Gorostasnih mlinova na vetar, nekadašnjih prepoznatljivih ravničarskih odrednica, u Austrougarskoj je, sredinom XIX veka bilo blizu pet stotina. Danas ih je u Vojvodini sačuvano tek nekoliko.
I oni su gotovo zaboravljeni, tako da jedva odolevaju ćudima vremena i ljudskog nemara.
Tri su vetrenjače postojale i u Bečkereku. Najpoznatija je bila „Švapska“, izgrađena po dolasku Nemaca krajem XVIII veka, pored Begeja, u blizini današnje glavne železničke stanice. Ovo je bio deo grara u čijoj su neposrednoj blizini živeli Nemci. U njihovom se vlasništvu nalazila i vetrenjača, pa otuda i njeno takvo, „narodsko“ ime. Radila je čitav vek-srušena je 1889. godine, nakon izgradnje železničke pruge.
Druga vetrenjača nalazila se sa leve strane Mihajlovačkog druma, na izlazu iz grada i mestu sadašnje ciglane. Ne postoje podaci kada je podignuta, ali se zna da je radila do 1923. godine. Treća vetrenjača stajala je na putu prema Kleku, i bila je u funkciji do početka ovog veka.
Vetrovi koji su pokretali ove mlinove, često su menjali pravac i jačinu u svojim nestašnim, katkad i surovim igrama. Donosili su i dobro i zlo, smejali se ili divili onima koji su jurišali na vetrenjače, a kakvih je oduvek bilo i biće. Donkihotovska simbolika kako mukotrpnih uspona, tako i neželjenih promašaja i padova, doživela je, eto, i naše vreme, naše dane. Zamišljeno se nije uvek i postizalo. Uprkos svemu, ljudska se stremljenja nikada nisu gasila. Nadvladavala su i vetrove i vetrenjače, kao još jedan od dokaza postojanosti i neprolaznosti brojnih životnih sudbina, brižljivo sačuvanih u svakom kutku ovog pitomog grada…
Iz knjige „Varoške vinjete“ Miodraga Grubačkog
.gif)
.gif)
