Narodno pozorište Sombor
Tenesi Vilijams „ Tramvaj zvani želja“, režija Jug Đorđević
TRAMVAJ JOŠ ŠKRIPI ALI IDE
Prolaze Nju Orleansom, u znamenitom Tenesi Vilijamsovom komadu, koji je, između ostalog, projekcija i vivisekcija porodičnih i seksualnih odnosa u nepičnoj (malo)građanskoj urbanoj porodici, dva tramvaja. Jedan je zvani „želja“ dok drugi imenuju kao „groblje“. Prvi škripi i trese se, ali ne vodi direktno na groblje. I taj, prvi, „tramvaj“, postoji i dalje u ovoj verziji Vilijams/Grumić/Đorđević. I dalje škripi ali, ipak, izbegava groblje! Jer je neuništiv kao i (melo)dramska struktura ovog dela. Ovaj pozorišni tramvaj u verziji Vilijams /Grumić/Đorđević i dalje promiče kroz seks, nasilje, trpljenje, alkoholizam, ponos i poniženje ne samo američkog život
Dramaturškinja Tijana Grumić, je prethodno, Vilijamsov original „oslobodila“ svih sporedni i „kapilarnih“ aktera, koji su sa sobom ipak (do)nosili socijalno-psihološki kontekst epohe, miljea ali i onog što je pisac smatrao potrebnim za dramu.
Zanimljivo je podsetiti se da je sličnu, radikalnu, intervenciju unutar epizodnih uloga i „bočne“ radnje, pre dve-tri sezone uradila i Zrenjaninka, rediteljka Lilijana Arsenov. Učinivši to i u minimalizmom u scenografsko-prostornoj sferi. Međutim, u zrenjaninskoj predstavi rediteljska razrada teme nije bila nalik na ono što Jug Đorđević, kao reditelja, čini u ovom somborskom izdanju „Tramvaja zvanom želja“. Naime, on pomeranje emotivno/intuitivne ose komada postiže, pre svega, specifičnim odabirom glumaca, koji svojim habitusom stvaraju preduslov da se drama „brutalizuje“ i što je još važnije otrgne od poređenja sa izvornim delom, koje je trajno obeležio Brandov Kovalski.
Aleksandar Ristoski kao Stenli Kovalski u startu nije fizički dominantan, psihički egoističan lik, ali jeste nezajažljiv odnosno zahtevan ljubavnik. Ali jeste skoro pomireni i sirovi gubitnik (ne)zadovoljan svojim mestom u životu. Jedino dosledan u svom suženom pogledu na brak i društvo. Takođe, Stela, Milijane Makević Mirkov nije uobičajeno neugledna mlađa naivna sestra, već naprotiv, jedna nemotivisana i neobjašnjena fizički „gromada“ a psihički začudno biće u rešenosti da bez reakcije istrpi sve što bračni život nosi: rutinu, prazninu i muževljeve grubosti.
Režija insistira na toj prećutnoj nepromenljivosti „rituala“ svakodnevnice, koji se očituje u izlivanju meke socio-patologije. Što postoji i u izvornom Vilijamsu samo što su u verziji Grumić/Đorđević šematizam, banalnost i otuđenost njihovog bračnog života podvrgnuti ismevanju tako da deluje oporije. U takvom dramskom kontekstu, koji ovog puta ide ivicom pomešane tragedija/melodrama, lik Blanš Diboa, Steline sestre, natkriljuje značaj, funkciju i fenomen Stenlija Kovalskog. Do toga dolazi skoro podjednako iz razloga rediteljsko/dramaturške preinake značaja, funkcionalnosti i fizionomija Vilijamsovih junaka(kinja), odnosno intenzivne, koncentrisanje i eruptivne glume Ivane V. Jovanović u roli Blanš Diboa. Njen hod kroz usputni tuđi pakao, vrtoglavi raspad njene lažne otmenosti, moralnosti, emotivnosti i metastabilne egzistencije, nameće sa kao prava dijagonala između dva tramvaja u Vilijamsovom Nju Orleansu. Čemu doprinosi i igra Nemanje Bakića, koji glumi Stenlijevog druga i nesuđenog Blanšinog verenika, Miča, koji svojom defanzivnom glumom doprinosi da se još promeni i samo težište ove drame. Odnosno, da se u fokusu umesto primarne žrtve i njenog tlačitelja nađe osoba koja, prevahodno, sopstvenom krivicom i konstitucijom, strada. Bez katarze.
Očigledna ambicija autora ove produkcije, dramaturgije i režije da delo Tenesi Vilijamsa osavremeni i primeri savremenoj dramskoj formi, pa i formatu. Međutim, čini se da se ukupan pokušaj otklona od melodrame završio u nastojanju da se probije realistički način i stil koji postoji kao dramska i narativna mantra u Vilijamsovom delu. Đorđević tu „modernizaciju“ dosledno, sa različitim uspehom, pokušava tokom scenskog odvijanja, ali kvalitet ove predstave ipak je definisao nivo glumačkih ostvarenja. Koja nisu podjednako uspešna. Iako tramvaj i dalje ide. Uz škripanje, ali takav je i život.
Zoran Slavić, pozorišni kritičar
Foto: Narodno pozorište Sombor
.gif)
.gif)
.gif)
