Iako je uvek poslovalo pozitivno i nema ni dinara duga, društvenom preduzeću “Branko Gleđa” iz Banatskog Višnjićeva prete stečaj i bankrot. Razlog je administrativni. Po zakonu, društvena preduzeća više ne postoje, a njihov zahtev za preregistraciju u zadrugu je na čekanju već 11 godina.
Od 1. novembra svim zaposlenima je prestao radni odnos. Četvoro radnika je ostalo da čuva firmu i oni su angažovani preko ugovora o privremeno-povremenim poslovima. Ove sezone 270 hektara, prvi put od osnivanja nekadašnje zadruge “Branko Gleđa” pre više od 60 godina, čiji je pravni naslednik društevno poljoprivredno preduzeće, ostalo je neobrađeno. O sudbini ovog preduzeća odluku treba da donese Apelacioni sud. O problemima sa kojima se suočavaju razgovarali smo sa Vojinom Trkuljom, direktorom DPP “Branko Gleđa” trenutno ovlašćenim licem, ali i zaposlenima i kooperantima.
I love Zrenjanin: Već 11 godina čekate da se donese rešenje o Vašem zahtevu za preregistaciju iz društvenog preduzeća u zadrugu. Kako je tekao čitav taj proces i zbog čega niste uspeli da se upišete kao zadruga?
Vojin Trkulja: Mi uporno tražimo, ono što je Zakon o zadrugama predvideo. 2005. smo prvi put podneli zahtev da se preregistrujemo u zadrugu, jer je to tadašnji zakon dozvoljavao. Godinu dana kasnije to rešenje je poništeno, uz obrazloženje da nemamo saglasnost Vlade za transformaciju iz društvenog preduzeća u zadrugu. Kada smo se 2005. obratili Ministarstvu privrede dobili smo odgovor da nam nije potrebna saglasnost Vlade, već da se sve radi na osnovu Zakona o zadrugama koji nema veze sa Ministarstvom privrede. Posle toga su se promenili ljudi u ministarstvu, promenilo se i mišljenje. Dva puta smo bili na Vrhovnom sudu Srbije. Prva presuda je bila da nam ne treba saglasnost Vlade, jer je sve urađeno na osnovu Zakona o zadrugama. Na to se žalila država i nova presuda Vrhovnog suda Srbije kroz godinu dana je bila da nam treba saglasnost Vlade. 2010. godine ponovo tražimo saglasnost, Ministarstvo privrede daje predlog da nam se izda saglasnost, šalje to na Vladu. Vlada nam 2012. potvrđuje da je dobila predlog. Međutim, te godine su bili izbori, 2013. je bila rekonstrukcija, 2014. ponovo izbori, sve vreme se menjaju ljudi u ministarstvu, u Vladi i mi nikada nismo dobili konačan odgovor, a našem čekanju nema kraja.
I love Zrenjanin: Sada Vam je dodatni problem i novi Zakon o zadrugama?
Vojin Trkulja: Ministarstvo privrede u aprilu ove godine kaže da se promenio Zakon o zadrugama. Novi zakon ne dozvoljava transformaciju preduzeća u zadrugu, što je stari dozvoljavao. A ja pitam šta je sa našim zahtevom već 11 godina? Mi smo podneli zahtev dok je važio stari zakon.
Od 1. novembra zaposleni nisu više u radnom odnosu
I love Zrenjanin: Šta se zatim događa ove godine?
Vojin Trkulja: Početkom maja smo dobili obaveštenje iz Ministarstva privrede da je pokrenut predstečajni postupak u DPP “Branko Gleđa” iz razloga jer nije obavljena privatizacija po Zakonu o privatizaciji. Odmah sa pokretanjem predloga za pokretanje stečaja, Ministarstvo rada nas je putem mejla obavestilo da ono ima tu informaciju i da imamo pravo na socijalni program, jer svi zaposleni po Zakonu o stečaju, ostaju bez zaposlenja. Dali su nam čak i model socijalnog plana i programa. Obavljen je razgovor sa zaposlenima, došli su predstavnici Nacionalne službe za zapošljavanje koji su objasnili zaposlenima svaku varijantu za isplatu otpremnine i šta ih posle čeka- ko ima pravo na nadoknadu od nih, a ko nema. Odobren je plan i program, pare su krajem avgusta uplaćene na namenski račun firme i u septembru smo isplatili svim zaposlenima otpremnine. Svih 10 zaposlenih se izjasnilo za otpremninu, jer ako se pokrene stečaj, zaposleni ostaju bez posla, dolazi stečajni upravnik, mi nemamo nikakva prava i obaveze i onda je nastao strah kod zaposlenih da će ostati i bez posla i bez otpremnine. Od 1.11. je svim zaposlenima prestao radni odnos. Ja sam ostao jedini, kao ovlašćeno lice, jer naš zakon to posebno definiše… Po našim zakonima direktor ne mora da bude u radnom odnosu, ne mora ni da ima platu. Još troje zaposlenih je ostalo da čuva imovinu, tu je knjigovođa koji sređuje dokumentaciju, jer uvek neko traži neki izveštaj od nas, tu su dopune koje iz arhiva treba dostaviti…
O sudbini DPP “Branko Gleđa” odlučuje Apelacioni sud
I love Zrenjanin: Ko treba sada da donese odluku o Vašoj sudbini?
Vojin Trkulja: Čekamo odluku Apelacionog suda. Kakva će ona biti ne znamo i iskreno svi strahujemo. Svi kažu da ovo više nema nikakve veze sa pravom, sa zakonodavstvom. Ni jedan razlog za stečaj ne postoji. Postoji ta mogućnost da resorno ministarstvo podnese predlog za pokretanje stečaja zato što firma nije privatizovana. Sud u Zrenjaninu odbija uporno taj predlog za pokretanje stečaja, jer ne postoji ni jedna zakonska norama koja sudiju tera da pokrene stečaj. Ne znamo kome više da se obratimo. Prošle nedelje sam bio kod pokrajinskog sekretara za privredu, bio sam u Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika, svi kažu čućemo, videćemo, razmotrićemo, javićemo… Svi su oni novi i iz početka se upoznaju sa slučajem. Poslednji razogovor je bio sa profesorom Ševarlićem, narodnim poslanikom u Skupštini i članom Odbora za poljoprivredu. On je rekao da će postaviti poslaničko pitanje kako je moguće da firma koja dobro radi ide u stečaj.
Istorijat promene statusa “Branka Gleđe” od osnivanja do danas
I love Zrenjanin: Da li je najveći problem, ustvari, što ste Vi svojevremeno iz zadruge prešli u društveno preduzeće?
Vojin Trkulja: Po nama je poroblem sasvim jednostavno rešiti. Ministarstvo privrede treba da povuče zahtev za pokretanje stečaja i Vlada treba da nam da saglasnost da se transformišemo u zadrugu. Problem je kažu u zemljištu, a kakav neće da kažu. Nekome to zemljište treba. E, pa treba i nama. Raspolažemo sa 270 hektara zemlje. Za sve i jedan hektar posedujemo urednu dokumentaciju kako je kupljen tj. da ga je kupila Zemljoradnička zadruga “Branko Gleđa”. 1976. godine zadruga je ušla u sastav kombinata, jer je takva politika tada bila. Prvo smo prešli u organizaciju udruženog rada Begej Žitište, ta organizacija je ušla u sastav Servo Mihalja. To je bila politika vremena, nismo mi imali puno izbora. Jedini izbor je bio 1989. kada se kombinat raspao, ali ko je tada znao da će se sve ovo sada dešavati. Neki su se transformisali tada u zadruge, a neki u preduzeća. Mi smo se, na žalost, tada odlučili da budemo društveno preduzeće. Ali, činjenica je da smo mi pravni sledbenici zadruge “Branko Gleđa”, oni koji su stekli imovinu. Zakon o zarugama jasno kaže da će sve zadruge koje dokažu kako su stekle imovinu, upisati svojinu kao zadružnu. Mi imamo dokumenta kako smo stekli imovinu, ali nismo zadruga nego društveno preduzeće, koje po Zakonu o privrednim društvima više ne postoji. To je sad pitanje ko je dozvolio da se dođe u takav vakum.
“Možda smo pogrešili što nismo zavili firmu u crno”
I love Zrenjanin: Da li mislite da ste Vi, kao direktor firme, negde pogrešili?
Vojin Trkulja: Mi smo ispoštovali sve zakonske odredbe. Možda sam ja kao direktor kriv, i ja sebe i krivim zbog toga, jer sam 2005. predložio zaposlenima da uđemo u ovaj proces po Zakonu o zadrugama i tadašnjem Zakonu o privrednim društvima. Ideja je bila da preregistraciju tražimo legalnim putem. Druga solucija je bila da mi napavimo firmu koja će preduzeće “Branko Gleđa” da uništi, da izvuče od njega sve i da ga preuzme na osnovu dugova. To se masnovno radilo u Srbiji, a mi to nismo hteli da radimo. Mogli smo da zavijemo u crno ovu firmu, ali kako kažu advokati sve je to mač sa dve oštrice. Vlast koga hoće da hapsi, ona hapsi, koga neće – ne hapsi.
Njive ostale neuzorane
I love Zrenjanin: Zbog čitave ove situacije, ove jeseni prvi put zemlju niste obradili.
Vojin Trkulja: Njive nisu uzorane, ništa nije urađeno, jer niko ne želi poslovni odnos sa nama, zato što se ne zna naša sudbina. Neko bi trebalo, kao i ranijih godina da nam da seme, đubrivo, gorivo, pa da mi to platimo od žetve. Niko ne želi saradnju sa nama, jer ako se otvori stečaj, on može da traje jako dugo i onda je pitanje kada će se taj naplatiti. Mislili smo i da izdamo zemlju ove godine drugima da je obrade ili da napravimo neku poslovno-tehničku saradnju. Međutim, zakon kaže ako se otvori stečaj, svi ti naši ugovori i dogovori su nevažeći. To je jedan začarani krug iz kojeg ne vidimo izlaz. Mi smo plan reorganizacije ponudili Privrednom sudu u Zrenjaninu, sud je zakazao raspravu, poverioci se pozitivno izjasnili, međutim, Agencija za licenciranje stečajnih upravnika nije dala saglasnost na taj plan i progoram, jer kaže da je najbolje rešenje po budžet Srbije bankrot. Dugova nema, vrednost firme je velika i sve pare će završiti u budžetu.
Vrednost firme oko 300 hiljada evra, a moglo je da bude i više
I love Zrenjanin: Kolika je procenjena vrednost firme?
Vojin Trkulja: Za sve ove godine bar 10 puta smo radili procenu vrednosti. Svake godine kada se promene ljudi u ministarstvu traže nam procenu vrednosti. Možemo da napravimo bibioteku procene vrednosti. Tržišna vrednost hektara zemlje je oko 10000 -12000 evra, naša zemlja vredi oko 300 hiljada evra. Plus mehanizacija, ali to je mali deo u odnosu na poljoprivredno zemljište.
I love Zrenjanin: Vi ste imali kooperante u selu, uspešno ste poslovali, šta se sada dešava?
Vojin Trkulja: Svi zaposleni kod nas su bili iz sela, a radili smo kooperaciju sa proizvođačima. Oni su od nas uzimali semena, đubriva, mi smo im otkupljivali rod. Pomagali smo i društveni i sportski život u selu. Međutim, ovih 11 godina koliko vodimo borbu pojedinci iz susednih sela su to iskoristili i napravili su skladišta ovde. Zadruga je u takvom stanju da nije smela da investira u to, jer je društveno preduzeće kojem je pretila privatizacija. Oni su uzeli su taj deo tržišta i sada rade sa poljoprivrednicima unazad 3-4 godine. Izgubili smo trku sa njima, jer imamo nesiguran status. Ko će da ostavi kukuruz kod nas? Ako se pokrene stečaj, onda taj kukuruz ulazi u stečajnu masu i proizvđač ne može da bude naplaćen.
Angažovanje nekolicine radnika preko ugovora o privremeno-povremenim poslovima
I love Zrenjanin: Sada vas četvoro radi po ugovorima o privremeno-povremenim poslovima. Do kada ćete moći da isplaćujete plate?
Vojin Trkulja: Ove plate se isplaćuju sa računa, jer na računu firme ima novca iz prethodnog perioda. Godinama smo dobro radili, imali smo dobro poslovanje, imamo još sopstvenih sredstava da isplaćujemo plate. Mi smo firma koja je radila na osnovu tržišnih principa. Kada su rod i cene bili dobri imali smo više sredstava, kada je obrnuto, onda smo zarađivali manje. Danas se živi još od tog novca koji smo zaradili od proizvodnje koju smo imali. Sada proizvodnja nije zasnovana i novca neće biti od nove proizvodnje. To je jako veliki problem.
Zaposlenje u okolini jednako naučnoj fantastici
I love Zrenjanin: “Branko Gleđa” je na neki način održavao selo, šta će biti ako se dogodi najgori scenario tj. ako se proglasi bankrot i firma zatvori?
Vojin Trkulja: Pitanje je šta više može da se desi sa selom… Broj stanovnika se već toliko smanjio. Kažu da ovde ima svega oko 150 ljudi na spavanju. Mladi su otišli jer traže posao. Ovde u okolini ne mogu da se zaposle. Okolina su Žitište, Sečanj. Tu da se zaposlite ne pomaže ni naučna fantastika, nema preduzeća, nema firmi, ostala su jedino poljoprivredna gazdinstva. Da se odavde putuje do Zrenjanina, dosta je daleko, autobuskog prevoza skoro i da nema, a mesečna karta je preko 10000 dinara. U slučaju opstanka zadruge jedan izvestan broj ljudi bi bio vezan za selo.
Celo selo emotivno i egzistencijalno vezano za firmu “Branko Gleđa”
Od osnivanja prvobitne zadruge “Branko Gleđa” do danas, čini se da u selu nema kuće i porodice koja u nekom periodu nije bila vezana za ovu firmu. Zbog toga su meštani i emotivno, ali i egzistencijalno vezani za nju.
“Imam 18 godina staža i ovde mi je prvo radno mesto. Trenutno sam angažovan preko privremeno-porvremenih poslova kao portir. Ne znam šta da kažem. Ne znam šta će biti sa nama. Ako zadruga propadne, uopšte ne znam gde ćemo i šta da radimo. Ovde ne može da se nađe nikakav posao. Jedino negde privatno da radiš kao sezonac, da voziš traktor ili tako nešto. Ja imam nešto svoje zemlje, nekih 7-8 hektara, ali ne mogu da se upustim u neku ozbiljniju proivodnju, jer je problem plasman robe. Grad je daleko. Moglo bi da se radi, ne kažem, ali kome to prodati? Oni koji su bliže gradu bolje prolaze. Mi sada sedimo i čekamo šta će biti. Živim sa roditeljima i suprugom, koja je nezaposlena. Radimo to malo zemlje koje imamo, ali od toga ne može da se živi. I moj otac je ovde radio i ima penziju 11-12 hiljada dinara. Celokupna egzistencija moje porodice zavisi od moje plate”, kaže Saša Latinović.
“Radim na poslovima administracije, obračunima kooperanata i knjigovođe. I dalje ima uplata na blagajni, kooperanti uplaćuju svoja dugovanja, računi stižu, troškovi režije moraju da se plaćaju, to neko mora da evidentira i da proknjiži. Ne može da se ostavi tek tako. Do sada smo imali redovne i dobre plate. Nadam se da ćemo i u buduće dobijati platu, inače ne bih ni dolazila na posao. Živim sa roditeljima, oni su penzioneri. Imaju jako male penzije. Svima nam mnogo znači moj posao i primanja koja su do sada bila redovna i sigurna. Posla nema nigde u okolini, pogotovo za moju sturku. Ne znam stvarno šta bih mogla da radim da bih mogla da izdržavam i sebe i roditelje. Razmišljam od kada smo ušli u ovaj proces šta ću dalje i do sada nisam smislila, niti sam našla neko rešenje. Posla jednostavno nema. Ako bi mi se negde ukazala šansa da radim, prihvatila bih bilo šta. Ja nemam puno staža i dobila sam neku minimalnu otpremninu. Mogu slobodno da kažem da sam imala veću platu za godinu dana rada, nego što sam dobila otpremninu za ukupan staž. Ne znači mi to bukvalno ništa. Pre bih se odrekla otpremnine, a da ostanem da radim i za minimalac”, dodaje Milena Škundrić.
Kooperantski odnos decenijama bio fer i korektan
I kooperanti kažu da bi gašenje “Branka Gleđe” bilo pogubno za sve.
“Sa firmom sam sarađivao, voleo bih da i dalje radimo, ali šta će biti ne znam. Voleo bih da opstanu kao zadruga, jer kod njih možeš da nabavljaš sve što ti treba. Možeš da im predaš robu, da uzmeš seme, đubrivo, zaštitna sredstva, sve što je potrebno za proizvodnju. Ne znam tačno o čemu se radi, ali je šteta da se ovo ugasi. Sa njima je još moj otac sarađivao, ja sam nastavio. To je decenijama trajalo. Nikada nije bilo nikavih problema. Kada se roba preda, pare su bile na vreme. Kada dobiješ pare platiš dugovanje koje imaš za repromaterijal i to je to. Ako se zadruga ugasi, mnogo će mi biti teže da radim. Ja živim u Novom Sadu, ali sam rodom iz Banatskog Višnjićeva, gde imam i zemlju koju sam nasledio. U slučaju gašenja firme moraću da idem ili u Begejce ili u Žitište ili ne znam ni ja gde po repromaterijal, pa da onda vidim kako ću da dovezem to. Do sada je bilo lako, dođem ovde traktorom, natrpam to što mi je potrebno, odem na njivu, razbacam i završio sam posao”, priča Stevo Basta, kooperant “Branka Gleđe”.
Ovo je jedinstveni slučaj društveog preduzeća čiji se status rešava duže od decenije. Pozitivno mišljenje Vlade o preregistraciji u zadrugu moglo bi da spase “Branka Gleđu” od bankrota, da sačuva 10-ak radnih mesta i da uspori ili zaustavi napuštanje sela. Ipak, čini se da to nije tako lako, kao što na prvi pogled izgleda, budući da tu odluku nije donelo 6 vlada već 11 godina. Pitanje je da li Srbija može da priušti luksuz da dopusti da se ugasi firma koja pozitivno posluje, redovno izmiruje dugove i plate i nije u blokadi, budući da je spisak onih koji imaju blokirane račune zbog dugova – poveći.