Mihalj Belovai, javnosti poznatiji kao „čika Miši“, bio je prvi profesionalni urednik lista „Zrenjanin“ ujedno i njegov prvi profesionalni novinar.
U intervjuu koji je dao portalu I love Zrenjanin, danas osamdesetšestogodišnji penzioner, pokušao je da dočara vreme od pre gotovo šest decenija kada je i telefon bio pravo „čudo“, da nam ispriča kako su se tada prikupljale informacije, kako je bilo baviti se novinarstvom, i uopšte, kako se tada živelo.
Rođen je u Tordi, u kojoj je išao u osnovnu školu. Gimnaziju na mađarskom jeziku završio je u Zrenjaninu u zgradi današnje škole „Sonja Marinković“.
– Upravo u toj zgradi dogodilo se nešto što je presudilo da postanem novinar – započeo je čika Miši svoju priču. – Nikada nisam ni razmišljao o novinarstvu kao o pozivu kojim bi se bavio. Moja prva ljubav bila je elektrotehnika, međutim, mesec dana pre mature, 1949. godine, školu je posetila delegacija iz lista „Magyar So“. Njeni članovi su tražili da Gimnazija okupi učenike koji lepo pišu na mađarskom jeziku. Ubrzo, nama desetorici objašnjavali su šta je novinarstvo, kako novinari lepo žive, pričali o dobrim uslovima. Nekoliko mojih drugara odmah se opredelilo za taj poziv, što bi rekli – „upecali su se“. Ja nisam hteo ni da čujem. Otišao sam na Elektrotehniku u Beograd i položio prijemni. Nažalost nisam imao uslove da dobijem stipendiju, a porodica nije mogla da me izdržava. Tada sam odlučio da odem u Novi Sad i javim se u „Magyar So“.
Belovai je najpre radio za privrednu rubriku tog lista, a prvi urednik, Bogdanfi Šandor bio je osoba koja mu je približila novinarstvo iskrenim pristupom i odredila dalju karijeru.
Nakon pet godina podstanarskog života u Novom Sadu, Mihalj Belovai vraća se u Tordu gde je vrlo kratko radio kao direktor Zemljoradničke zadruge. Ubrzo su u Zrenjaninu čuli za njega i pozvali ga da uređuje list „Zrenjanin“ koji tada nije imao profesionalnog urednika.
– Pre mene, taj posao obavljali su profesor Todor Malbaški i Milorad Pavlov. Tada to nije bila samostalna redakcija već deo „Agitpropa“ koji je i štampao list. Prva redakcija bila je u prizemlju „Bukovčeve palate“. U njoj su postojale samo dve prostorije. U manjoj je bila službenica koja je prikupljala male oglase, obavljala blagajničke poslove. Veća prostorija služila je za okupljanje novinara, u to vreme honoraraca. Budući da smo iz nje imali pogled na centralni trg, uvek smo mogli da budemo u toku. Tu su dolazili i građani da nam prijave ako se negde nešto dešava. Odatle smo imali i pogled na zgradu opštinske kuće pa smo mogli da vidimo kada neka delegacija dolazi u posetu, da pratimo događaje. U toj prostoriji sam obavljao urednički posao narednih sedam godina, priseća se čika Miši.
U to vreme, od opreme su imali jednu staru pisaću mašinu koju se nije mnogo ni koristila jer su saradnici donosili već gotove, otkucane tekstove. Telefon je bio indukcioni, sa „kurblom“.
– Najpre dobiješ centralu, pa naručiš broj sa kojim želiš da te povežu i onda čekaš vezu. Dešavalo se da novinar čeka celo prepodne dok ne dobije željeni broj i uradi intervju ili uzme podatke. Iz današnje perspektive, kada sedimo za
kompjuterom i možemo da gledamo šta se dešava na drugom kraju sveta, izgleda zaista nezamislivo. Ipak, najbrže sredstvo za prikupljanje informacija tada i nije bio telefon, već automobil FIAT 1100, jedan od retkih u gradu u to doba, kojim smo se vozili od Kneževca do Čente. Takođe i prvi moped koji smo dobili kao redakcija, PUCH od 50 kubika, bio je jedini u gradu i građani su ga smatrali atrakcijom. I danas se sećam da su mnogi jedva čekali da se nešto desi ili bi sami izmišljali teme, samo da bi mogli da se vozaju.
Dok je Belovai obavljao posao urednika, Milorad Birovljev uređivao je privrednu rubriku, Dušan Ćuk kao direktor pozorišta bio je zadužen za kulturnu rubriku, Vukašin Drobac je bio profesionalni dopisnik „Dnevnika“, Minda Tibor dopisnik „Magyar Soa“, Milivoj Davidović je uređivao omladinsku stranu. List Zrenjanin je u to vreme imao dopisnike u svakom naseljenom mestu.
– Sve je složno i besprekorno funkcionisalo kao prava profesionalna redakcija tako da ni moj posao nije bio težak. Sećam se i da su plate honoraraca bile 2000 dinara, i da se pola uvek ostavljalo u zajedničku kasu, što bismo danas rekli „za reprezentaciju“, za kafu i slično. Zbog jednog takvog odnosa punog poverenja i medusobnog uvažavanja mislim da je sve to tako dobro i funkcionisalo.
Redakcija lista selila se tokom decenija na nekoliko lokacija u gradu.
– Ja i danas mislim da je najbolja lokacija bila Bukovčeva palata. Bili smo smešteni i u današnjoj zgradi DDOR-a ali u prizemlju, jedno vreme i u zgradi pored bivše kafane Tisa, a najduže smo bili u zgradi preko puta Komiteta, čak jedno kratko vreme i u zgradi tadašnje Skupštine opštine. Poslednja lokacija, pre ove današnje na četvrtom spratu zgrade DDOR-a bila je u glavnoj ulici.
Belovai kaže da se i u to vreme vodilo računa o kojim se temama može pisati.
– U to doba smo najviše računa morali da vodimo o tome da li je neko bio IB-ovac.. Oni su bili najveći „neprijatelji“
društva, a bilo je važno da li je neko bio „četnik“. I na završetku moje karijere, 1989. godine, bilo je sličnih tema
jer se tada vodila hajka protiv „autonomaša“. Političari su i u to vreme hteli da se piše o njima, da se prati sve što kažu, a ja sam kao novinar lokalnog lista smatrao sam da treba da se bavim i lokalnim temama, problemima koji muče običnog građanina. Zato i mislim da nema teme koju nisam obradio.
Čika Miši je kasnije, tokom karijere, promenio više radnih mesta da bi se krajem sedamdesetih opet vratio novinarstvu. Pri kraju karijere, ipak vratio se svojoj prvoj ljubavi – elektrotehnici.
– Da, bio sam direktor radio stanice u izdgradnji i na više načina sam učestvovao u stvaranju Radio Zrenjanina – prilikom naručivanja i dopremanja opreme iz Zagreba. Kasnije je sarađivao sa Desimirom Ivkovićem oko pravljenja studija, povezivanja mikseta i slično. Elektrotehnika me je oduvek interesovala, pa evo i danas u mojoj desetoj deceniji života, održava me vitalnim. Stalno kod kuće nešto majstorišem, varim, sečem, petljam oko automobila… Kada je Radio Zrenjanin konačno proradio, pozvali su me da budem glavni urednik i posle toga više nisam napuštao taj posao. Kao politički komentator radija, dočekao sam penziju 1990. godine.
Mihalj Belovai je sa nama podelio i malu tajnu dugovečnosti.
– Novinarstvo je vezano za nerviranje i ja mislim da su novinari koji nisu vesele prirode i koji ne znaju da se šale, više izloženi stresu, pa zato i vlada stereotip da „novinari kraće žive“. Život se sastoji od lepih i ružnih trenutaka, česte su nameštaljke i podmetanja, ali morate s tim da živite. Ja se nikad nisam oko toga previše uzrujavao. Život mora da ide dalje, poručio nam je čika Miši.
.gif)
.gif)
