta, često u raskoraku između simboličkog značenja ovog predmeta iz svačijeg detinjstvu, i njegovog scenskog obličja, koje je neubedljivo. Danilo Mihnjević je Strašnog lava odigrao sa dovoljno autoironičnosti, kao što je to uspešno radila i Snežana Popov kao Opasni krokodil, Cica Maca i Noj. Tatjana Barać je bila naročito uverljivo kao Troglava Aždaja( sa jednom glavom), dok bi Miroslav Maćoš kao Divljožder bio mnogo funkcionalniji da mu je autor teksta „napisao“ još nekoliko važnih replika, odnosno dramaturški ga znatnije upotrebio.

„Divljožder“ je odigran u odigran u besprekornoj kolektivnoj glumi i lutkarskoj izvedbi. Muzičke delove ove predstave kvalitetno je uradio Danilo Mihnjević. Izvođenje/realizacija lutaka i scenografije, koje je inspirativno kreirao autor predstave Jovan Caran, moglo je biti bogatije jer je minimalizam (čitaj – štedljivost) scenskih “rekvizita“na ovoj Lutkarskoj scenipostao kontraproduktivan.

Zoran Slavić, književnik i publicista