Pitajte psihologa : Veza moje ćerke i njegovog sina

Poštovana,

Muž i ja smo u braku godinu dana. Imamo predivnu curicu koja je bila razlog da stupimo u zajednicu. Bilo je dosta trzavica i komplikovanih situcija, ali bismo ih zbog nje uvijek prebrodili.

Nedavno sam se lično uvjerila u njegovu preljubu preko koje sam prešla jer me je ubijedio da će se stvari bolje odvijati ako „to sve zaboravim i oprostim“.

Moj muž je jako hladna osoba. Odrastao je bez majčinske ljubavi i bio je primoran da od malih nogu bude uvijek radno aktivan. Dosta radi kao taksista, čak po 13, 14 sati, dok se ja bavim djetetom i domaćinstvom. Oboje smo jako mladi, imamo po 22 godine. Strah me je da ga izgubim i zbog tog straha sebe uvijek stavljam u drugi plan. Padam pred njegova koljena iako on pokušava više da ugodi drugima nego meni. Samo da curica ne bi trpela rastanak roditelja, stavljam se u situacije zbog kojih bi me svaka normalna žena kritikovala. Nisam spremna, hrabra, ni jaka da sama nastavim život sa djetetom. Trudim se da brak uspe, ali je muž konstantno distanciran, kao da smo stranci koji su se tek upoznali..

„Kako dalje“

Da bi se odnos između dvoje ljudi održao, važno je da oboje podjednako učestvuju u izgradnji i očuvanju tog odnosa. Ne može se očekivati da će brak biti uspešan ako se ne poštuju i uvažavaju potrebe i želje oba partnera međusobno. Kvalitetan brak podrazumeva emocionalnu, intelektualnu i fizičku intimnost. Bez takve intimnosti odnos je teško održiv, odnosno – partneri mogu odlučiti da ostanu u takvoj zajednici ali nezadovoljstvo, trpljenje je tada nužno. Porodica jeste osnovna jedinica društva i kao takvu važno je čuvati, ali ne po svaku cenu. Postavlja se pitanje, kakvu poruku roditelji šalju deci ukoliko je njihov odnos neiskren, a oni sami nezadovoljni i nesrećni? Kakvu će dete imati predstavu o tome kako treba da izgleda odnos između ljudi koji se vole? Odnos bez bliskosti, intimnosti, poštovanja, strasti? Da od ljubavi treba odustati jer ćemo tako imati manje patnje u životu? Da li zaista želite da svom detetu date primer da ljubav nije moguća ili nije važna? Kakvu dobit ili uslugu činite svom detetu? Da bi vašem detetu bilo dobro, i da bi bila srećna i zadovoljna, prvi uslov je da vi kao roditelji budete zadovoljni i srećni. Sa druge strane, stiče se utisak da vaš suprug i vi niste iscrpeli sve mogućnosti kako bi adekvatno preispitali vaš odnos, učinili neke kompromise i oboje bili zadovoljni. Imate pravo da se ne snalazite u tome, ali zato uvek postoji mogućnost bračnog savetovanja kako biste oboje imali jasan uvid u ono što dovodi do neusaglašenosti u nekom od spomenutih aspekata intimnosti. Važno je dati šansu da preispitate vaš odnos i uz pomoć stručnog lica. Kada donesete odluku da li postoji dovoljno razloga da ostanete u braku ili ne, onda razmišljate o sledećim koracima.

Poštovana, molim za savet.

Živim godinu ipo dana u vanbračnoj zajednici sa čovekom sa kojim imam bebu od godinu dana, njegova dva sina iz prvog braka i mojom ćerkom od 15 godina, iz mog prvog braka.

Pre godinu dana smo otkrili da su njegov stariji sin (17) i moja ćerka u vezi. Tada je nastao haos u kući. Ne možemo da im objasnimo, da iako nisu u krvnom srodstvu, ne mogu biti zajedno. Suprug i ja to ne možemo ni da shvatimo, ni da prihvatimo. Život nam se zbog njih pretvorio u pakao, jer su oni samo sebi važni. Odbacili su svu rodbinu, prijatelje i sada se „bore“ protiv svih da bi bili zajedno. Iako ih najmlađi brat povezuje-njih to ne zanima.

Prave nam probleme svaki dan. Njegovog sina smo poslali da živi kod suprugove majke, dok ne nadjemo rešenje. Jedan od psihologa, koj smo se obratili za pomoć, savetovao je da ih pustimo jer „će ih možda to proći“…Međutim, oni ne prezaju ni od čega. Zamolila sam ih da to ostane u krugu porodice, ali moja ćerka je poludela za njim. Zapostavila je sve svoje obaveze, mene više ne poštuje i ne zanima je šta joj govorim. Odbacila je sve drugarice, a oni u školi sa kojima se druži-znaju za tu vezu. Priča se širi, svi polako saznaju za našu situaciju. Iskreno, sramota nas je. Svi se raspituju za njega, nju…Suprug i ja smo kao zajedno zbog bebe, jer nije ona kriva, ali ja ne mogu da prestanem da plačem jer me sve ovo mnogo boli. Najgore je to što je njegov sin natprosečne inteligencije, veliki manipulator (što je i sam psiholog potvrdio), i ne mogu joj pomoći jer je „isprao mozak“. Priča joj kako će zarađivati, kako će oni živeti srećno kada postanu punoletni… A u međuvremenu je izgubio pravo na školovanje… Ne znam da li on nju zaista voli ili samo pokušava da rastavi mene i muža, jer je to i ranije pokušavao na sve moguće načine, ali jednostavno ne znam više šta da radim. Iako on mojoj ćerki daje navodno svu podršku, ja vidim da moje dete „tone“ zajedno sa njim. Izgubila je svoju ličnost. Ona u njega gleda kao u Boga.

On je toliko aljkava osoba, laže je kako svaki dan treba da počne da radi (iako svi znamo da ga niko neće zaposliti, pa čak ni prijatelji koji mu obećavaju). Majka mu je ista takva. Ceo život „traži“ posao, a nikako da ga nađe….da je makar neki drugi dečko u pitanju, i neko ko zaista vredi. A on je takva kukavica koja, kad god oboje naprave nešto, pobegne kod babe, a ona nastarda.

Pred nervnim slomom sam jer je povredila sve oko sebe – i briga je zbog toga, a najviše mene i njenog biolosškog oca koji ni sam ne zna šta više činiti. Ako mozete dajte mi makar neki savet.

Hvala unapred.

Po svemu ovome što ste opisali mogu da zaključim da se kod vas i u vašoj sadašnjoj porodici dešavaju procesi prilagođavanja na različite životne situacije. Stiče se utisak da neki od tih procesa nisu adekvatno prevaziđeni. Postavlja se pitanje kako su sinovi vašeg sadašnjeg supruga i vaša ćerka prihvatili i prevazišli razvod vaših brakova? Kako su prihvatili novinu da sada svi zajedno živite? Da li su tu postojali jasni dogovori o ponašanju odnosno očekivanja u vezi sa ponašanjem između vaše dece iz prvog braka? Kako ste svi prihvatili dolazak prinove u vašu porodicu?

Tinejdžeri su u osetljivom periodu kada im se emotivni život menja spram promene intelekta interesovanja i načina razmišljanja. Upravo zbog toga, njihova osećanja su duboko skrivena jer ni sami nisu uvek u stanju da ih adekvatno prepoznaju i interpretiraju. Mogu da ostave utisak da ih nije briga što im se roditelji razvode, a porodica raspada. Nekada što više deluju da ih nije briga utoliko više pate. Ukoliko dožive da su neshvaćeni ili iz bilo kog razloga dožive pritisak odnosno osete da su im ugrožena prava, često mogu da odreaguju buntom. U tom periodu pravo na privatnost je jedno od primarnih prava. Stiče se utisak da i pre opisanog događaja odnosi izmedju vas i dece nisu bili skladni. Sam događaj je pokrenuo mnogo emocija koje vas sada onemogućavaju da primereno odreagujete i uspostavite komunikaciju sa njima koja bi dovela do saradnje. Sa druge strane, ako sam dobro zaključila, vaša deca su provela godinu dana u istom domaćinstvu. Uzimajući u obzir na vremenski period i godine vaše dece nije veliko iznenađenje što se između njih nije razvio odnos brata i sestre kao da su recimo na znatno ranijem uzrastu došli u situaciju u kojoj jesu sada. Vašim daljim insistiranjem da je odnos između njih dvoje nedozvoljen, neprihvatljiv, još više ćete doprineti ispoljavanju bunta kod oboje, što može da dovede do još većeg udaljavanja i gubitka komunikacije sa njima. Ukidanjem takve zabrane na njihovo ponašanje i sebi ćete omogućiti da prepoznate zaista realne uzroke vaših emocionalnih doživljaja.