Verovatno nema lepšeg osećaja od onog kada shvatimo da se ni iz čega može stvoriti nešto lepo i korisno. Ako tim činom uspemo da usrećimo drage i bliske osobe, onda je ono što smo radili bilo vredno uloženog truda. Osećaj je još jači onda kada svojim delom uspemo da obradujemo i one koji to ne očekuju, ili ih možda lično ne poznajemo.
Zrenjaninka Olgica Goga Rauški odlično zna kako da sebi i drugima ulepša život i životni prostor. Duborezom je, sasvim slučajno, počela da se bavi pre petnaestak godina.
“Volim drvo kao materijal koji dozvoljava razne vrste obrade, a istovremeno i zadržava neka svoja osnovna svojstva – toplinu, teksturu. Jednom prilikom sam u dvorištu pronašla parče obrađene daske i poželela da od nje nešto napravim. Iako bez pravog duborezačkog alata i ikakvog znanja o karakteristikama određenih vrsta drveta, započela sam izradu ikone Svetog Stefana Dečanskog kojeg proslavljamo kao porodičnu slavu. Uživala sam kuckajući i isecajući obrise iscrtanih linija. Pošto nisam imala adekvatan alat, koristila sam nožiće, a onda su mi prijatelji pravili alat od starih turpija. Nakon mesec dana rada bila sam presrećna jer je iz običnog komada drveta nastalo nešto lepo. Sećam se tog fantastičnog osećaja kada sam na kraju videla konačan proizvod. Nije to bilo ništa spektakutalrno, ali je za mene bilo jako značajno. I tada je počelo „ludilo“. Poželela sam da obradujem sestru ikonom Svetog Nikole, zatim kumove, prijatelje. Uživala sam stvarajući ikone Svete Petke, Svetog Jovana, Belog anđela, Bogorodice…”, priseća se svojih početaka Olgica Rauški.
Njene ikone ne krase domove samo njenih prijatelja i rođaka. Za ovih petnaestak godina stigle su na različite adrese po Srbiji, ali i van granica zemlje.
“Ubrzo su počele i narudžbine od ljudi koji su zahtevali određene formate i slike svetaca. Uglavnom su to bile porudžbine zahvaljujući preporuci ljudi koji su već posedovali neki moj rad ili su ih videli putem društvenih mreža. Na taj način su se moje ikone našle na zidovima domova u Zrenjaninu, Novom Sadu, Beogradu, Srbobranu, Sremskoj Kamenici, Vrnjačkoj Banji, Las Vegasu… Radim prvenstveno iz zadovoljstva, jer mi je to hobi, a kada nešto prodam, i to dobro dođe. Šta će izaći kao finalni rad, to zavisi od želje onog ko ikonu poručuje. Volim da radim što raznovrsnije ikone, kada imam svoju neku novu ideju ili kada mi neko naruči ikonu koju do sada nisam radila. Do sada sam uradila oko 50 ikona, a od toga je skoro polovina rađena kao poklon. Volim da umesto nekog klasičnog poklona poklonim ikonu, kada se u porodici ili među prijateljima rodi beba. Jednu ikonu Bogorodice sa Isusom poklonila sam Institutu za onkologiju u Sremskoj Kamenici, druga se nalazi u Hramu Vavedenja presvete Bogorodice u Zrenjaninu, a ikonu Svete Petke poklonila sam Manastiru svete Melanije Rimljanke u Zrenjaninu. Zaista verujem u one reci Vladike Nikolaja Velimirovića – Davanje je najbolje primanje“, dodaje Goga.
Za izradu ikone potrebno oko mesec dana
Naša sagovornica kaže da ne može precizno da odredi koliko joj tačno vremena treba da uradi ikonu, ali napominje da uvek ispoštuje dogovoreni rok.
“Rad zavisi od moje trentune želje i volje da kuckam. Nekada radim 7-8 sati bez prekida, a nekada nedeljama ne uzmem dleto u ruke. Najbrže što sam uradila bila je ikona koja je otišla u Las Vegas i radila sam je dve nedelje”, objašnjava naša sagovornica.
Olgica ikone najčešće radi od drveta lipe.
“Radim obično u lipi, jer mi je ona zbog svoje teksture najpogodinija kao materijal. Dovoljno je meka, ali dozvoljava rad. Kada radim u lipi, rustičnost dolazi do izražaja. Lipu nabavljam već dosta dugo u Novom Sadu. Radila sam i u orahu, a volim da radim i u trešnji, ali je ređe nalazim. Trešnja ima onu crvenkastu boju. Dleta volim da kupujem u zavisnosti od oblika, ona koja mi trenutno nedostaju”, kaže Olgica.
U radu s ikonama ne koristi boje.
“Ono po čemu se razlikuju ikone različitih duborezaca jeste način rada. Ja ne volim bojene ikone. Koristim običan sandolin i na kraju lak. Nijansiranje postižem šmirglanjem, a tako dobijam i tu rustičnost”, objašnjava ova žena.
Cena ikone zavisi od veličine, pa su tako male oko 100 evra, a velike 150.
Rezbarenje i dekupaž kao radna terapija
Rezbarenje je našoj sagovornici pomoglo da prebrodi sigurno i najteže trenutke u životu.
“2007. godine zadesio me je ozbiljan zdravstveni problem. Dijagnostifikovan mi je Hočkinov limfom, odnosno tumor limfnih žlezda. Bio je to šok za mene, moju porodicu, prijatelje. Početni strah ubrzo je smenila čvrsta vera u izlečenje. Jednostavno, odlučila sam da ću postati najpozitivnija osoba koju znam i da kao krajnji ishod lečenja ne vidim nista drugo sem ozdravljenja. Porodica i prijatelji su sve vreme bili kraj mene, pa smo uz odličan tim lekara i osoblja sa Instituta za onkologiju u Sremskoj Kamenici, uspeli da rešimo moj zdravstveni problem. Nakon dve godine raznih ciklusa hemoterapije, zračenja, na kraju i transplatacije matičnih ćelija, stigli smo do mog ozdravljenja. To su bile najteže godine u mom životu, ali istovremeno i najkreativnije. Primala sam terapije, ali sam živela kao ostali zdravi ljudi. To je bio period kada sam uz duborez počela da se bavim i drugim kreativnim tehnikama. Tada se kod nas tek pojavio dekupaž, pa sam se oprobala i u tome. Tokom perioda lečenja napravila sam oko 200 upotrebnih predmeta antik dekupaž tehnikom. To su bili ramovi za slike, kuhinjske daske, kutije za nakit, čiviluci, ukrasne kutije za vino… Istovremeno sam uradila i oko dvadesetak ikona. Taj vid kreativnog izražavanja kroz duborez i dekupaž, doprineli su da lakše podnesem težak period lečenja. Zbog toga savetujem svima koji se eventualno nalaze ili će se, na žalost, naći u nekom sličnom zdravstvenom problemu, da pokušaju da bar deo dana provedu stvarajući nešto lepo za sebe, porodicu, prijatelje. Iskoristite vreme na lep način: slikajte, crtajte, rezbarite, pišite, šijte, kuvajte, vajajte, šetajte, sakupljajte lekovite biljke u prirodi, sadite drveće… Živite što raznovrsnije i dok ste u procesu lečenja, i videćete da se na taj način mnoge tegobe lakše podnose”, savetuje Goga.
Počela je kao samouka, a pre šest godina završila je i kurs za duborez.
“U Novom Sadu sam 2010. završila kurs stilskog duboreza, stil Alt dojč, kod Roberta Silberholza, učitelja duboreza i sertifikonog majstora starih zanata. Tu sam shvatila da sam grešila dok sam radila kao samouka. Ne mislim da sam grešila u radu, nego u tehničkim stvarima. Na primer, nisam držala dleto kako treba. Ali to je rutina koja se stiče vremenom. Nakon kursa, počela sam jos više da rezbarim, da kupujem raznovrsnija dleta, da se oprobavam u raznim vrstama drveta” kaže naša sagovornica.
Ručni radovi lepi, ali skupi za domaće prilike
Iste godine naša sagovornica je bila i jedna od organizatora i učesnika izložbe “Neobična riznica” u Narodnom muzeju Zrenjanina.
“Izložba je bila pod pokroviteljstvom nevladine organizacije „TQM Centar“ i imala je za cilj propagiranje umetnosti, starih zanata i neobičnih tehnika. Nakon toga organizovali smo još tri prodajne izložbe sa radovima autora iz cele Srbije i okruženja. Nažalost, finansijska situacija većine građana tada je došla do izražaja. Radovi i autori su hvaljeni, ali kupovna moć je bila premala da bi ovakva i slične akcije zaživele. Nažalost, danas ljudi pre kupuju serijski štancovane kape i šalove od sintetičkih materijala u kineskim prodavnicama nego od sugrađana koji to unikatno proizvode od vunenih materijala na sopstvenim razbojima. Slična je situacija i kod kupovine ikona. Primećujem veliki broj „novokomponovanih vernika“ koji će pre kupiti ikonu besprekorno urađenu CNC mašinom – ubacite fotografiju, dasku, podesite kompjuterski program, skuvate sebi kaficu i čekate da mašina završi rad, nego što će je naručiti kod duboresca koji će je po fazama raditi mesec-dva dana. Pokušali smo, imali smo volju i energiju, ali nije zaživelo. Ljudi sve manje novca daju na lepe stvri, a sve više para odlazi na tekuće troškove života”, kaže ova žena.
Nedavno je naša sagovornica počela da radi i drugačije slike u duborezu, ne samo ikone.
“U poslednje vreme eksperimentišem sa nekim novim idejama. U pitanju su apstraktne slike u duborezu. Neke zamišljene motive prenosim na drvo i onda rezbarenjem i bojenjem dolazim do zanimljivih slika u drvetu. Pogodne su za kafiće, kancelarije i neke veće prostore”, objašnjava Olgica.
Ikone se rade po strogim pravilima crkve, a ostale slike zavise od mašte stvaraoca
U radu tih slika i ikona ima razlike.
“Radeći ikone, autor mora da ispoštuje crkvene kanone. Slika sveca mora verodostojno da se prenese na drvo i svaka ikona mora da ima ispisan naziv sveca ili crkvenog praznika koji se tom ikonom predstavlja. Što se tiče slika u duborezu, one daju veću slobodu u radu. Šta će izaći, zavisi od mog trenutnog raspoložeja. Prvi primerak akpstaktne slike je kod prijaltelja naišao na odobravanje, a stižu i prve porudžbine”, kaže Olgica.
Iako nema sertifikat koji joj omogućava da drži obuke, naša sagovornica je spremna i voljna da svima pokaže tehniku rada duboreza, kao i da razmeni iskustva kada je reč o najtežoj bolesti – tumoru.
“Mislim da ovim može da se bavi bilo ko ko ima želju i ko ima strpljenja, jer je ovo jako zahtevno. Vi možete da radite pola sata, a možete i satima da rezbarite”, kaže Olgica i dodaje da bi volela da radi i drugačije stvari u duborezu.
“Volela bih n aprimer i da ukrašavam nameštaj, ali otom potom”, kaže naša sagovornica.
Dok pravi ikone ili neke druge poklončiće, Olgica Rauški ne radi samo to.
“Volim da dok rezbarim, istovremeno slušam i neke audio knjige. Na taj način imam oćećaj da je vreme duplo bolje iskorišćeno. Stvaram nešto lepo dok mi neko istovremeno čita zanimljivu knjigu”, objašnjava naša sagovornica.
Spajanje lepog i korisnog jeste ono što Olgicu Rauški uvek vraća duborezu i što je iznova motiviše da sve više radi. Onima koji nisu sigurni šta bi mogao da bude njihov hobi, preporučuje upravo rezbarenje drveta, jer tu svako može da iskaže i svoje veštine, ali i kreativnost. Uz svoj životni moto “Carpe Diem” ili na srpskom “uhvati dan” svima poručuje da ne bi trebalo da oklevamo, već da se prvom prilikom okušamo u duborezu. Jer onaj osećaj da ste stvorili nešto od samo jednog komada drveta, može da se doživi, ali ne i da se prepriča.
.gif)
.gif)
