Problemi i prednosti udruživanja poljoprivrednika

Problem većine domaćih poljoprivrednika jeste taj što su mali i što svojom ponudom nisu interesantni ozbiljnim kupcima, jer ne žele da pregovaraju sa gomilom proizvođača, već samo sa onima koji nude ozbiljne količine robe. Zbog toga, stručnjaci savetuju poljoprivrednicima da se udružuju. Međutim, to nije nimalo lak posao.

Za Carku baštu čulo se i dalje od Zrenjanina. U početku udruženje poljoprivrednika, a danas firma koja voćem i povrćem snabdeva većinu sugrađana, ali i onih koji ne žive u ovom gradu, a te namirnice kupuju u radnjama Gomexa. Ipak, do te pozicije nije lako bilo stići, priča Đula Madaras, direktor Carske bašte koji se jako dobro seća početaka.

„Do devedesetih godina radili smo u fabrikama, ali zbog svih dešavanja koja su zadesila našu zemlju, fabrike su propale, a radna mesta su nestajala. I šta su ljudi mogli da urade – samo da se snađu na taj način, da se vrate kući i radu na njivi. Neki su imali dvorišta, neki nešto zemlje i krenuli su da proizvode hranu za svoju familiju. Sigurno da je u tom procesu bilo i viškova, pa su neki uspevali da od toga naprave i neki dohodak i tako su živeli. Kada je došlo do promene vlasti, onda se među ljudima osetila neka nova nada, a pojavile su se i fondacije iz inostranstva koje su pokušavale da sve te potencijale u poljoprivredi udruže. Ovo podneblje je imalo tradiciju proizvodnje povrća i cveća i ranije tako da je 2004. osnovano jedno udruženje koje je u tom trenutku imalo 150 članova koji su se aktivno bavili proizvodnjom povrća i cveća. To je izgledalo mnogo lepo dok smo dobijali neke sitne pare da bismo se družili”, priča Đula Madaras.

Već tada je, objašnjava, bilo jasno da bi u budućnosti trebalo da se formira preduzeće koje bi male proizvođače moglo da predstavlja na tržištu. Istovremeno se jasno videlo i da je saradnja među ljudima jako veliki problem, pogotovo što su u tom periodu proizvođači hrane više puta bili prevareni.

“U periodu dok smo bili neprofitno udruženje primetili smo da u odnosu među ljudima ima velikih problema. Na primer, te fondacije, koje su inicirale udruživanje i zajednički rad, pokrenule su projekat preko kojeg je svakom malom gazdinstvu koje je želelo da se razvija dodeljen sitan kredit od 2-3 hiljade evra. Uslov je bio da proizvođači međusobno moraju da budu jedni drugima žiranti. Napravljene su grupe od 10 ljudi koji su međusobno garantovali da će novac vratiti. Na žalost, kada je došlo vreme za vraćanje kredita, ispostavilo se da neko nije hteo da vrati kredit, neko je kasnio sa uplatama, pa su oni koji su bili pošteni i koji su pravilno iskoristili te pare, snosili teret ovih ljudi koji su drugačije razmišljali. To je bila škola da udruživanje ne može da bude sa svakim. Drugi primer je da su sva udruženja koja su osnovana u različitim selima učestvovala u projektu po kojem su sami trebali da odrede koja im je oprema potrebna da bi udruženje i proizvodnja svakog gazdinstva mogla da funkcioniše. Mi smo se opredelili za mali traktor i neke priključne mašine za obradu zemljišta u plastenicima i tu je dogovor pao unutar udruženja, ali kada je oprema stigla, trebalo je da se organizujemo ko će kad da koristi taj vozni park i ako se bude kvarilo ko će to da popravlja, koja su sredstva potrebna da se održava ta oprema. I misilim da danas ako bismo obišli sva sela, niko ne bi mogao da kaže gde se ta oprema nalazi, ko je koristi, jer jednostavno tu dogovora nije bilo. Ti mali projekti su ponovo pokazali da je mnogo teško dogovarati se sa ljudima”, dodaje naš sagovornik.

Od zadruge do Carske bašte

Nakon tih neuspešnih pokušaja udruživanja, grupa od 10 poljoprivrednika je 2006. osnovala prvu zadrugu. Na žalost, ni ta zadruga nije opstala.

“Zadruga je “pukla” već kod prvog posla, jer je potpisan ugovor sa kupcem koji je tražio određenu količinu paradajza. Svi osnivači su svoje proizvode prodali na pijaci skuplje, a nisu ih doneli novoosnovanoj zadruzi da ispuni odredbe iz ugovora. Tada su proizvođači bili mali i njihova proizvodnja je bila tolika da su mogli da prodaju na pijaci ono što su proizveli, a zna se da se najviša cena ostvaruje na pijaci. Oni nisu hteli da kroz svoje preduzeće plasiraju robu za manje para da bi to preduzeće preživelo i opstalo na tržištu. I tada smo jedva skupili tih 10-oro ljudi koji su pristali da se osnuje zadruga, ali njihova svest tada nije bila dovoljno zrela da shvati šta znači ozbiljno poslovanje”, objašnjava Đula.

Prošlo je još dve godine i tek tada je 6 povrtara sopstvenim kapitalom osnovalo Carsku baštu.

“To su proizvođači koji su za ove dve godine povećavali proizvodnju. Svi pokazatelji su govorili da treba povećavati proizvodnju, ali nije se mnogo razmišljalo kako će se i gde prodati ta roba. Svi razmišljaju da treba više folije i onda se postavlja više folije, treba više semena, više ovog, više onog… Ali kada je došlo vreme da se prodaju proizvodi, kupaca nije bilo. Jer je proizvodnja rasla i u drugim mestima, navike ljudi su se menjale, pojavili su se i trgovački lanci i onda ti proizvođači nisu imali tržište, pa je nastao problem sa plasmanom. Trebalo je da se u isto vreme proizvođači pojave na više različitih pijaca ako hoće da zarade ili da nose na kvantaš, što je dodatno povećanje troškova i opterećenje za gazdinstvo, jer to zahteva i povećanje voznog parka i zaposlenih. Tek tada je sazrelo vreme da se pojedine funkcije sa gazdinstva prepuste nekom logističkom centru koji će umesto proizvođača obaviti veliki deo posla, a da se oni usmere samo na proizvodnju. Carska bašta je preuzela obavezu da pravi statistike proizvodnje, marketing, prodaju. Izračunali smo da nam je potrebno godinu dana da iznajmimo prostor i da sa troje ljudi krenemo da radimo i da budemo na nuli što se tiče uloženog novca. Bilo je 13 dobrih prijatelja, povrtara koji nisu hteli da učestvuju u osnivanju, ali su garanatovali da će proizvode plasirati preko Carske bašte. Imali smo veliku sreću da smo odmah na početku rada potpisali ugovor sa Gomeksom gde smo dobili veoma pouzdanog i dobrog partnera koji je nama otvorio svoje tržište. I zajedno smo se kroz ove godine razvijali”, kaže naš sagovornik.

Danas Carska bašta na spisku ima oko 130 kooperanata.

“Imamo oko 30-35 kooperanata koji tokom cele godine imaju proizvodnju. Oni su veliki profesionalni proizvođači koji imaju od 10 do 30 zaposlenih na svojim imanjima, a ima i takvih proizvođača koji u proleće ili jesen dolaze sa svojim proizvodima. Oni su mali proizvođači i mnogi se pojavljuju onog trenutka kada imaju višak proizvoda. Rad sa Carskom baštom i trgovcima zahteva određene standarde i ja mislim da rad sa nama može da služi proizvođačima da testiraju kvalitet svoje proizvodnje, jer samo kvalitetan proizvod može da se proda”, dodaje Đula.

Niži troškovi proizvodnje i sigurniji plasman robe prednosti udruživanja

Imre Sarvak je jedan od kooperanata Carske bašte. Proizvodi  paradajz, krastavac, krompir, kupusnjače. Povrtarstvom se on i njegova porodica bave već 25 godina i kaže da mu je udruživanje dosta pomoglo i olakšalo poslovanje.

“Pre nego što smo počeli sa Carskom baštom morali smo da idemo na kvantaš da prodajemo svoju robu, a to je dosta naporno. Ako hoćete da napredujete svake noći treba da budete tamo. Ovo udruženje je spasilo našu proizvodnju, jer je sad mnogo lakše. Preko dana naberete robu, donesete u Carsku baštu i odavde se distribuira dalje. Moram reći da prodaja nikada nije zagarantovana, jer je ovo ipak kapitalizam. Ali, znači donese se u Carsku baštu, pa ako oni uspeju da prodaju, onda je dobro nama. I to je svakako bolje nego da sami jurimo kupce. Pod povrćem imam oko 60 ari plastenika i oko 20 hektara otvorene proizvodnje. Na toj površini se proizvodi jako mnogo. Samo ove godine predali smo oko 150 tona mladog krompira, a ostale su ogromne količine”, kaže Imre.

Udruživanje nameće i poštovanje postavljenih standarda.

“Do sada smo radili na količinu, a sada je došlo vreme da se radi na kvalitetu. Obruč se sužava, traži se kvalitet, da bi moglo da se proda i ovde, ali i da bi moglo da ide u izvoz, u Rusiju. Tu nema više šale, tu samo prva klasa može da ide. Isto radimo i prema Gomeksu i tu se svakog dana traži sve veći i veći kvalitet. O cenama ne može da se priča generalno, nekad su ovakve, nekad onakve, ali svi traže kvalitet. Kad imate kvalitetnu robu, onda se lakše prodaje. Mi prodajemo sada samo “na veliko”, jer pijacu više ne radimo. Pre smo to radili, sad više nema ko to da radi i povukli smo se iz toga”, objašnjava Imre Sarvak.

I nabavka repromaterijala je mnogo povoljnija kada ste član udruženja.

“Sa većom količinom koja se nabavlja dolazimo do bolje cene koju ostvarujemo i automatski se smanjuju troškovi proizvodnje. To je prvo što smo uspeli kroz udruživanje. Ali, važna su i razmena informacija i saveti sturčnih službi, jer se tada smanjuju greške u proizvodnji. Kooperanti imaju mogućnost da se opredele šta će prozvoditi u novoj sezoni, da izaberu šta vole da rade i da onda proizvodnju usmere ka samo jednom artiklu, a ne da svaštare, jer smo mi siguran kupac. Proizvođač može da formira svoj vozni park samo za jednu kulturu. Uz to, Carska bašta ima u ponudi sve što je potrebno povrtarima za proizvodnju. Za ovih 7 godina se iskristalisalo kome smemo da damo repromaterijal, jer su se vezali za Carsku baštu i znamo da će sigurno doneti robu i da će doneti kvalitetne proizvode. Za ostale proizvođače postoji uslov da ako ne mogu da proizvedu kvalitetan proizvod koji zadovoljava naše standarde, onda sve što su uzeli od nas moraju novčano da plate. Proizvođače pratimo i na taj način što zajednički tražimo sredstava  za finansiranje proizvodnje, zajednički pišemo projekte i apliciramo kod raznih fondova gde je moguće dobiti povraćaj novca ili jeftine kredite, jer povrtarstvo ne može drugačije da se razvija”, objašnjava direktor Carske bašte Đula Madaras.

Izvoz na rusko tržište je komplikovan i težak posao

Zahvaljujući udruživanju, poljoprivrednici iz Zrenjanina i okoline izvezli su svoje proizvode u Rusiju.

“Dozvole, papiri za izvoz, ugovaranje – to se sve radi na nivou Carske bašte. Lakše je jer mi samo moramo da se pridržavamo karence i da obezbedimo kvalitet koji se traži”, kaže Imre Sarvak i dodaje da je prošlogodišnji izvoz bio mnogo veći od ovogodišnjeg.

“Kod kupusnjača iz rane proizvodnje koje smo planirali za izvoz, tu je podbacilo. Prošle godine smo mnogo više izvezli nego ove. I na domaćem tržištu je ove godine slabija tražnja za kupusnjačama. Verovatno je i ponuda veća, jer su se svi nadali da će Rusi više iz Srbije da kupuju, ali nije to baš tako. Ljudi su tako planirali proizvodnju i povećavali površine i tu je došlo do prezasićenja”, objašnjava Imre.

Ulazak na tako veliko tržište kao što je Rusija nije nimalo lak posao.

“Mi smo čuli svakakve priče. Ne mogu da kažem da smo bili hrabri da direktno preko telefona sa nekim iz Rusije pregovaramo. Tražili smo posrednika koji je došao, kojeg smo videli, koji je pogledao i našu proizvodnju, kvalitet  naših proizvoda, jer je rizik obostran i zahvaljujući prisustvu nekih firmi koje rade sa kupcima iz Rusije došlo je do saradnje i mislim da je to novi izazov. Evo već 2 godine uspostavljamo kontakte. To ne može preko noći da se desi, za to je potrebno vreme. Moramo da se upoznamo sa tim tržištem, šta su njihovi zahtevi, da se proizvodnja kod nas usmeri ka tom tržištu. Bitno je da izgradimo brend i da steknemo poverenje druge strane. Uzimali su jako puno robe, najviše je bilo kupusa, ali je bilo i svog ostalog povrća. Za 15 minuta napuniti jedan šleper to je izazov mnogih regija i nema puno tako velikih proizvođača u Srbiji koji bi to sami mogli, a mi smo to uspeli sa kupusom. Ostalo je još uvek u fazi razvoja da bi mogao šleper da se napuni”, kaže Đula.

Cilj udruživanja – ujednačavanje ponude

Tokom godina postojanja, od logističkog centra Carska bašta i sama postaje proizvođač.

“Posle svih ovih godina Carska bašta je sada u novoj fazi gde osim marketinga i prodaje dodajemo i delatnost proizvodnje i ta proizvodnja ide u više pravaca. U bliskoj budućnosti to će biti firma koja ima sopstvenu proizvodnju povrća u plastenicima. Naime, u ovom podneblju su parcele u vlasništu prozvođača male, zemlja je loša, a cene ratarskih kultura su jako niske. Ko hoće da se bavi poljoprivredom mora da razmišlja o profitabilnijoj proizvodnji, a povrtarstvo to svakako jeste ako se dobro organizuje. Zbog svega smatramo da je proizvodnja u zatvorenom prostoru budućnost dela zrenjaninske prirvrede. Naša analiza pokazuje da kada bismo stigli na 20 hektara površina proizvodnje u zatvorenom prostoru ova regija bi mogla da stigne na kartu povrtara u ovom regionu i onda bi sami veliki kupci ovde dolazili. Još kada bismo sa institucijama ustanovili koji je proizvod najoptimalniji za ovu regiju, onda bi na tim površinama trebalo samo to da se gaji. Neka to bude ljuta paprika, peršun, paradajz, ali svi zajedno udruženi to moramo da proizvodimo i onda ćemo stići do onog cilja da ovo područje ima kvalitet, kontinuitet i količinu za ozbiljne kupce. Mi u Srbiji osećamo konkurenciju među sobom jer je tržište jako malo. Moraju da se pojave mogućnosti izvoza i to neko mora da organizuje, a taj mora da poznaje celokupno tržište Srbije. Vrlo brzo možemo da se preorjentišemo i na organsku proizvodnju, ali neko mora da nam kaže šta nedostaje i šta da radimo, jer mi na žalost, svake godine lutamo i to poskupljuje proizvodnju, jer svaštarimo i imamo širok asortiman”, dodaje Đula.

Ideja je da u budućnosti svi kooperanti imaju jednak kvalitet proizvoda.

“Želimo da primenimo tehnologiju koju bi i naši novi kooperanti primenili i da oni mogu da vide kod nas kako bi trebalo da funkcioniše njihova proizvodnja. Razmišljamo i korak dalje, da sami proizvodimo rasad i da to dajemo kooperantima, jer zajednički cilj je da proizvodnja jednog artikla kod mnogih kooperanata izgleda i bude po kvalitetu ista. Za sada smo nabavljali semena, pa su proizvođači sami pravili rasad, pa se zbog različite tehnologije i uslova proizvodnje dobijao različit kvalitet povrća kod različitih kooperanata”, objašnjava naš sagovornik.

Uskoro i prerada voća i povrća

Osim proizvodnje, u Carskoj bašti planiraju i preradu povrća i voća.

“ Trenutno se gradi prvi objekat u kom bi trebalo da smestimo proizvodnju kiselog kupusa i kiselog programa jer i svetska statistika kaže da 60-70 posto proizvodnje u povrtarstvu dostiže kvalitet koji se može u svežem obliku prodati kroz trgovačke lance, a ostali procenat ima sve kvalitete što se tiče organoleptike, ali na žalost možda je plod veliki, možda je mali i ne zadovoljava potrebe kupca. Znači zdrav je i može da se pojede, ali ne i da se proda kroz trgovački lanac kao svež proizvod. Možda ga treba usitniti i tako ga prodati. U daljem razmišljanju da spasimo te proizvode koji nisu dostigli onaj kvalitet koji možemo da plasiramo kao svež proizvod kroz trgovački lanac želimo da to u ovom pogonu preradimo da li u kiseli program, da li u salatu, ajvar. Nadam se da ćemo u septembru ili oktobru početi preradu povrća i da ćemo ako Carska bašta opstane imati jednu fabriku u kojoj ćemo imati jedan brend prerađenih proizvoda koji mogu da čekaju kupca, jer sveži proizvodi moraju odmah da se prodaju, a nama treba gotov proizvod koji može i da stoji”, precizira direktor Carske bašte.

Radna snaga veliki problem poljoprivrede

Naši sagovornici upozoravaju da i pored velike nezaposlenosti u Zrenjaninu i okolini, nema mnogo onih koji žele da rade u poljoprivredi.

“Možda mi imamo višak radnika u Srbiji, ali nemamo ko da radi na njivi. To je jedan poseban problem. Posao je dosta težak, radi se na otvorenom, na suncu, vetru, kiši. To neće svako da radi. A proizvodi su dosta jeftini, tako da smo mi sa plaćanjem dosta ograničeni i ne možemo da priuštimo tim radnicima mnogo veće satnice nego što sad plaćamo. Dosta je teško. Trebalo bi malo više mašina da se tu ubaci, ali to su jako velika ulaganja. Ja imam 15-ak stalnih radnika, a svakog dana tu ima i po 15 radnika koji su sezonski. Satnice su od 120 do 150 dinara. Ali, u ovom trenutku više ne možemo da platimo”, objašnjava Imre.

“Smatramo da je potrebno da se povežemo i sa poljoprivrednom školom. Jasno je da ovde nema radne snage bar kada je u pitanju povrtarstvo niko ne želi da radi, niko ne želi da bude traktorista. Jeste u povrtarstvu teško, ali i to je posao. Jednostavno ljudi neće ni da probaju to da rade. Da bi čovek stigao do zadovoljavajuće plate mora da krene od početka, pa da se dokaže. Treba formirati stručnu radnu snagu. Eto, mi čekamo i omladinu da završi školu da preuzme ovu firmu jer naša ideja nije da budemo u proseku Srbije da maksimalno 10 godina živi jedno preduzeće, već da ono traje duže. Za to su potrebni mladi stučnjaci”, precizira Madaras.

Država mora da sprovodi strategiju razvoja poljoprivrede

Ovaj proizvođač dodaje i da bi država bolje trebalo da organizuje ovu granu proizvodnje.

“Država je ta koja bi trebalo da usmeri razvoj poljoprivrede i da za svaki region odredi šta je povoljno da se tu proizvodi. Ovako, svih ovih decenija poljoprivrednik je i ekonomista i pravnik i sam smišlja šta da radi, nema kupca, sve je nesigurno, a ovo je veoma rizičan posao sa mnogo ulaganja. Na žalost, poljoprivreda ne može da trpi neorganizovanost, a mi sada osećamo da u državi nema stava u kom pravcu treba da se razvija poljoprivreda. Mogu da kažem da je država slaba jer ne može da zaustavi poslovni interes tajkuna. Na primer, od poreskih obveznika se odvaja za subvenicije, ideja i strategija je da se razvija stočarstvo, da bude što više krava, a pre nekoliko godina se uvezlo mleko u prahu u velikim količinama i na žalost poljoprivrednici su svu tu stoku koju su držali, pa čak i koju su dobili od države, a za koju su date pare od poreskih obveznika, zaklali da bi preživeli. Tu se vidi da sa malo novca, ovako malo tržište kao što je Srbija, može da se destabilizuje i da se višegodišnji rad uništi”, objašnjava Đula.

Problema u poljoprivredi je mnogo, ali se oni svakako lakše prevazilaze ako su proizvođači udruženi. Međutim, pre odlučivanja na takav korak, potrebno je dobro proveriti sa kim se ulazi u jedan takav odnos, jer je mnogo primera koji su pokazali da se zajednice raspadaju čim se među članove umeša novac. A bez novca nema ni proizvodnje, ni razvoja.