Da biste izvezli neki ukrasni ili odevni predmet potrebni su vam igla, konac i vešte ruke. Ali, pre svega znanje kako se radi vez i koji sve bodovi postoje. Upravo je to nedostajalo autoru ovog teksta, zbog čega sam se i sama odlučila da krenem na kurs veza koji se održavao u Mesnoj zajednici „Veljko Vlahović“ na Bagljašu.
Želja je bila da proverimo da li onaj ko ne zna ništa o vezu, osim da uvuče konac u iglu, može da nauči ovaj zanat za šest nedelja, koliko je bilo planirano da kurs traje.
Sredinom oktobra u sali Mesnih zajednica „Veljko Vlahović“ i „Sonja Marinković“ okupilo se desetak žena. Većina nas se tada prvi put srela. Tokom predstavljanja čujemo da smo različitih zanimanja i interesovanja. Takođe, na kurs veza je svaka došla iz nekog svog razloga. Neke od polaznica su već nešto zanle o vezu i imale neke ranije radove, ali su želele da unaprede svoje veštine i nauče neke nove bodove.
„Znam da vezem već dugo, dosta sam toga radila, ali moram da kažem da sam dosta toga i naučila na kursu. Nisam znala mimoza bod, bod margarete… Radili smo monograme. Planiram da radim jedan stolnjak za Novu godinu. Vezem uglavnom za sopstvene potrebe, da ukrasim i dekorišem kuću. Volim ručne radove. Ovde se i lepo družimo. Dolazak na kurs nije izgubljeno vreme, jer smo zaista dosta toga mogli da vidimo i da naučimo”, kaže Snežana Jonjev, sekretar MZ Mala Amerika.
Vez može da se iskoristi da se prekrije ono što je zakrpljeno
Među polaznicima je bilo i profesora, što dokazuje da i oni ceo život nešto uče.
“Vezla sam još kao dete, to je bilo davno. Kurs mi je koristio, jer sam se podsetila onoga što sam zaboravila, a naučila sam i nove bodove. Ovo što sam naučila primeniću kod kuće za neke svoje potrebe. Nisam ambiciozna da pravim nešto veće, ali je pohađanje kursa svakako korisno. Znanje može da se iskoristi da se nešto zakrpi, popravi, napravi neki jastučić. Evo baš sam sada zakrpila košulju svojoj drugarici. Ona ju je zakačila za kvaku, ja sam to proštepala i da se štep ne bi primetilo izvezla sam joj mimozu na jednoj strani košulje. Sada izgleda kao da je nova. Za šest nedelja mogu da se nauče osnovni bodovi, ali je posle sve stvar mašte, kreacije i vežbe”, objašnjava Vesna Petrović, profesor književnosti.
Veze se iz ljubavi, a neko to uspe i da unovči
Ručni radovi su interesantni mnogima, bez obzira kojim se poslom bave.
“Došla sam na kurs prvenstveno iz razloga što volim ručne radove – da li je to pletenje, gobleni, vez, neka vrsta slikanja. Malo sam nešto znala da radim, ali ovde sam proširila svoje znanje i dosta toga sam naučila. Mislim da vez može da se primeni na različite stvari i da možemo jako lepo da iskoristimo to naše umeće. Nešto malo sam radila ranije, ali to je bilo za moju dušu, za uživanje. Ko zna, možda jednog dana ovo znanje bude i unovčeno. Za sada vezem samo iz ljubavi. Mislim da nismo, ipak, savladali sve što bi trebalo, ali smo naučili mnogo. Moram priznati da vez mora stalno da se radi, da se usavršava da bi se napredovalo”, priča Jasmina Bolozan, hemijski tehničar.
Kako se postaje vezilja?
Za razliku od prethodnih sagovornica, bilo je i nas koji ništa nismo znali o vezu. Osim da uvučemo konac u iglu, tako da je naše sadašnje znaje veza i te kako veliko, iako je daleko od majstorskog.
“Na kurs sam došla da bih naučila da vezem, jer je to zaista ozbiljna veština. Nisam znala ništa da radim i sada sam shvatila koliko je to velika stvari i prava majstorija. Na kursu sam naučila osnove veza, ali i da budem strpljiva i pedantna, što je jako važno. Ipak, moram da kažem da to mora mnogo da se vežba i da se radi ukoliko želite da to izgleda baš lepo i da bi se došlo do nekog majstorskog rada. Nije to varijanta „sad sam naučila i gotovo“. Stalno mora da se nadograđuje, da se uči. Još kad vidimo onu literaturu koja je posvećena vezu, jao…”, kaže Gordana Aćin, tekstilni tehničar.
Na kurs veza zbog haljine za gala večeru u Lisabonu
Da i sportisti imaju i druga interesovanja, osim za vežbe, treninge i takmičenja, dokazuje i to što je polaznica kursa bila i majstor borilačkih veština.
“Ja sam sportista celog svog života i dobila sam prestižnu nagradu u kući slavnih borilačkih veština. Za odlazak u tu kuću slavnih u Lisabonu potrebna mi je haljina koju ću nositi na gala večeri na kojoj se dodeljuju nagrade. Smislila sam da se tamo pojavim u nekoj haljini koja predstavlja Srbiju i na toj haljini sam želela da bude i nešto izvezeno. Nisam poznavala nikog ko veze i ko bi to mogao da mi uradi. Nekoliko dana posle te moje ideje, pročitala sam tekst na portalu I love Zrenjanin o vezu i kursu veza koji se održava u Zrenjaninu. Rešila sam da dođem na kurs i da naučim da vezem, kako bih mogla sama da ukrasim svoju haljinu”, kaže Biljana Tapavički Pavlov, sportista.
Šest nedelja, objašnjava, bilo joj je dovoljno da savlada bodove koji će joj biti potrebni prilikom rada na haljini.
“Naučila sam kako se rade razne vrste cvetića, listića, lozice. Radila sam monogram, zlatovez. Šest nedelja je dovoljno da se nauče osnove, a na kursu sam dobila i neke nove ideje. Neće na toj haljini biti mnogo veza, ali ću sve što sam naučila iskombinovati, tako da će biti lepa. Sama ću to raditi, a ako bude negde “zapelo” onda ću tražiti pomoć, jer sada znam ko to radi. Osim za haljinu znanje koje sam ovde stekla primeniću tako što ću praviti vezene predmete za slavu, Božić, neke maramice sa novogodišnjim motivima, poklončiće”, dodaje Biljana.
Vreme provedeno na kursu nikako nije uzalud utrošeno.
“Svakom koga vez ili neki drugi ručni rad zanima i ko bi voleo da nauči to da radi, da nekome pokloni nešto originalno, preporučila bih ovakve i slične kurseve”, kaže naša sagovornica.
Pohvale za radove početnika
Nakon nekoliko nedelja provedenih zajedno, vođa kursa Olgica Velimirov, kaže da je zadovoljna radovima polaznika.
“Ja sam sertifikovana vezilja i moram da priznam da sam na ovom kursu, koji se održavao u MZ „Veljko Vlahović“ na Bagljašu, imala dobre polaznice koje su činile jednu baš vedru grupu, gde je bila lepa atmosfera. Učenice su bile zaista dobre, nisu se ni na šta žalile, čak ni na nastavnicu. U početku je bilo planirano da se drže dva časa veza nedeljno, ali im je to vreme bilo kratko, pa smo povećali na tri časa nedeljno. Kurs veza i zlatoveza je trebalo da traje šest nedelja, a sada se ispostavilo da im je i to kratko i da bi volele da se viđamo još, tako da ćemo druženje nastaviti i u narednom periodu. Čini mi se da ćemo preći i na učenje pačvorka”, kaže Olgica Velimirov.
Posle veza, najverovatnije kurs pačvorka
U neku ruku se, objašnjava naša sagovornica, i za pačvork može reći da je naša stara rukotvorina.
“Ako pogledamo naše jeleke koji su prisutni na ovom terenu, oni su rađeni od različitih aplikacija. Mi ćemo sa tim početi, a onda ćemo preći i na pačvork koji se radi od parčića tkanina koje se uklapaju i od kojih se prave različiti odevni i ukrasni predmeti i jorgani i prekrivači”, dodaje gospođa Olgica.
Vreme provedeno na kursu veza je vreme koje su polaznice posvetile sebi
U dobroj atmosferi rad je lakši, iskustva se razmenjuju, a vreme brzo prolazi.
“Polaznicama ovog kursa se jako dopada druženje, jer ovo verovatno osećaju kao neko vreme koje su posvetile sebi. Kad ih vidim kako su sve nasmejane i raspoložene onda imam volju da nastavim da radim sa njima, kao što su me zamolile. Mi smo različitih dobi, tu su i mlađe polaznice, ima i nas starijih. I svi su na kursu iz različitih pobuda – neko da bi nešto naučio, neko iz radoznalosti, neko da bi sebi ili deci izvezao neke predmete”, kaže naša sagovornica.
Postoje dve vrste boda – po pismu i na brojanje
Na kursu su do sada obrađene i prikazane osnove veza.
“Ima jako puno različitih bodova. Razlikujemo bod po pismu, to je kada imamo nacrtano ono što želimo da izvezemo i imamo bod na brojanje kao što su gobleni ili pokrstica. Mi smo radili bod po pismu. Prvo je bio bod za iglom, bod margareta, bod mimoze, bod ružice koji deluje jako komplikovano, a zapravo nije. Imamo bod pačiji hod, slikarski bod… Radili smo i vez sa zlatnim koncem koji se kombinuje sa perlicama i šljokicama, tako da su i to naučile da rade. Na produžetku ćemo raditi još i bod sa trakama”, precizira gospođa Olgica.
Sve polaznice uspešno savladali kurs veza
Nastavnica veza je svim đacima dala prelazne ocene. Tako da smo kolektivno položili ispit iz veza. Čak i mi koji smo do pre nekoliko nedelja bili “operisani” od ručnih radova.
“Mogu da kažem da su lepo naučile vez za ovih šest nedelja, svaka može već da komotno radi ovo što smo radili. Svaki put kada bismo se videli mi smo imali određenu temu tj. određeni bod koji treba da nauče. Ja sam im uvek govorila da to vežbaju odmah i sutradan i sve do novog viđanja, jer se može desiti da u toku noći već zaborave to što smo radile”, priča naša sagovornica.
Kurs protekao sa uvek urađenim „domaćim zadatkom“
Domaći iz veza se radio i kod kuće, ali i dok se čekalo vreme za ulazak u salu mesne zajednice.
“Bilo ih je lepo videti kako rade. One su znale da dođu i da, ako je zatvorena prostorija u kojoj se kurs držao, ispred vrata u hodniku vezu. Pa to ne rade ni današnji đaci kada idu u školu. Oni ne rade redovno domaći, a one su predano sve radile da bi se pohvalile kada dođu da se vidi šta su kod kuće radile. Ja sam jako zadovoljna i ovakvu grupu nisam do sada imala na kursu, a ovo je treći put da se održava kurs na Bagljašu”, objašnjava Olgica Velimirov.
Interesovanje za kurs veza i u još nekoliko mesnih zajednica
Nakon kursa veza na Bagljašu postoji ideja da se on održi i u drugim mesnim zajednicama.
“Ima interesovanja da se ovakav kurs održi i na Gradnulici i u Dolji, a zvali su me i iz Orlovata. Mene to raduje, jer je to na neki način očuvanje naše tradicije. Mada moramo da priznamo da se kod nas ručni rad baš ne poštuje i ne ceni onako kako bi trebalo i kako se to ceni na zapadu. To je tamo jako veliko, a kod nas odmah pitaju “šta će vam to i šta ćete sa tim”. Mislim da, ipak, za nas koji volimo ručni rad ima nade”, kaže naša sagovornica.
Svaka roba ima svoju mušteriju
Zlonamerni komentari ne bi trebalo nikoga da odvrate od želje da nauči da veze, štrika, hekla, tka ili se bavi bilo kojim drugim zanatom.
“Svaka roba ima svoju mušteriju. Pitanje je da li je to u Zrenjaninu ili Beogradu ili negde dalje, izvan Srbije. Ja sam videla na sajmu u Beogradu bluze koje su bile od srpskog platna – bele, rađene sa belim koncem i koje su koštale po 5000 dinara, a prodavele su se “kao alva”. Na Danima piva je jedna žena prodavala haljine od srpskog platna koje su rađene s kanapom i one su u odnosu na sve ostalo bile najskuplje, ali su se najbolje prodavale”, dodaje gospođa Olgica.
Čak i da ne želite da radite predmete za prodaju, pohađanje ovakvih kurseva je i te kako poželjno i dobrodošlo. Ako ništa drugo, sebi i svojim najbližima možete sami da napravite unikatne i originalne ukrase ili odevne predmete. Osim što ćete uštedeti novac, jer to nećete morati da kupujete, ono što ste sami uradili imaće i veću vrednost. Uvek ćete znati da je to delo vaših ruku i vaše mašte. Što je, priznaćete, često neprocenjivo.
.gif)
.gif)
