Nova knjiga pesama Zorana Slavića – „Peron, odlazaka nema“

Renomirani zrenjaninski književnik Zoran Slavić objavio je novu knjugu pesama pod naslovom „Peron, odlazaka nema“. Zbirku je izdala novosadska izdavačka kuća „Prometej“ u saradnji sa Gradskom narodnom bibliotekom „Žarko Zrenjanin“.

Knjiga se pojavila u poznatoj ediciji „ Draško i prijatelji“.

Reč je o dvadesetoj Slavićevoj knjizi. On piše poeziju, prozu, esejistiku i publicistiku. Po proceni kritike njegovo najuspelije ostvarenje je roman „Ujed vremena“, koji je 1999. bio u užoj konkurenciji za „Ninovu“ nagradu. Roman „Valter Benjamin u međugradskom autobusu“ je, takođe visoko ranfiran u konkurenciji za nagradu Meša Selimović.

„Da li je smisleno, posle sve ove poezije, razmišlјati na temu interakcije mišlјenja  i govora? Da li ukidanje neupitnog autoriteta jezika književnog govora menja nešto u statusu književnosti? Sadašnja književna praksa, koju sprovodi i poezija, u kontekstu svega onog što, naravno, nije postojalo u vremenima njegog začetka, pre svega mogućnost snimanja i reprodukovanje svih artefakata života ali i umetničkih dela, kao i njihovog munjevito premeštanje u prostor i na dalјinu, neminovno, da li i očigledno, ne može više biti odraz, izraz, refleks, negacija ili varijacija, oneobičavanje takozvane prave stvarnosti. Ali ni „klasične“ postmoderne prakse, koja je često vešta, eruditna i duhovita igra sa „staklenim perlama“.

Poezija, dakle postoji paralelno sa njom, tom izmenjenom civilizacijskom matricom, kao novi format koji intregristički pesnikovanje vodi ka stavu da mu je apsolutni cilј  sopstveno savršenstvo. Što je dosta pretenciozno mišlјenje, ali ga činjenica da je   pesnik samo smrtno biće čini, to umetnički “pevanje“ podložnim svakoj vrsti kritike, ironije i sarkazma. Čak i potpunog ingnorisanja. Ono na taj način izbegava socijalnu i etičku obestrašćenost larpurlativizma.

Što, uz spoznaju da se samo u matematici paralele nikada ne dodiruju, odnosno  svesti o tome da su antički formati savršene harmonije i proporcije postali deo svetske baštine tek kao predmeti koje su vetar, kiša i vreme obeležili, čak  reformatirali, dovodi  priču o požaju poezije danas u stanje trajne avanture indukovane metastabilnosti, u kojoj se pesnik pita – da li da čeka da njegovu poeziju  vreme i prostor obeleže iskustvom i patinom? Odnosno, da li da na izmenjenu stvarnost reaguje novom sintaksom…“, naveo je ovaj književnik u svom epilogu.