Italijan Adolfo Karlo Perosi – novi meštanin Elemira

S ov­da­šnjim sta­nov­ni­štvom Ita­li­jan skla­pa pri­ja­telj­stva i pri­do­bi­ja op­šte sim­pa­ti­je. – Kad je po­čeo da gra­di ku­ću u se­lu ne­da­le­ko od Zre­nja­ni­na, ne­sta­le su sve pred­ra­su­de

Adol­fo Kar­lo Pe­ro­si u se­lu vi­še ni­je stra­nac. Br­zo je po­stao istin­ski kom­ši­ja, kao da je ov­de de­ce­ni­ja­ma. Sa­da ga Ele­mir­ci pre­sre­ću na uli­ci, s nji­ma se pi­ta za zdra­vlje, svra­ti i u ka­fa­nu, kad za­pe­va ne pri­me­ću­je se da je Ita­li­jan.

– Ni­je to ni­šta neo­bič­no, mi smo slič­nog men­ta­li­te­ta – ka­že ovaj no­vo­pe­če­ni Ba­na­ća­nin.

Adol­fo je 2007. po­čeo da vo­di in­ve­sti­ci­je kom­pa­ni­je „Ful­gar”, ko­ja je iz­gra­di­la fa­bri­ku sin­te­tič­kih vla­ka­na u zre­nja­nin­skoj in­du­strij­skoj zo­ni. Ne sa­mo da je po­gon br­zo iz­gra­đen, ne­go je ita­li­jan­ska fir­ma, u me­đu­vre­me­nu, pro­ši­ri­la ka­pa­ci­te­te na 20.000 kva­drat­nih me­ta­ra. Do da­nas, Adol­fo je ov­de njen pr­vi čo­vek.

U Zre­nja­ni­nu svo­je fa­bri­ke ima de­se­tak ve­li­kih ino­stra­nih kom­pa­ni­ja. Obič­no nji­ho­vi me­na­dže­ri ni­su baš na „do­brom gla­su”. Glav­ni raz­log je taj što je kod nas još ve­li­ka ne­za­po­sle­nost pa se na po­slov­ne lju­de vr­ši pri­ti­sak ra­di za­po­šlja­va­nja, a tu je te­ško us­po­sta­vi­ti sta­nje u ko­me su svi za­do­volj­ni.

Di­rek­to­ri iz­be­ga­va­ju kon­tak­te sa spo­lja­šnim sve­tom i taj te­ret pre­ba­cu­ju na svo­je sa­rad­ni­ke s ovog pod­ruč­ja. Adol­fo je ne sa­mo iz­u­ze­tak, ne­go pre­la­zi i u dru­gu kraj­nost. S ov­da­šnjim sta­nov­ni­štvom se dru­ži, skla­pa pri­ja­telj­stva i pri­do­bi­ja op­šte sim­pa­ti­je. Ka­da je Ita­li­jan po­čeo da gra­di ku­ću u ov­da­šnjem se­lu Ele­mi­ru ne­da­le­ko od Zre­nja­ni­na, ne­sta­le su sve pred­ra­su­de. Ti­me se, za ov­da­šnji svet, iz­ja­snio da ni­je sa­mo u pro­la­zu, a opre­de­lji­va­nje za ži­vot na se­lu is­ta­klo je li­ni­ju skrom­no­sti u nje­go­vom ka­rak­te­ru. Ta­kve lju­de na­rod vo­li.

– Od­lu­čio sam se za Ele­mir jer sam ja iz se­la Me­do­le ko­je se na­la­zi u se­ver­nom de­lu Ita­li­je, u tro­u­glu iz­me­đu Mi­la­na, Par­me i Ve­ro­ne. Vo­lim mir i to je naj­va­žni­ji raz­log – ka­že go­spo­din Pe­ro­si.

I kad smo se u šet­nji na­šli u cen­tru se­la, po­red osta­lih, pri­šla mu je jed­na sta­ri­ca i obra­ti­la mu se kao do­brom po­zna­ni­ku:

– Je l’ ti tu mla­da? – pi­ta ga za su­pru­gu. Ov­de mla­da­ma zo­vu že­ne od ka­ko se uda­ju pa dok ne osta­re. Od­mah se pre­la­zi na stvar: – Mo­raš da mi za­po­sliš jed­nu de­voj­ku. Ni­je mo­ja, već je ro­đa­ka jed­ne mo­je pri­ja­te­lji­ce, šta ćeš, si­ro­ti­nja, mo­raš da po­mog­neš – ka­že kom­ši­ni­ca Ele­mir­ka, a Adol­fo sle­že ra­me­ni­ma:

– Vi­de­će­mo. – On­da ob­ja­šnja­va ka­ko ne­ma da­na da ga ne­ko ne pi­ta za po­sao. – Ni­je pro­blem kad ima slo­bod­nih rad­nih me­sta i ka­da je reč o do­brim rad­ni­ci­ma. Tra­že­nje ve­ze i pre­po­ru­ke pri­sut­ni su i na Za­pa­du. Pro­blem je ka­da se lju­di za­po­šlja­va­ju na iz­mi­šlje­nim rad­nim me­sti­ma u jav­nom sek­to­ru – ob­ja­šnja­va ita­li­jan­ski me­na­džer.

On je na istom prin­ci­pu vo­dio fa­bri­ke u Polj­skoj, Tur­skoj i Sri Lan­ki. Ima ra­zna is­ku­stva.
– Sr­bi ima­ju rad­nu kul­tu­ru i tem­pe­ra­ment­ni su po­put Ita­li­ja­na. Ni­sam imao pro­ble­ma s nji­ma. Mno­go je te­že u azij­skim ze­mlja­ma i ta­mo je skroz dru­ga­či­ji men­ta­li­tet, pa tre­ba vre­me­na da lju­di­ma pro­dreš u du­šu i on­da ih bo­lje raz­u­meš. Ov­de se mno­go pri­ča o „onim do­brim vre­me­ni­ma” i o na­glim pro­me­na­ma ko­ji­ma se če­sto prav­da­ju ra­zna po­na­ša­nja. I u Ita­li­ji se ra­ni­je dru­ga­či­je ži­ve­lo, pa su se rad­ni­ci na­vi­kli na pro­me­ne. Da će mo­ra­ti da se na­vik­nu sve­sni su sve vi­še i u Sr­bi­ji – po­ja­šnja­va Adol­fo.

U Ele­mi­ru se vr­lo br­zo uklo­pio u lo­kal­ne pri­če. Od­mah je shva­tio i se­o­ske ša­le na ra­čun po­re­kla, pa kad ga pi­ta­te da li je La­la ili Bo­sa­nac, od­no­sno „do­đoš”, ka­že da je ku­ću na­mer­no na­pra­vio iz­me­đu la­lin­skog i bo­san­skog kra­ja i da je „ne­što iz­me­đu”. Me­šta­ni ka­žu da su kod sva­kog no­vog sre­ta­nja pri­me­ći­va­li ka­ko br­zo uči naš je­zik. Ku­po­vao je ce-de-ove i u autu slu­šao na­še pe­sme. Na­ro­či­to za vre­me du­gih pu­to­va­nja u Ita­li­ju. Sa­da kad pe­va u ka­fa­ni uz tam­bu­ra­še pe­sme Zvon­ka Bog­da­na, ko ga ne po­zna­je, ne mo­že da pri­me­ti da je stra­nac. Na tam­bu­ra­še se naj­pre upe­cao. Za­vo­leo je lov po­što vo­li da pu­ca, a u Ele­mi­ru po­sto­ji olim­pij­ska stre­lja­na.

– Ni­sam ja baš ne­ki tro­fe­jaš kad je reč o ulo­vu. U lov idem ra­di dru­že­nja i pe­ša­če­nja, a naj­če­šće pu­cam na stre­lja­ni – ka­že Ita­li­jan Ele­mi­rac.

Izvor : Politika.rs/Đ.Đukić