Vićentije Darijević: Svako porodično nasilje je drugačije, ne postoji šablon

U prošloj godini 34 žene stradale su u porodičnom nasilju i partnerskim odnosima, u ovoj godini život je izgubilo njih 16. Među njima je i Dijana Zlatić koju je muž, sa još četiri lica, usmrtio 2. jula u Žitištu. Gledano sa pravnog aspekta, odnose u porodici uređuju dva akta u Srbiji – Porodični zakon i Krivični zakonik. Krivično delo nasilja u porodici u Srbiji definisano je članom 194. Krivičnog zakonika. Na njega se danas u Srbiji pravosuđe sve češće poziva, a u zatvorima je sve više „porodičnih nasilnika“. O ovoj temi razgovaramo sa poznatim advokatom Vićentijem Darijevićem koji važi za jednog od najboljih „krivičara“.

S obzirom na činjenicu da se porodično pravna zaštita smatra primarnom, a krivično pravna sekundarnom, stiče se utisak da svi slučajevi porodičnog nasilja koji se poslednjih godina dešavaju, često „isplivaju“ onda kada su već na terenu krivično pravne zaštite.

Vićentije Darijević: To je, na žalost, tako. Međutim, ne bih tu krivio samo službe koje bi trebale da budu preventiva tog nasilja. Veoma je teško napraviti neku opštu formu zaštite od nasilja. Svako nasilje je nasilje na svoj način, svaka porodica je posebna na svoj način i uvek postoje neki razlozi zbog kojih ne može svako nasilje uvek da se predvidi i da dođe do preventivnog delovanja. Često se dešava da nasilje upravo postane vidljivo i da se reaguje onda kada se ono desi.

Kada je u pitanju krivično-pravna zaštita, da li smatrate da Krivični zakonik u dovoljnoj meri danas štiti žrtve u Srbiji?

Vićentije Darijević: Mislim da je Krivični zakon Republike Srbije kroz član 194. vrlo jasno opredelio šta je to što čini takozvanu inkriminisanu radnju krivičnog dela nasilja u porodici, čak i sama definicija tog krivičnog dela ne podrazumeva samo fizičko nasilje. Dovoljno je da neko verbalno preti da će napasti na život ili telo potencijalne žrtve, dakle ne mora doći ni do fizičkog okršaja. Čak i drsko i bezobzirno ponašanje kojim se ugrožava spokojstvo i duševno stanje člana porodice smatra se vršenjem krivičnog dela nasilja u porodici i samim tim se već stvaraju uslovi za krivično-pravnu zaštitu žrtava. Šta je to što opredeljuje da dođe do primene mehanizma krivično-pravne zaštite, to sad već zavisi od slučaja do slučaja. Može se desiti da muž iz nekog revolta kaže neku grubu, uvredljivu reč koja po zakonu može da predstavlja izvršenje krivičnog dela nasilja, ali ako se to nije dešavalo ranije, i ako je to jedan izolovani eksces, onda se ne može uvek podvesti pod krivično delo nasilje. Ono što neki postupak opredeljuje kao nasilje, jeste ponavljanje odnosno kontinuitet u vršenju neke radnje. To ne znači da žrtva treba da trpi nasilje deset puta da bi jedanaesti put neko reagovao, ali kad je to već postalo očigledno, odnosno uobičajeno ponašanje lica koje vrši nasilje, tada su već stečeni uslovi za primenu krivično-pravne zaštite, odnosno reakciju policije i svih onih organa pravosuđa kroz tužilaštvo i sud. U mojoj praksi imam različite primere, od drakonskog reagovanja državnih organa na nasilnike kada je to čak i po mišljenju žena žrtava preozbiljno, prejako, i kada se zbog toga u toku istrage desi da supruga nad kojom je izvršeno nasilje kaže da to nije bilo baš tako i da je svog supruga prijavila u trenutku slabosti. Tužioci tada ne mogu da nastave dalje postupak jer je žrtva zaštitila lice koje se sumnjiči da je izvršilo krivično delo. Imate i drugu situaciju kada se nasilje zaista dešava često, ali su nasilnici vrlo vešti i za žrtvu kažu da je isfrustrirana čime oni sebe zapravo predstavljaju ugroženima, deluju naivno, preuzimaju ulogu žrtve. Takođe, postoje i slučajevi kada žena, potencijalna žrtva, zloupotrebljava tu mogućnost i prijavljuje nasilje i onda kada ga nema. Ko je taj koji sa sigurnošću može da proceni i donese odluku da li se radi o nasilniku ili se ne radi o nasilniku? Zato ponavljam, nema šablona, nema pravila. Nije to situacija „jedan i jedan su dva“, nije uvek tako. To je društvena pojava koja zavisi od mnogih okolnosti, od samih ličnosti, kako potencijalnog nasilnika tako i potencijalne žrtve i da bi se to razrešilo, potreban je jedan vrlo kompleksan ali relativno brzi postupak koji treba da prođe kroz više ljudi. Oni na kraju treba da donesu odluku da li se radi o nasilju ili ne, i da li je nužno odreagovati kroz krivično-pravnu zaštitu.

Jedno od mišljenja je da su srpski zakoni dobri i da pravosuđe dobro radi, a na drugoj strani je javnost koja vrši pritisak tako što traži da se ovakve situacije reše težim kaznama.

Vićentije Darijević:  Imate kaznu od 40 godina koja spada u teške kazne, to je skoro doživotna robija. Ima onih koji zagovaraju i doživotnu robiju kao nešto što je još veći čin odmazde države prema počiniocima najtežih krivičnih dela. Svakako da i to može predstavljati određenu prevenciju, ali to je samo prevencija gledano sa pravne tačke gledišta, međutim, prava, suštinska prevencija se mora tražiti u organima kakav je Centar za socijalni rad, treba oformiti i druge organe i tela koja će se baviti nasilničkim ponašanjem u porodici. Ponavljam, danas nemamo samo problem nasilničkog ponašanja u porodici, nego generalno problem nasilničkog ponašanja koji kao jedan lajt-motiv postoji u društvu.. Pogledajte šta se dešava u školama, imamo vršnjaško nasilje koje opet potiče iz porodice kao osnovne ćelije društva. Imate teoriju koja je važeća, a prema kojoj se nasilnik i ubica ne rađaju, već se stvaraju kroz odrastanje, od malih nogu. Izuzetno je prisutan „sistem spoljnih sudova“.

Šta se podrazumeva pod tim izrazom?

Vićentije Darijević: Daću vam primer pojedinca koji je glava porodice, suprug i otac, koji radi posao kojim je nezadovoljan zbog materijalnih uslova, ima loš odnos sa poslodavcem, loše međuljudske odnose u kolektivu, teške uslove za rad, ugrožena ljudska prava, i taj posao u takvoj jednoj atmosferi obavlja godinama, odlazi na posao i vraća se kući sa istim problemom koji vremenom raste. On je u srećno vreme mogao da ode iz jedne firme u drugu, da potraži drugi posao, i sprečavao je to da svoje frustracije manifestuje u porodici. Sada, zbog opšte situacije u državi ostaje na tom poslu, ćuti, trpi, a onda dolazi u porodicu i tu zatiče one slabije. Pritom, nasilje u porodici nije samo nasilje prema bračnom drugu nego i prema maloletnoj deci. Članom zakona 194. je kvalifikovan oblik nasilja prema maloletnoj deci gde je zaprećena još teža kazna zatvora. Opet se vraćam na to da su kazne koje je zakonodavac predvideo veoma stroge i mislim da nije problem u pravosuđu, već da se problem javlja mnogo ranije, u porodici, društvu u ovoj atmosferi gde je prisutna kriza morala. Taj isti muž svoje frustracije iskazuje na slabije i to se može manifestovati i fizičkim napadom, pa i najtežim oblicima, ubistvom. Sa druge strane, imamo to dete koje sutra treba da bude član neke nove porodice, i koje podrazumeva da je to nasilničko ponašanje normalno. Kasnije ono to primenjuje i u školi, maltretira slabije i tako se rađa vršnjačko nasilje. Nasilje rađa drugo nasilje. To je uticaj spoljnog suda. Kao i u fizici, kada sipate vodu na jedno mesto, to mora isplivati negde i nekad. Ne može to nasilje ostati izolovano u samom čoveku, ono mora eksplodirati, mora pokazati svoju lošu stranu nekom reakcijom.

U odnosu na period pre deset godina, evidentno je da imamo povećan broj slučajeva nasilja. Kako to posmatrate?

Vićentije Darijević: Ranije društvo nije puno obraćalo pažnju na te stvari, a danas vam tvrdim da je najveći broj krivičnih dela zbog kojih je određen pritvor, upravo nasilje u porodici. To pokazuje i statistika, da najveći broj pritvorenih lica u srpskim zatvorima imate za to krivično delo, definisano članom 194. Dakle, pravosuđe ipak radi dosta na tome u cilju sprečavanja, ali ne može se pravosuđe samo izboriti, nikako. Moraju se uključiti ozbiljni timovi sociologa, psihologa i psihijatara, i ono što je najvažnije, država i mediji moraju da propagiraju moralne vrednosti koje će upravo delovati tako da preventivno utiču na potencijalne nasilnike i ukažu da je to nasilničko ponašanje nešto potpuno suprotno od toga što je normalno.

Mediji ne mogu uticati na tok i ishod suđenja, ali svojim izveštavanjem o činu ubistva u najtežim slučajevima porodičnog nasiilja, i te kako mogu podeliti javnost, staviti obične građane u ulogu „civilnog suda“. Gde nas to vodi?

Vićentije Darijević: Sve što je objavljivano u medijima je, ako uzmemo primer tragediju u Žitištu, Zakonikom o krivičnom postupku strogo zabranjeno zato što za istragu važi načelo službene tajne. Ne smete iznositi ono što je osumnjičeni iznosio u svojoj odbrani u istrazi… Možete dati informaciju da je osumnjičeni dao odbranu, ali sadržaj te odbrane ne smete da saopštavate. Kriza morala je dovela do mnogih loših pojava, i danas sve to pratimo u medijima, kaže Darijević na kraju razgovora.