Privatni smeštaj u Zrenjaninu – od luksuznih apartmana do salaša

 

Turistima kojima je potreban smeštaj, a pritom nisu ljubitelji hotela, na raspolaganju su apartmani i sobe u samom gradu, ali i na selu. U privatnom smeštaju u gradu i okolini ukupno je registrovano oko 250 ležajeva.

Iako to u ovom momentu ne predstavlja veliki kapacitet, broj postelja poslednjih godina se povećava, kažu u Turističkom centru grada Zrenjanina. Domaćini se trude da sve koji imaju potrebe za takvim smeštajem, ugoste na pravi način.

Sobe u privatnom smeštaju kategorisane su od jedne do tri zvezdice, a najviše ih je sa dve zvezdice. Kada je reč o apartmanima, registrovani su od jedne do četiri zvezdice, a najviše je onih sa tri zvezdice.

Luksuzni Apartmani Zrenjanin

U najstrožem centru grada nalaze se Apatmani Zrenjanin.

“Počeli smo da radimo u septembru prošle godine, raspolažemo sa tri apartmana i dve sobe. Apartmani su trokrevetni, četvorokrevetni i petokrevetni, a sobe su dvokrevetne. I sobe i apartmani su luksuzno opremljeni. Osim novim nameštajem, opremljeni su i klima uređajima, besplatnim bežičnim internetom, LCD televizorima, kupatilom. Uz to, svaki apartman ima i svoju kuhinju. Gostima je na raspolaganju i besplatan parking koji se nalazi u sklopu objekta. Mi nudimo noćenje, a u dogovoru sa obližnjim restoranom Kafemat, svi naši gosti imaju doručak koji je uračunat u cenu. Cena smeštaja zavisi od tipa sobe ili apartmana i dužine boravka, a kreće se od 1.500 dinara po osobi. Naša prednost je što se nalazimo u samom centru grada”, kaže Predrag Olujić ispred Apartmana Zrenjanin.

Najčešći gosti u ovom smeštaju su stranci.

“Za sada kod nas najčešće dolaze ljudi iz inostranstva, kako oni koji su poreklom iz Zrenjanina a sada žive van zemlje, tako i oni koji su ovde samo u poseti. Neki dolaze poslom, drugi da obiđu i vide grad ili  prijatelje, pa ne žele da im smetaju ili su navikli da budu nezavisni. U proseku ostaju od tri do deset dana. Bude i onih koji ostaju i mesec dana, ali to je retko. Izuzev kada su neka dešavanja u gradu, kao što su Dani piva, sportske manifestacije, kada je sve popunjeno već mesecima unapred. Ne mogu da kažem ni da su nam kapaciteti više popunjeni leti nego zimi. Sve bukvalno zavisi od dana do dana. Dolaze i mladi i stariji gosti. Više se traže apartmani nego sobe, pogotovo kada gosti ostaju više dana. Ukoliko ostaju dan-dva onda im nije bitno, jer dolaze da obave posao i smeštaj im služi samo da prespavaju”, objašnjava naš sagovornik.

Za sada u Apartmanima Zrenjanin ne planiraju proširenje kapaciteta.

“Možda će proširenja biti, ali sve zavisi kako će se stvari odvijati u narednom periodu. Prostora za proširenje kapaciteta ima, pa ćemo videti”, dodaje Olujić.

Apartmani Sveti Đorđe – kombinacija etno i modernog stila

Turisti koji se ne opredeljuju za smeštaj u strogom centru grada, česti su gosti apartmana Sveti Đorđe, koji se nalaze na desetak minuta laganog hoda prema Šećerani.

“Mi postojimo od 2009. godine i raspolažemo sa osam apartmana koji su kombinacija etno i modrenog stila. Svi su luksuzno opremljeni. Tu su klima, internet, kablovska televizija. Jedan apartman je jednokrevetni, a ostali su dvokrevetni i trokrevetni. Ukoliko je potrebno, u dva apartmana može da se povaća kapacitet do pet ležajeva. Naša standardna i najčešća usluga predstavlja noćenje s doručkom, a gosti mogu da uživaju I u bašti koja je pravi mali raj sa fontanom I obiljem zelenila. Doručak se priprema u našoj kuhinji, to su obično kulen, šunka, pršuta, sir, jaja, safalade, peciva, dakle domaći proizvodi. Otac se trudi da to zaista bude obilno i bogato, da ljudi upamte pravi domaćinski doručak. Ispred apartmana imamo jedno parking mesto, u dvorištu dva, a na raspolaganju je i javni parking, budući da su oko nas zgrade ispred kojih je uređen parking prostor koji se ne naplaćuje se”, kaže Vladimir Putić iz apartmana Sveti Đorđe.

U ovom smeštaju postoji mogućnost da se doplate svi ostali obroci, kao i da gosti sami sebi pripreme jelo.

“U zavisnosti od želje gosta, mi možemo da im obezbedimo i ručak i večeru. Reč je o keteringu koji u poručujemo od registrovanih kuhinja i ukoliko se poručuje ono što je na dnevnom meniju najčešče naplaćuje 300 dinara po obroku. Ukoliko žele da poruče nešto specijalno, van dnevnog menija, onda se to dodatno naplaćuje, u zavisnosti od cena u restoranu. Mi za to ne uzimamo nikakvu proviziju, jednostavno, tu smo samo da učinimo uslugu gostu ukoliko ne želi da ide u restoran, već hoće da u smeštaju ima sva tri obroka. Ovde postoji mogućnost i da gosti sami peku roštilj, jer je on u dvorištu. Mogu da donesu svoje meso i da ga ispeku. Ljudi najviše vole da dođu u ovakvu vrstu smeštaja, jer mogu da se osećaju bukvalno kao kod kuće – da se opuste, da se druže, prošetaju. Mi smo od centra udaljeni desetak minuta laganog hoda”, objašnjava Vladimir.

Naš sagovornik kaže da kod njih podjednako dolaze i gosti iz inostranstva, ali i oni iz drugih delova Srbije.

“Naši gosti su raznoliki. Tu su i biznismeni i sportisti i radnici, porodice sa decom… Podjednako dolaze iz zemlje i iz inostranstva. Cene smeštaja su najskuplje za jednu noć i to je 2000 dinara sa doručkom i boravišnom taksom. Ukoliko se radi o grupnoj poseti i ako duže ostaju, onda se o ceni dogovaramo. Ljudi ostaju i jednu noć, a ima i onih koji su bili i mesecima. Imali smo jednog Italijana koji je ovde bio čak dve godine, tu je živeo”, precizira Vladimir.

Da bi privukli turiste, gotovo svakodnevno unapređuju uslugu.

“Imamo u planu da proširujemo kapacitete, ali videćemo kada će to biti realno. Najviše zavisi od dogovora u porodici. I za decu imamo zabavu, tu su bazen, trambolina, igračke… Nedavno smo imali u gostima nekoliko porodica koje su ukupno imale šestoro dece, svi su uživali ovde, kupali su se, igrali”, dodaje Vladimir.

Etno selo Tiganjica i restoran Trofej, Stajićevo

Za one koji ne žele da borave u gradu, na 13 kilometara od Zrenjanina prema Beogradu nalazi se etno selo Tiganjica.

“Etno selo Tiganjica sa restoranom Trofej, strateški je smešteno na obodu starog korita Begeja odnosno “na vratima” specijalnog rezervata Carska bara. Od Zrenjanina je udaljeno 13, od Beograda 60 km, koliko i od Novog Sada. U oazi mira, etno selo poseduje dva restorana – restoran Trofej, u lovačkom stilu i restoran Banatska kuća građenu baš kao nekada. Zidovi su od čerpića, tavanice stare po vek sa starom paorskom peći koja daje toplinu domaćinske atmosfere. Pravi melem za oči. U okviru sela nalazi se i vinoteka za degustaciju vina i domaćih proizvoda. Od predjela tu su kobasice, pršuta, kulen, sir, kajmak, a od glavnih jela nudimo domaću supu, čorbe, razna kuvana jela od sarme, paprikaša, teletine, jagnjetine do roštilja. Gostima su najzanimljivije gomboce, odnosno knedle sa šljivama”, kaže Dunja Ostojin iz etno sela Tiganjica.

Okolina ovog kompleksa je i te kako prilagođena deci.

“S obzirom da su najmlađi najrađe viđeni gosti, veliko dečije igralište zauzima veći deo kompleksa sa mogućnošću jahanja poni konjića kao i rekreativnog jahanja rasnih konja. U sklopu domaćinstva, dom su pronašle mnogobrojne domaće životinje koje dočaravaju seosku atmosferu. Tu su još i kokoške, guske, patke, zečevi, psi, mačke…”, dodaje naša sagovornica.

Osim na decu, ovde su mislili i na one malo starije, koji žele da se dobro provedu.

“Za goste koji vole adrenalin i avanturu, na raspolaganju je rentiranje kvadova uz stručnog vodiča”, kaže Dunja Ostojin.

Posetioci ovog kompleksa, ukoliko žele, ovde mogu i da noće.

“U sklopu etno sela nalazi se šest autentičnih soba sa ukupno 13 ležajeva. Svaka soba je unikatna, a nameštaj je od punog drveta. Iako su sobe uređene u etno stilu, istovremeno su prilagođene svim potrebama savremenog čoveka. Svaka soba poseduje sopstveno kupatilo, LCD televizor, klima uređaj, wi-fi. Parking je obezbeđen i ne naplaćuje se. Noćenje u etno selu Tiganjica je koncipirano na bazi noćenja sa doručkom dok se ostali obroci služe “a la carte”. Tako, na primer, noćenje u dvokrevetnoj sobi za dve osobe iznosi 3.740 dinara, sa uslugom doručka”, objašnjava naša sagovornica.

Najčešći gosti ovog kompleksa su iz Beograda i Novog Sada, a ima i puno stranaca. Zrenjaninci, na veliku žalost domaćina, najmanje ovde svraćaju uprkos raznovrsnoj ponudi i prijatnoj atmosferi koju ovo mesto ima.

U etno selu rade na proširenju kapaciteta, a planiraju i uvođenje novih sadržaja.

“U toku je završetak radova na proširenju smeštajnih kapaciteta, te će u opticaju biti i četiri novoizgrađena apartmana, koja će proširiti kapacitet ležajeva za 14 mesta. Oni su takođe izgrađeni u etno, banatskom stilu gde će jedan od apartamana biti visoke luksuzne ponude. Plan je da napravimo i jedan bazen koji će, pre svega, biti na raspolaganju gostima koji ovde noće”, dodaje Ostojin.

Jedino registrovano seosko gazdinstvo – “Lujza”, Belo Blato

Šest kilometara dalje od Trofeja, nalazi se Belo Blato. Za ovo selo se može reći da je jedna mala zelena oaza koja i te kako ima dušu. Mesto je zadržalo svoju autentičnost, a u njemu trenutno živi oko 1300 stanovnika koji su u bliskoj vezi sa prirodom. Većina meštana ili radi sa trskom ili drži stoku. U Belom Blatu ima sedamdestetak registrovanih ležajeva u privatnom smeštaju, a posebno je zanimljivo jedino registrovano seosko gazdinstvo na teritoriji Zrenjanina – “Lujza”.

“Držimo mangulice i imamo proizvode od mangulice godinama u nazad. U početku smo prodavali samo svinje, onda smo krenuli sa prerađevinama, pa smo počeli da kuvamo i pripremamo te proizvode u svojoj kuhinji i da gostima nudimo obroke. Onda smo proširili meni, tako da sada nisu tu samo proizvodi od mangulice, već služimo i domaću supu, štrudle, krofne, palačinke, gomboce, nasuvo… Bukvalno sve što je prava domaća kuhinja. Tempo života je brz, ljudi koji žive u gradu imaju brojne obaveze i ne stižu to da pripremaju. Naši najčešći gosti su upravo takvi ljudi, i onda vidim kakva je njihova reakcija na domaću hranu. Recimo, domaće kifle uvek moram da pečem ponovo. One su kao predjelo na početku, pa se ispostavi da ih ljudi žele i traže i na kraju posete, jer ovde provedu nekoliko sati. Tada ispečem još jednu turu, dobiju čak i da ponesu”, kaže Radmila Toškov, gazdarica seoskog domaćinstva Lujza.

Iako ima registrovano i prenoćište, na ovom imanju noćenja za sada nije bilo.

“Ovde uglavnom dolaze organizovane grupe, a ja nemam toliko mesta da bi svi mogli da noće, jer imam samo jednu sobu. Pošto je u blizini jezero Joca, obično oni koji idu na pecanje rano ujutru svrate na doručak,uveče na večeru ili organizovano dođu na ručak. Ovde može da se doručkuje, ruča i večera, sve zavisi kako se dogovorimo. Uglavnom radimo sa grupama preko agencija. Boravak može da bude od sat i po, pa i čitav dan. Gosti se najčešće zadržavaju 5-6 sati, čak i kada to nije prvobitno bilo planirano, jer ne žele da idu kući. Uglavnom su tu gosti koji obilaze Carsku baru, pa smo mi “produžetak” tog obilaska kroz koji se upoznaju sa tradicionalnim vojvođanskim salašom”, objašnjava naša sagovornica.

Tipično paorsko dvorište

Upravo ovde gosti mogu da vide i čuju kako se nekada živelo na selu.

“Ovo je jedno veliko paorsko dvorište. Sve što se nekada moglo naći u tom dvorištu, nalazi se danas u mom dvorištu. Od ovaca, koza, magarca, konja, ćuraka, pataka, guska, kokošaka, do zečeva, svinja, krava, a tu su i alati koji su se nekad koristili. Grupu koju sačekam na kapiji sprovodim kroz ovo imanje i objašnjavam im šta se za šta nekad koristilo. Tu su plugovi koje su vukli ljudi, pa oni koje je vukao jedan konj, pa više konja… Onako kako se sve razvijalo kroz istoriju, jer u davna vremena nisu svi imali konje, pa su ljudi morali da oru, a oni koji su imali konje, bili su veliki domaćini. Ovde su kočije, seoska kola, krupači, krunjač. To su stvari kojima sam ja želela da produžim život. Ovaj prostor na kom je sada moje imanje, ranije je bio podeljen na manje placeve sa starim kućama. Pre sedam godina kada je Belo Blato bilo potopljeno, staračka domaćinstva su bila raseljena. Mi smo bili smešteni u Lukićevu. Dok smo bili raseljeni, prvi komšija do nas je preminuo. Nakon tri meseca, kada je trebalo da se vratimo kući, nismo mogli da uđemo u naše dvorište, jer se njegova kuća srušila. Tu je bila gomila zemlje, šuta. Kupili smo taj plac, deda Pali je bio stari paor, tako da je gro ovih stvari iz te kuće. Do njega je bila baka Julijana i njeno smo imanje kupili. Treći plac smo uzeli pre 2-3 godine, jer se posao širio pa smo morali da napravimo i parking za autobuse, zato što je ulica uzana i nije praktična za parkiranje. Sve stare stvari koje su bile po tim kućama sada su u ovom dvorištu”, objašnjava Radmila.

I upravo zbog svega što se nudi na ovom domaćinstvu, gosti često ostaju duže nego što je planirano.

“Nedavno smo imali grupu, firmu iz Beograda koja je organizovala posetu. Bio je dogovor da će ovde samo ručati. Međutim, oni su došli ujutru u 9 sati, doručak nije bio dogovoren, pa smo morali da improvizujemo. Tu su bili hleb i mast, na brzinu švargla, slanina, šunka, sir, ono što je bilo u frižideru i u sušari, jer su hteli ovde da doručkuju, a ne na mestu gde je to bilo planirano. Ručak je bio u dva sata, kako je i bilo dogovoreno, a oni su ostali do osam uveče. Bukvalno su ceo dan bili ovde. Sami su se organizovali, bili su kao velika deca, igrali su se kauboja, razgledali životinje. Mi imamo i program školskih ekskurzija, zbog različitih životinja. Za decu se još organizuju takmičenja, tu je vučenje konopca, trka u džakovima, razni kvizovi sa pitanjima o životinjama, vožnja traktorom, stariji idu zaprežnim kolima, na kraju pustimo zečeve i oni ih jure po dvorištu. Ovde dolazi i puno stranaca, jer je i samo selo višenacionalno. Razne ambasade su vremenom počele da dovode svoje goste kod nas – Slovačka, pa Bugarska, Mađarska. Najčešći gosti su Beograđani”, precizira Radmila.

Njeno imanje se ne zove slučajno Lujza. Naime, naziv potiče od naselja koje je preteča Belog Blata osnovanog 1780. godine.

“Lazar Lukač je osnovao naselje. Bio je preduzimljiv čovek i u to vreme izborio se na tenderu da austrougarsku vojsku snabdeva hranom. Tako je širio svoj posed, pa je na Lujzu doseljavao razne nacije. Bugari su bili zaduženi za povrtarstvo, Mađari za ratarstvo, Slovaci za stočarstvo… Zato ovde i sada živi preko 20 nacija. Sve do 1965. na Lujzi su radile škola i crkva i bilo je preko 3500 stanovnika. Kada je završen Đerdap, krenulo je raseljavanje i za nekih dvadesetak godina imanje je raseljeno. Nivo vode je toliko rastao, prilazni putevi su propali, sve te kuće od blata su se urušile, ljudi su se povukli i sa Lujze je naseljeno sedam okolnih sela ovde. Gro stanovništva je upravo u Belom Blatu. Lujza je bila na dva kilometra odavde, gde je sada jezero Joca”, objašnjava naša sagovornica.

Cene za svačiji džep

Cene na ovom imanju prilagođene su današnjem vremenu.

“Noćenje sa doručkom je 1000 dinara. Doručak je 350 dinara, ručak imate za 500 dinara. Sasvim je pristupačno – tu su domaći sokovi, rakije, ono što mi proizvedemo. Slanina je 1200, kobasica 1500, pršuta, kulen, šunka su 2000 dinara za kilogram. Dezerti su 100 dinara, hleb i mast, pekmez i hleb – 50 dinara. Kod nas nema klasičnih porcija, nego se sipa domaćinski, jede ko koliko može. Na samom početku sam imala grupu koja je došla iz Beograda. To je bio manji kombi, ni dvadesetak gostiju. Odmah se videlo da je čovek koji ih je vodio – gurman. Seli su da ručaju, a ručak sam poslužila u činiji koja je najčešće dovoljna za 4 osobe. Oni su to pojeli, ja sam činiju opet napunila, oni su i to pojeli, ja sam i treći put napunila činiju. Sledeća grupa koju je ovde doveo bila je ne u mini busu, nego u dabldeker autobusu, 70 i nešto gostiju. I svakog vikenda je dovodio nove grupe, jednom je ručak bio gulaš, pa pasulj, pa sarma, pa paprika… On mi je bio najbolja reklama. Kod nas se kuva u velikim bakračima, tada je i ukus drugačiji”, kaže Radmila i dodaje da su ljudi i te kako zainteresovani za ovu vrstu hrane.

“Ljudi kupuju kada probaju. To su specifični ukusi, kojih danas gotovo i nema. Sve je prirodno jer životinje pasu travu, kukuruz dobiju tek toliko da uđu u obore. Struktura mesa je skroz drugačija, boja, miris, ukus. Sve je priča za sebe i ko god da to proba asocira ga na stara vremena, nekadašnje ukuse. Kad vide mast i hleb uvek kažu “ to nismo jeli sto godina, na tome smo odrasli kod bake”. Deca se u početku čude. Kada pravimo sok od zove, to onda zovu “domaći šveps”. Domaća supa ne može da se poredi ni sa čim. Nasuvo sa makom ili štrudle retko koja mama danas ima vremena da pravi. Ili knedle sa šljivama. To su nekada pravile bake, ali mame danas retko mese, nemaju vemena za to. I svi uvek jedu, čak i oni koji u početku negoduju”, dodaje naša sagovornica.

Radmila kaže da planira da proširi kapacitete.

“U  nekim planovima u narednom periodu jeste ideja da proširimo i smeštajne kapacitete, jer jednostavno, to posao nameće. Videćemo šta će biti. Ima gostiju koji bi ostali, tako da treba da budemo spremni i na to”, precizira Radmila.

I na kraju, nameće se zaključak da u Zrenjaninu zaista ima za svakog po nešto. I za one koji žele luksuzni smeštaj i za one koji više vole da uživaju u atmosferi koja je nekada vladala na ovdašnjim salašima. Ali, ono što je sigurno, jeste činjenica da se domaćini uvek trude da gostima organizuju boravak za pamćenje.