Žene se udružuju da bi našle malo vremena samo za sebe

U prošlosti su se žene pobunile zbog svog ne baš zavidnog položaja koji su imale. Danas je mnogo toga drugačije nego što je bilo pre više od veka, ali čini se da žene i dalje nose veliki teret na svojim plećima. Pogotovo ako žive na selu.

Klub žena “Vredne ruke” iz Botoša postoji 10 godina. Okuplja 10-ak članica. Kako same za sebe kažu, onih najupornijih. Jedna od njih je i Vera Borši.

“Ja sam domaćica. U Klubu žena radim na razboju. Pravim nadstolnjake i krpare, a mogu da se prave i zavese. Njih još nisam radila, samo sam napravila uzorak. Ponekad štrikamo, ponekad pravimo kutijice od novina… Time sam počela da se bavim možda pre jedno 7 godina. Ali, moram da kažem da to radim samo kada imam vremena. Kada mi to obaveze dozvole. A verujte mi da to nije tako često, jer imam stvarno puno obaveza”, počinje priču Vera.

Porodica “leži” na ženinim plećima

A da je tako uverili smo se i sami, jer smo je po dolasku zatekli kako hrani stoku.

“Čitava priča oko našeg udruživanja nije počela zbog materijalnih stvari i da bismo mi zarađivali. Nego da bismo se družile. Da bismo mogle jednom nedeljno da se vidimo, ispričamo, razmenimo mišljenja“, kaže Ksenija Grujić, predsednica Kluba žena „Vredne ruke“.

„ Žene, pogotovo žene sa sela, su stvarno preopterećene radom. Verujte da one vuku čitavu porodicu i kuću na svojim leđima. Videli ste gde smo Veru zatekli kada smo došli. Hranila je stoku. Tu su i kućni poslovi, i posao koji žena ima, jer je borba za egzistencijom velika, i porodica i obaveze oko stoke, na njivi ko ima njivu… Moraš da se boriš na svim frontovima da bi mogao da opstaneš. Možda u gradu nije tako, ali na selu jeste. Kažem bašta, njiva, posao, stoka, ako imaš i unučiće pa i njih čuvaš, pa kuvanje, pranje, peglanje… Stvarno je to jako mnogo obaveza“, dodaje naša sagovornica.

Druženje žena – beg od svakodnevice

Beg, bar na kratko, od svih tih obaveza članicama Kluba žena iz Botoša omogućavali su sastanci koji su se ranije redovno održavali jednom nedeljno.

„Da bismo našle način da malo izađemo iz te svakodnevice i da bismo posvetile malo vremena i same sebi mi smo se dobrih 6-7 godina četvrtkom uveče sastajale i družile. Ujedno smo se bavile i ručnim radom. Tada smo imali dobru saradnju sa Savetom mesne zajednice, pa smo dobijale i nešto repromaterijala za naš rad. Pravili smo suvenire koje su oni nosili na poklon kada su negde išli u goste. Da li su to bile torbe, magneti… Imali smo i mašinu za šivenje, pa smo i šile… Pravile smo i jastučiće i lutke za decu, štirkale smo šalove… A naše udruženje je najpoznatije po gibančicama. Posle je ta podrška mesne zajednice izostala, ali mi se nismo dale i evo udruženje je i pored toga opstalo. Sada se, pošto nemamo svoje prostorije, dogovaramo telefonom i obično se viđamo kod jedne naše članice koja ima mlekaru“, objašnjava Ksenija.

Članice Kluba žena su pravi entuzijasti

„Nema nas mnogo, ali mi smo sve pune entuzijazma i zaista nam ovo znači. Imamo svoj neki mali, zaista mali fond, koji nam služi da odemo do pozorišta, išle smo na jednodnevnu ekskurziju do Beograda. Čisto da sebi damo malo oduška. Retko idemo na igranke, ali ako idemo na neko druženje ne moramo da dajemo novac iz kućnih budžeta, nego koristimo novac iz našeg fonda koji prikupljamo tako što prodajemo svoje ručne radove. Imali smo i mlađe članice, ali one su uglavnom devojčice, pa se onda udaju i odu iz sela. Sad su počele da nam dolaze i ove starije koje nisu ranije dolazile”, kaže naša sagovornica.

Obuka članice Kluba žena “Vredne ruke” za rad na razboju

S pravom se može reći da u Botošu na svaki način žele da očuvaju tradiciju i stare zanate. Edukuju se za one zanate koje ne znaju da rade.

“Ja nisam ranije znala da radim na razboju. Išla sam na obuku u Zrenjanin. Prijavila sam se preko našeg udruženja žena. Obuka je trajala 3 meseca, dva puta nedeljno. Radili smo šalove, pončo, nadstolnjake… Prvo su nas učili kako se razboj osniva, jer bez toga nema tkanja. Najteže je snovanje razboja. Treba najpre izmeriti, pa proračunati dužinu, izračunati koliko niti treba za to i tek onda postaviti na razboj i uvlačiti osnovu. Posle je sve lakše”, objašanjava Vera.

„Razboj smo dobili od edukativnog centra. Svako udruženje koje je išlo na obuku je dobilo razboj na revers. Vera je bila jedina žena iz Botoša koja je išla na obuku i razboj i stoji kod nje. Klub žena nema svoje prostorije gde bismo mogle da ga držimo, ali i da ih imamo opet bi stajao kod nje, jer je ona jedina obučena da radi na razboju. Uvek nam izlazi u susret kada treba nešto da se istka za udruženje“, kaže Ksenija.

Rad na razboju dođe kao razonoda

I sama obuka za tkanje koju je prošla, ali i to što sada ima razboj kod kuće Veri mnogo znači.

“Imam zanimaciju. Ja volim da tkam. Kad imam vremena ja sedim i radim. Ne znam šta ću pre da li da vezem, heklam, štirkam, tkam… Žao mi je što nemam više vremena za to. Tri dana mi treba da bih uradila sve kako treba. Snovanje, uvođenje u razboj, zatezanje i tkanje. Da me neko ne shvati pogrešno nisu to tri cela dana, jer ja ne mogu to da radim po čitav dan. Ja radim 2-3 sata to pa prekinem, jer moram da radim nešto drugo  po kući. Imam mnogo obaveza. Žena na selu nikada nije bez obaveza. Kad sam sama, kad suprug ode da radi ili kad legne, onda sedim i tkam. Kada se sve postavi za dva sata mogu da uradim krparu od dva metra. Ponekad umem da sedim i do duboko u noć da radim”, priča Vera.

Krpare od starih stvari su nepoderive

Za svoje proizvode naša sagovornica koristi i nova prediva, ali i stare stvari.

“To što mi radimo može da se radi od starih stvari. Na primer, da se iseku neke stare majice, košulje, ono što ne treba. To se iseče na trake, umota se u klupko i onda uzimaju materijali i boje po izboru i sastavljaju se. Ali, moram da kažem da se slabo kupuje. Ljudi nemaju para, pa taj naš rad ne može da se naplati. Dosta toga poklanjam. Kada idem negde ja to ponesem. Ljudi to vide, jedno vreme su i tažili da kupe, pa sam radila, ali sad već manje traže. Najčešće su tražili da im pravim nadstolnjake i krpare”, objašnjava Vera.

Ovakve stvari prolaze uglavnom kod ljudi koji vole etno stil.

“Ljudi koji vole etno stil ili imaju restorane u tom stilu uzimaju stvari koje su tkane na razboju. Problem je kako da se povežeš sa tim ljudima. Ipak, treba znati da su to stvari koje su dugotrajne. Praktično su neuništive. Nije to nešto što će brzo da se pocepa, pa da to ljudi ponovo kupuju. Naročito krpare koje se prave od starih stvari. Te košulje, haljine, majice su već prošle kroz sve faze pranja, iskuvavanja… One se cepaju na trake od jednog centimetra, pa se to mota na klupče i sortira. Znači, sve ono što ne valja prilikom cepanja se baca, a ostavlja se samo ono što je dovoljno jako i što je dobro. Tako da su te stvari koje se tkaju na taj način stvarno gotovo nepoderive”, kaže naša sagovornica.

Kupci ručnih radova se teško nalaze

Cene tkane robe su takve da jedva pokrivaju troškove rada. Ne može se govoriti o nekoj velikoj zaradi. Bar u Srbiji.

“Nadstolnjak manji sam radila za 500 dinara, eto samo da nije džabe. A krpare su bile 1000 dinara metar. Najdužu krparu koju sam radila je bila 4 metara. To je bilo po porudžbini. Ranije smo išle na sajmove i izložbe, uspevali smo nešto i da prodamo u Beogradu. Po jednom prijatelju sam poslala 10-ak krpara i to se prodalo, ali posle toga nije bilo više interesovanja. Imamo jedan ili dva dugačka primerka koja su istkana i njih nosimo kad idemo na neke manifestacije da ih izlažemo. Ovo može da bude dodatni izvor prihoda u kući, ali treba pronaći tržište. To je najveći problem”, objašnjava Vera.

Učešće na manifestacijama je veliki trošak

“Dok je udruženje išlo po etnofestivalima imali smo gde da prodajemo naše proizvode. Sada je to problem. Treba početi priču od toga koliko košta tezga na jednom festivalu, pa onda koliko košta put, pa koliko košta materijal koji nam je potreban da napravimo nešto… Ranije smo išli na Štrand u Novi Sad, put i štand nam je plaćala mesna zajednica. Kada ti ideš na neku manifestaciju a da ne moraš da platiš put i mesto na toj manifestaciji onda možeš i da računaš na neku zaradu od prodaje. Ali, kada meni traže za tezgu za jedan dan 8000 dinara, pa koliko čega mi moramo da prodamo da bismo isplatili samo mesto? A gde su i put i sve ostalo. To je jako veliki problem svih udurženja. Postoji volja i da se radi i da se to što pravimo proda, ali ne možemo da idemo po tim manifestacijama“, kaže predsednica Kluba žena “Vredne ruke“ iz Botoša.

Učešće samo na manifestacijama u okolini sela

Zbog toga ovo udruženje ide samo na manifestacije koje su im u blizini.

„Idemo na Banatsku priču na Bagljašu, Dane piva, Banatske vredne ruke, na slatki dan u Belom Blatu… Tamo smo i dobili nagrade više puta. Poslednji put treće mesto za najbolji kolač i treće mesto za najbolji štand. Nosili smo one štraftice koje su se nekada stavljale u špajz. Našla sam to kod ljudi u selu. Neverovatno je koliko toga ima sačuvanog po Botošu, ali ljudi to neće da pokazuju. Od papira sam napravila kao policu u špajzu i tegle i onda sam stavila te štraftice ukrasne. Svi su to zapazili i stajali su kod nas da to vide. Idemo na Sajam stvaralaštva seoskih žena, koji se svake godine održava u drugom mestu. I tu vidimo gde smo u odnosu na ostala udruženja žena i kako i šta rade druge žene. Mislim da bi organizatori to mogli i malo bolje da to ispromovišu, kako bi posećenost bila veća“, dodaje Ksenija.

Žene iz Botoša, osim što prave najrazličitije predmete, takođe, mese prave domaće kolače.

„Mi pravimo kolače po onim starim tradicionalnim receptima. Prošle godine sam u Belom Blatu dobila nagradu za neki kolač koji ja zovem liveni kolač sa bundevom. Tu idu orasi, cimet, bundeva… To je jako interesantna kombinacija”, kaže naša sagovornica.

Prodaja preko interneta za sada nije moguća

O prodaji preko društvenih mreža za sada samo razmišljaju.

“Dobili smo kompjuter od pokrajine, ali pošto nemamo svoje prostorije, nemamo gde da držimo taj kompjuter, pa nemamo ni internet. Tako da od prodaje preko interneta za sada nema ništa“, priča Ksenija.

Botošanke se spremaju za izložbu uskršnjih jaja i regatu Tamiš

Predsednica Kluba žena iz Botoša podseća da je poenta udruživanja žena tog sela druženje, a ne novac. I, naravno, čuvanje tradicije. Zbog toga se i ponose manifestacijama koje organizuju.

„Sad nam ide izložba uskršnjih jaja koju tradicionalno organizujemo. Tu imamo jako dobru saradnju sa školom i udurženjima penzionera, koji nam tada ustupaju svoje prostorije. Deca boje jaja u školi i onda nam oni daju ta jaja. Bira se najlepše jaje iz svakog razreda. Deca dobijaju diplomu i neku nagradu. To njima jako puno znači“, objašnjava Ksenija.

„Prvog vikenda u julu dočekujemo na čardi regatu Tamiš. Imamo prijatelje iz Pančeva, dolaze nam kajakaši, oni su pravi ekolozi. Prvo noćenje regate je kod nas. Tu smo sklopili neka neraskidiva prijateljstva. Tada gledamo da se odužimo onim udruženjima kod kojih mi idemo u goste. To je nešto drugačije. Nije klasična igranka. To je napolju, tamo se kuva pasulj, jede se na reci, sedi se na slami… Nosimo naše krpare koje tamo rasprostiremo, jede se iz ruke, nema stolova. Sviraju naši botoški tamburaši. Tu se ne plaća ništa, jer je to, ipak, priroda. Nije to kao kad ideš na klasičnu večeru u neki restoran ili drugi objekat”, kaže predsednica Kluba žena “Vredne ruke”.

Nije lako prikupiti eksponate za izložbu za slavu sela

Posebno se pripremaju za obeležavanje seoske slave koja je za Malu gospojinu.

„Tada organizujemo izložbu. Trudimo se da svake godine bude nešto drugačije. Poslednji put smo izlagali štrikane džempere. Mogu vam reći da je bilo jako lepo. Nismo ni znali da ima toliko skrivenog blaga po ormanima u Botošu. Moram da istaknem i jednu izložbu koja se meni jako dopala. To je bila izložba ćilima. U starim banatskim kućama ćilim je bio zaštitni znak svake kuće. Kvalitet ćilima, raznolikost boja, kvalitet vune je bio dokaz bogatstva kuće. Koliko pari ćilima poseduje kuća, toliko je bila bogata… To su stvari koje ljudi neće da daju. Mi smo tada uspeli 25 ćilima da izložimo da ljudi vide“, priča Ksenija Grujić.

Zbog brojnih obaveza koje u toku dana moraju da završe članice Kluba žena „Vredne ruke“ iz Botoša često nemaju vremena da se posvete samo sebi. Verovantno se i mnoge druge žene pronalaze u njihovoj priči. Ipak, raduje činjenica da uspevaju bar ponekad da se vide makar na kratko i da zaborave na svakodnevne poslove. Jer, čak i kada se druže često nešto rade- štirkaju, heklaju, vezu, tkaju… Ali, to je, kako same kažu, rad za njihovu dušu koji ih ispunjava i čini zadovoljnim. Taj recept bi trebalo da primeni svako od nas. Obaveze neće pobeći, a mnogo ćemo ih teže ispuniti ako smo nezadovoljni i pod konstantnim stresom.