Kada ste dete, obično vas štrikanje, šivenje, heklanje ili vez ne zanimaju i deluju vam dosadno. Vremenom shvatite da uopšte nije loše da znate bar neki od tih zanata. Osim što sebi možete da sašijete, ištrikate ili izvezete neki ukras ili odevni predmet, vrlo često se pokaže da i drugima možete da napravite originalan i unikatan poklon.
Olgica Velimirov je penzioner. Za sebe kaže da je zaljubljenik u ručne radove, koje godinama u nazad radi iz hobija.
“Ja sam diplomirani prehrambeni tehnolog, bila sam profesor, ali sam zaljubljenik u ručne radove od malih nogu. Dve godine pre penzije počela sam da putujem u Beograd i na Radničkom univerzitetu Braća Stamenković završila sam kurs za pačvork i dobila prvi sertifikat. Posle toga sam išla na pustovanje, od malena štrikam, ali ne znam da heklam. Nadam se da ću i to sada naučiti od prijateljice. Radim i vitraž, ali baš sa bojenim staklom – tifani tehniku, ne slikanje na staklu. Sertifikat koji sam dobila i koji mi je možda i najvažniji, jer držim obuke, je za vez i zlatovez”, kaže Olgica Velimirov i dodaje da joj zaista ništa nije teško da radi.
“Ako radite nešto što volite, onda ne možete da kažete da vam je to teško. Ja danas zaista radim ono što volim i što me ispunjava. Mogu možda da kažem da mi je najteže heklanje, jer to ne znam da radim, ali se radujem da ću možda sada to da nučim. Kada sam bila mala i kada je baka htela da me nauči, meni je to bilo onako „babački“ i bilo mi je dosadno, a sada, pošto sam i sama baba, mislim da je možda došlo vreme da i to radim”, objašnjava naša sagovornica.
Članstvo u različitim udruženjima znači i učenje različitih stvari
Olgica je član više udruženja žena i starih zanata.
“Aktivna sam 15 godina. Prvo sam bila u etno mreži, pa smo se mi pripojili Suncokretima na Bagljašu, a ove godine sam osnovala i udruženje ovde u Dolji – Banatski klas ne bi li se malo probudilo i ovo stanovništvo koje živi u ovom delu grada koje je prilično uspavano u odnosu na ostatak grada. Na kraju krajeva, vi platite članarinu i možete da budete član svih udurženja ako imate vremena i volje. Tako da vas ne čudi to što sam ja član više udruženja. Mi se tu lepo družimo i radimo. Svuda negde nešto novo i nešto drugo naučite. Mene nekad pitaju „što sad ti objašnjavaš to što radiš i znaš, sutra će te kopirati“. Pa kakve veze to ima, ja ću raditi nešto drugo. Na kraju krajeva, sutra može da me udari auto i ako to znanje nisam nikom prenela, pa džabe sam onda i sama učila. Ja se radujem kad neko to nauči i uradi i lepše. Evo Zorica Aleksić je nedavno imala izložbu, ona je bila moja učenica, to je super što se ona trudi i radi. Neko drugi ko dođe i njega ćemo naučiti isto kako ide pravi zlatovez, kako se to preko kartona veze, to nije samo bod iglom, nego treba da je malo ispupčeno, to se radi i preko pamuka, pa se uvek dodaju i šljokice, jer naša narodna nošnja je sva u tom zlatovezu. Tu su i one kape zlatare. Ovo je samo nastavak naše tradicije. Ove godine smo u našem udurženju u Dolji imali i kurs slikanja na staklu”, kaže Olgica.
Koju će tehniku koristiti i raditi zavisi od trenutnog raspoloženja.
“Ne mogu dugo da radim jedno isto. Ja sam svaštar. Malo radim vitraž, pa me onda uhvati da radim pačvork, pa vez, zlatovez, ogrlice, lutkice, štrikanje. Sada uglavnom štirkam kape, a nekada sam mnogo radila džempere i ja jako volim žakare, da bude što šarenije, da bude što više boja. Radila sam i neme knjige. To su knjige edukativnog karaktera za decu, prilagođene predškolskoj deci. Kada sam ih radila gledala sam da tu budu različite vrste kopčanja, na svakoj stranici je druga vrsta kopčanja. Tu su i čičak i rajferšlus i dugmići, pa onda tu dete može da nauči da veže pertlu, da broji, da radi skupove. Možda od svega najviše volim da radim pačvork. Vez i krpice su mi najdraži. Kad kažem krpice onda mislim na aplikacije. Pačvork sa prošivanjem. To vam je kao kad pravite jorgan, ali se prave aplikacije koje mogu biti najrazličitije od dečjih motiva, pa na dalje”, objašnjava naša sagovornica.
Unikatni vezeni pokloni
Gotovo da nema predmeta koje Olgica nije vezla – tašne, monograme, odevne predmete, peškire, jastučiće…
“Najviše volim da vezem nešto što ja zovem natalnom kartom za bebe. To sam videla u nekom stranom časopisu i jako mi se svidelo. Tu se nalazi bebicino ime, datum, vreme i mesto rođenja, dužina, težina, horoskopski znak, sve to stoji na tom jednom vezu. I tu još dodam i nekog dečjeg junaka ili životinjicu – da li roda nosi bebu, medvedić ili nešto slično. To je onako baš lepo kada se urami. Kad god se rodi neko dete u mojoj okolini ili kada se od nekih prijatelja mojih sinova rodilo ja sam to pravila kao poklon. To je unikatno i to ne može nigde da se kupi, jer vi morate da dobijete sve te podatke da biste mogli da uradite tako nešto. To je nešto što se čuva. Radila sam i peškire od 2 metra. Nisam merila koliko mi vremena treba da to uradim. To su peškiri koji su rađeni na srpskom platnu. Trudim se da nabavim baš pravo tkano srpsko platno i nabavljam ga od jedne žene iz Čačka koja tka. Kada vezem taj peškir onda se trudim da ga napravim tako da onaj ko ga dobije, ako ne želi da ga koristi kao peškir, može da ga preseče na dva dela i da ga koristi, na primer, kao zavesicu. Uvek se trudim da bude dopadljiv”, dodaje Olgica.
Za radove je bila i nagrađivana
“2004. godine sam na sajmu rukotvornina u Beogradu dobila prvu nagradu za vez. To je bila kombinacija veza i pačvorka. Pravila sam kao one kuvarice, koje su nekada stajele kod šporeta sa natpisom. Ove su bile su mnogo manje, motivi su bili devojčice u baštama i to je bilo u ramu koji je bio od napravljen od krpica, odnosno u pačvorku. Predsednica žirija je bila Gorica Popović, koja je i sama jako kreativna. To je bila savremena kuvarica, a ne ona kao što se nakada radila i kako se kod nas uglavnom pravi. Više kao sličica. Moram da priznam da sad nemam nijednu, jer sam sve prodala”, objašnjava naša sagovornica.
Od džempera do lutkica i ogrlica
Olgica Velimirov voli da pravi i lutke raznih veličina i materijala.
“Obožavam lutke i pravim svakojake modele. Skidam ih sa interneta i prijatelj sam sa ženama koje rade lutke. Radila sam i lutke od platna, valdorf lutkice i štrikane lutke. To mi je isto slaba tačka. Tu su i mirišljave lutkice, jer ubacujem lavandu. Napravim glavicu, pa kosu, ušijem to, pa ih napunim, stavim malo pirinča da se ne prevrću. One su obično napravljene u plišu tako da dete može i da se mazi sa njima i da se igra”, kaže naša sagovornica.
Još dok je radila kao profesor maštala je da ima svoj butik.
“Dok sam radila u školi ja sam deci mojih kolega i šila i štrikala. U to vreme smo se menjali, nismo to prodavali. Ja njima nešto sašijem ili ištrikam, oni meni daju meso, mleko, jaja šta je ko proizvodio. To su bila takva vremena, robna razmena je bila aktuelna. Kolege i koleginice mi i danas kažu „bože, bože ala su se naša deca nanosala stvari iz tvog „butika“ kućne radinosti“. Zaista sam tada maštala da imam neki dečji butik, ali eto vreme je prošlo, a san mi se nije ostvario. Zato sada radim ono što volim”, dodaje Olgica.
I pored niske cene, ručni radovi se u Zrenjaninu slabo prodaju
Zanatlije znaju da je najteže od svega plasirati robu.
“Za Zrenjanin svi govorimo da je mrtav grad, da je crna rupa. To su za mene jako ružni pojmovi. Ja zaista volim Zrenjanin i volela bih da postoji neka radnja u kojoj bi svi koji se bave ručnim radom, ne samo iz Zrenjanina, nego i iz okolnih mesta mogli da izlažu i da prodaju svoje radove. To su vrlo lepi radovi, ali mi zaista nemamo kome to da plasiramo. Vi kad pogledate i otvorite internet vidite da se tamo negde u inostranstvu i te kako traže naši ručni radovi. Jedan čovek koji ima suvenirnicu u Njegušima me je pitao da li mi njemu možemo da vezemo bluze koje će tamo stranci da kupuju, ali nismo mogli da se dogovorimo kako bi nam on to plaćao i kako bi sve to išlo. To zaista jeste veliki problem. Nadam se da će grad imati sluha i da će moći da se pronađe neki prostor gde će moći ta roba da se izloži i prodaje. Naša prodaja je sada orjentisana samo na vašare. Sada su bili Dani piva, pa je bilo tezgi po gradu”, objašnjava gospođa Velimirov.
Većina zanatlija se trudi da tržištu uvek ponudi nešto novo i atraktivno, ali mnogi kupci ne znaju da prepoznaju pravu vrednost ručnog rada.
“Problem je taj da se mi trudimo, radimo, a na kraju nema onih koji to mogu da plate. Kad nekom i treba da se uruči neki unikatni poklon, onda se traži gde bi to moglo da se kupi. Ja sam član beogradske Etno mreže i tamo sam išla na kurs veza i zlatoveza da bih uopšte mogla da držim časove, i tada sam na jednom sastanku videla kako pojedine opštine podržavaju i ulažu u svoje zanatlije. Sa udruženjem žena iz opštine Golubac došao je i njihov predsednik opštine. Isto je i sa Osečinom. Oni funkcionišu tako što opština uzima radove onih koji su završili kurs i to deli kao poklone svojim gostima. Naravno, vez mora da bude određenog kvaliteta, ne može baš sve da prođe”, objašnjava gospođa Olgica.
U Zrenjaninu je ranije bilo pokušaja saradnje sa lokalnom samoupravom, ali bezuspešno.
“Bila sam predsednik Etno centra, koji je doktorica Jelica Stojić osnovala početkom 2000-ih godina. Kada je ona otišla ja sam se prihvatila da vodim taj centar i postojao je pokušaj da radimo sa gradom, ali to nije uspelo. Dobro bi bilo kada bismo sada uspeli da uspostavimo neki bolji kontakt. I to ne samo sa gradom, nego i sa nekim drugim firmama koje bi isto mogle da uzimaju ručne radove i da to daju kao poklon. Svi imaju isti problem kad im neko dođe. Ranije su delili monografije Zrenjanina, ali ne mogu stalno knjige da daju. Trebalo bi nešto drugo da odaberu, što će predstavljati tradiciju ovog našeg mesta. Volela bih da se to pokrene ne samo zbog sebe, nego i zbog svih ostalih ljudi koji se bave ručnim radovima. Ti polaznici koji dolaze na kurseve, oni dođu i nauče nešto, ali krajnji cilj svih tih obuka nije samo da oni znaju da rade vez, zlatovez ili nešto drugo nego da to može i da im bude izvor prihoda, da od toga zarađuju. Ako se samo neko na taj način zaposli, pa to će biti i te kako velika stvar”, kaže naša sagovornica.
Radovi članova udruženja zanatlija Banatski klas mogu da se vide na internetu, pre svega, na fejsbuku, ali tu ne mogu da se kupe.
“Na internetu se nalazimo kao udruženje i mi kao udruženje uglavnom se baziramo na edukacije. Tu se mogu videti naši radovi, ali se oni, ipak, prodaju samo na štandovima, manifestacijama. Zato je šteta što ne postoji nekakva prodavnica gde bismo mi to prodavali, a koja bi od nas uzimala procenat. Ja sam išla u Beograd da vidim kako se to radi. Nekada su u Beogradu postojale suvenirnice u Knez Mihajlovoj. Ne znam da li još postoji velika suvenirnica na obali Save ispod Kalemegdna kod pristaništa. Ja sam se pitala ko tu dolazi da kupuje, a prodavačica mi je rekla da tu dolaze turisti sa tih brodova i to je klijentela koja je spremna da plati te suvenire. A šta je suvenir drugo nego ono što vi kupite negde da biste nekom poklonili. Bar ja tako definišem suvenir. Znači da je jako bitna lokacija te prodavnice, da to bude negde gde prolaze turisti, a ne da je negde zabačena. Mi imamo jednu prodavnicu tamo gde je turistički centar, ali moram da kažem da tamo nema naših domaćih predmeta i rukotvorina koje su tipične za ovaj kraj. Kada je bio Evrosong u Beogradu, postojala je komsija koja je obilazila štanodove koji su bili ispred Merkatora i koja je sve ono što je bilo kinesko sklanjala. Ostavljala je samo naše domaće suvenire. A kako je radila ta komisija, tako što je jedan član bio Kinez koji je mogao da prepozna sve ono što je kinseko, što nije ručni rad. Jer je cilj bio da se prodaju proizvodi koji su autentični. Tako nešto nama treba ovde”, objašnjava Olgica.
U većim gradovima poput Beograda ili Novog Sada ručni rad se mnogo više ceni nego u Zrenjaninu.
“Ručni rad u Zrenjaninu ne može da ima neku cenu, to je sve daleko jeftinije nego na primer u Beogradu ili Novom Sadu, a o inostranstvu da i ne govorim. Tamo je drugačija klijentela, pa to može da ima bar približno stvarnu cenu. Mi malterne u bescenje dajemo. Evo na primer, ja imam ovde štikane kape i šalove i to prodajem za 500 dinara, a samo je vunica 350 dinara. To znači da sam štikala za 150 dinara ili tri kugle sladoleda. Ali, ja to radim zato što volim i kažem sreća je što imam svoju penziju. Ovo mi je onako neki dodatni prihod. Što se veza tiče, tu moram da priznam da mi najbolje idu jastučići, koji su i ozbiljniji i koje je kupio čak i egipatski konzul, na izložbi u vili Jelena. Pa kupovali su i Karići, ali to su skuplji proizvodi. U Zrenjaninu ljudi, ipak, gledaju da kupe ono što je jeftinije. Kad neko dođe na Dane piva, on će pre da kupi pljeskavicu nego neki ručni rad, jer zbog toga nije ni došao, da se ne lažemo. Ja to, ipak, iznesem da narod vidi da se i to radi i da i to postoji. Svako jastuče koje ja imam to je ustvari jedan goblen. Ali danas ni goblen nema onu stvarnu cenu koju bi trebalo. Neko ga prodaje samo iz moranja ili zato što je vlasnik koji je to radio umro, a naslednicima to i nije toliko bitno, pa to i nije prava cena. Ja za jedno jastuče tražim 4000 ili 5000 dinara. Ali, kada biste vi to preneli na utrošene sate, pa ja to ne mogu da uradim za 5 dana intenzivnog rada. Znači da mi je dan 1000 dinara sa sve materijalom koji mi je za to potreban. Vezeni peškiri koštaju 3000 dinara. Ja ne znam koliko to drugi naplaćuju, ali to su neke moje cene”, napominje naša sagovornica.
Porodica velika podrška
Olgica nije jedina u porodici koja voli ručni rad.
“Vitražna ogledala, na primer, radi moj sin. Ja ne znam koliko sati on troši na to. Moram da vam kažem da je tvrdoglav i on to radi iz jako mnogo malih i sitnih parčića bojenog stakla koje je inače dosta skupo. Svako to malo staklo vi morate prvo bakarnom trakom da pređete, pa da onda povežete. Ja mu kažem „Đorđe ti kada bi morao od toga da živiš, pa ja ne znam da li bi i kako uspeo. Bolje bi ti bilo da praviš magnete. Tu bi napravio znaš koliko magneta, a ne ovo“. Jedno takvo ogledalo on računa da je 8000 dinara. Ja sam videla u prodavnici ogledalo iste veličine u drvenom ramu koje se prodaje za 10000 dinara. Odmah sam pomislila koliko je u ovom vitražnom ogledalu uloženo strpljenja, truda i repromaterijala, a cena je niža od onog sa drvenim ramom, gde nije bilo mnogo ulaganja. Zarada na ovom ogledalu ne znam da li je 2000 dinara. Na taj način siguno ne bi moglo da se živi”, kaže naša sagovornica.
Najviše tražene ogrlice od drveta
Iako nemaju baš mnogo veze sa našom tradicijom, Olgica kaže da se najviše traže ogrlice od drvenih perli.
“Nećete verovati, ali to se jako mnogo kupuje. Mislim da me po tome svi već prepoznaju. Ja pravim male svilene džakove i punim ih drvenim perlama. Ko god je kupio taj se vratio da kupi još. Dešavalo se da kupe i po deset ogrlica. Prvi put sam to sad videla na Danima piva – došla je jedna žena i kupila desetak ogrlica jer ide u penziju i hoće nešto da pokloni koleginicama sa kojima je radila za uspomenu. Pošto je to jeftino i lepo izgleda, onda se za to odlučuju. Mnogi me pitaju kako može da bude tako jeftino, a ja kažem moja roba, moj dućan, ja mogu kako hoću. Jedna ogrlica košta 200 dinara i kada bih stvarno od toga morala da živim sigurno ne bi bilo po toj ceni. U Beogradu su, na primer, iste ovakve ogrlice 500 dinara, ali meni to čini zadovoljstvo, to mi je umesto bensedina. Ja sedim i radim i to me umiruje i čini srećnom. Za to šijem još i kesice u koje pakujem ogrlice, pa još ubacim i malo lavande, da to miriše i to je kao mali paketić. Već je sve gotovo i upakovano. Ni sama ne znam koliko sam toga prodala. Doktorka Nada Macura, koju svi prepoznajemo, bila je predsednik komisije na Bagljašu kada se održavalo takmičenje u kuvanju riblje čorbe u okviru Banatske priče. Tada sam joj poklonila jednu zelenu ogrlicu koju sam radila. Pre neki dan videla sam na televiziji da je Nada nosila tu ogrlicu dok je gostovala u nekoj emisiji. Posle su me zvale koleginice da me pitaju da li sam videla da je ona nosila tu moju ogrlicu. Ja sam rekla, „pa moje ogrlice su stigle i u Ameriku, čak i u Čile“. Ćerka jedne doktorke koja živi u Njujorku uzela je 10 ogrlica da nosi svojim prijateljicama i rekla je „samo da znate, jedna ide u Čile kod moje svekrve“. Eto tako moje ogrlice putuju svetom, a ja to često i ne znam. One male mirišljave lutkice isto prodajem za 200 dinara”, objašnjava gospođa Olgica i dodaje da se uvek trudi da njeni predmeti imaju i odgovarajuću ambalažu.
“Uvek gledam da moji predmeti budu uvijeni bar u celofan. Znate naš narod kad prođe odmah mora to i da pipne i onda ja gledam da to bude upakovano, da može da se vidi šta je unutra i šta se prodaje. Gledam i kad radim ove vezene peškire, koje sam radila i za poklone koji su išli za jednu firmu, da nabavim lepu ambalažu. Da kad neko to uzme to bude sve kompletirano. Ambalaža treba da bude adekvatna i da ne poskupi jako proizvod. Nekad ambalaža zna da poskupi proizvod i do 70 posto. To se naročito vidi kod parfema. Kutija za peškire je, na primer, 100 dinara, a to je ustvari kutija za kolače. Kada sam išla da pitam u jednoj radnji pošto je slična kutija koja nije imala celofan gore, znači peškir ne bi mogao da se vidi kroz nju, rekli su mi da je to 250 dinara. Ako hoću, oni mogu da mi iseku tu gornju stranu i da stave celofan, ali bi me to tada koštalo 500 dinara. Pa vidite koliko bi to poskupelo moj proizvod”, kaže naša sagovornica.
Uskoro besplatan kurs veza i zlatoveza
Koliko je novca potrebno da se uloži u ručni rad, zavisi od od toga za šta ćete se opredeliti. Vez i zlatovez su svakako jeftiniji zanati od, na primer, pačvorka ili vitraža.
“Konac za vez košta 100 dinara, a za zlatovez je 340 dinara. Koliko će vam novca trebati za vez, zavisi šta radite i koliko boja koristite. Belo platno koje se koristi za vez košta 540 dinara, to je metar sa 2,20 metara. Za kurs mi to isečemo na manje komade i podelimo polaznicima. Kada je reč o vitražu bojeno staklo kupujem u Zemunu. Najskuplje je crveno, jer ima najviše pigmenata i kvadrat tog stakla košta 10000 dinara”, objašnjava Olgica Velimirov.
Ovog oktobra naša sagovornica će po šesti put obučavati zainteresovane za vez i zlatovez.
“Kurs će biti na Bagljašu u mesnoj zajednici Veljko Vlahović i kreće 12. oktobra od 17 do 19 sati, pa ako je neko zainteresovan, može slobodno da se javi. Jedino što mu treba jeste dobra volja, sve ostalo je obezbeđeno i konac i igle. Nadam se da će polaznici naučiti različite tehnike, ne samo bod sa iglom i ne samo zlatovez, već i bodove sa perlicama i vez sa trakama – to je interesantan francuski vez. Kurs traje 6 nedelja po dva časa. Tu se uči, ali je vrlo lepo i druženje”, kaže Olgica.
Da li će za šest nedelja uspeti da savladaju sve tajne ovog zanata zavisi od polaznika.
“Nisu svi polaznici jednaki. Svi jesu motivisani, jer da nisu ne bi se ni prijavili na kurs. Međutim, nisu svi jednako vešti sa iglom. Ima nekih koji znaju, a neki, pokazalo se u ranijim grupama, da baš ne znaju ništa. Jedva da znaju nešto i da prošiju. Ali nećete verovati, do kraja kursa ti polaznici možda budu i bolji, baš zbog toga što ne znaju, pa se trude kada odu kući i vežbaju. Kao da su dobili domaći zadatak. I kada se završi kurs i kada napravimo izložbu, njihovi radovi možda budu i bolji od onih koji su na početku kursa znali nešto oko veza, jer oni misle da možda nije ni bitno da se mnogo trude i da se usavršavaju, kad već nešto znaju”, objašnjava naša sagovornica.
Često se dešava da su polaznici kursa veza i zlatoveza raspoloženi da idu i na druge obuke, ali njih za sada nema.
“Na kurs su dolazile i učiteljice iz škole Petar Petrović Njegoš. Kada smo završile, one su pitale da li bi mogle još neku obuku da imaju. Ja bih bila vrlo rada da držim i druge obuke i ako nam bude prošao projekat za sledeću godinu onda ću držati i kurs za pačvork. Za to nam je potrebna jedna mašina za šivenje, a ona košta oko 20 hiljada dinara. Nadam se da će nam grad izaći u susret da će nam proći projekat pa da držimo i tu obuku, jer me je zaista puno njih pitalo za pačvork”, kaže gospođa Olgica.
Radove, ne samo gospođe Olgice Velimirov nego i drugih zrenjaninskih, ali i zanatlija sa teritorije čitave Vojvodine, zainteresovani građani moći će da vide na prodajnoj izložbi 15. oktobra na trgu ispred Gradske kuće u periodu od 10 do 16 sati.
.gif)
.gif)
