Da li je dovoljno samo zaljubiti se da bi voleli?

Od rođenja uče nas i nauče da struktuiramo svoju percepciju, odnose prema svetu, drugima i sebi. Odsustvom strukture ili definisanja stvarnosti možemo osetiti nelagodnost, nesigurnost, neku vrstu dezorijentisanosti. Međutim, da li je potrebno i moguće svemu odrediti tačno značenje?

Kako bi glasila definicija Ljubavi sa kojom bi se svi ili bar većina nas mogla složiti? Realno, da li je Ljubav kao esenciju našeg postojanja uopšte moguće definisati, ili se pre možemo baviti razumevanjem njenog prožimanja, manifestovanja i tumačenja kroz različite životne uloge koje smo sebi svojstvenim životnim iskustvom stekli? U svakom slučaju, za dvoje ljudi koji započinju i grade svoj partnerski odnos, važno je da Ljubav doživljavaju i tumače na sličan način. Od toga u velikoj meri zavisi da li će odnos uspeti. 

Na početku odnosa pretežno upravlja hemija i neretko zaljubljeni ovaj intenzivan doživljaj prijatnosti poistovećuju sa Ljubavlju.

Rođenjem smo stekli pravo na bezuslovnu Ljubav. Na najranijem uzrastu kada smo potpuno zavisni od drugih, svaki doživljaj nezadovoljstva prekidaju roditelji čineći one radnje kojima zadovoljavaju naše potrebe i čine nam prijatnost. To je period života u kome se do prvog “NE” razmenjuje samo bezuslovna ljubav praćena intenzivnim telesnim senzacijama kao i jakim doživljajem zadovoljstva uvek u prisustvu, dodirom, osmehom objekta ljubavi – roditelja. Manifestacija Ljubavi se u ovom periodu povezuje sa pretežno telesnim osetima, doživljenim kao prijatnost. Telesne senzacije prijatnosti koje tada doživljavamo su veoma burne i mogu se porediti sa uzbuđenjem koje doživimo kada se zaljubimo. Logika navodi da i u odnosu prema osobi u koju smo zaljubljeni zauzimamo “zavisničku ulogu”. Postajemo zavisni od doživljaja zadovoljstva u prisustvu osobe koja nam je privlačna i koju želimo.

Baveći se istraživanjem opsesivno kompulzivnog poremećaja i nivoa serotonina hormona zadovoljstva, kod osoba sa ovim poremećajem, Donatella Marazziti slučajno je došla do zanimljivog otkrića – nivo serotonina, kod ovih osoba u padu je kao i kod zaljubljenih koji opsesivno razmišljaju o osobi u koju su zaljubljeni. Ovi rezultati su je podstakli da se više pozabavi hormonskim statusom zaljubljenih. Tako je ustanovila da je kod zaljubljenih povišen kortizol hormon stresa, dok je testosteron kod muškaraca u padu, a kod žena u porastu. Sve sugeriše na biohemijski poremećaj u mozgu zaljubljenih. Kortizol raste u odsustvu željene osobe, dok prilikom susreta, pogleda, dodira, nivo oksitocina, hormona ljubavi i sreće naglo raste čak duplo više nego što se meri kod trudnica. Poznato je da oksitocin doprinosi razvoju uspostavljanja neraskidive veze izmedju majke i deteta. Nivo oksitocina doprinosi većem ili manjem doživljaju vezanosti za drugu osobu, privrženosti, redukuje kortizol i smanjuje doživljaj straha pa postajemo opušteniji i otvoreniji. Čini se da nas je priroda opremila potrebnim neurotransmiterima kako bi voleli i bili srećni, i da je dovoljno samo da se pojavi “prava” osoba koja će aktivirati ove hemijske procese za proizvodnju Ljubavi.

Da li je zaista dovoljno samo zaljubiti se da bi voleli? Drugim rečima, da li zadovoljstvo i prijatnost prethodi Ljubavi i da li je isto što i Ljubav?

Da bi doživeli prijatnost ili zadovoljstvo potrebno je da prestane neprijatnost odnosno nezadovoljstvo. Ako – onda… da bi bili zadovoljni postoje neki uslovi koji treba da se ispune.  Ako je Ljubav esencija našeg postojanja, iz čijeg izvora smo potekli sa bezuslovnim pravom  na korišćenje ovog izvora, otkud to da Ljubav poistovećujemo sa doživljajima koji su proizvod naučenih logika i opisa šta je Ljubav?

Dakle, desi se fizička privlačnost, opisani biohemijski procesi obave svoje u skladu sa glavnim zadatkom, a to je povezivanje sa drugom osobom, objektom  želje. Veruje se da ova faza opijenosti traje izmedju osamnaest meseci do četiri godine, kada telo sve više postaje imuno (kao i kod svake zavisnosti) na stimuluse koji dovode do prijatnosti odnosno zadovoljstva.

Šta je sledeće? Upravo nakon ove faze u najvećoj meri sudbinu odnosa odredjuju naša uverenja o Ljubavi. Oni koji zaljubljenost i ljubav poistovećuju tada ovu krizu mogu da prevazidju odlukom tako što će pronaći drugou/gog partnerku/ra kao novi izvor zadovoljstva=ljubavi. Najčešće su te osobe sklone da u ovoj fazi odnosa izjave da je nestalo želje, strasti i da je to razlog zbog kojeg je odnos neodrživ. Ustvari osoba je poistovetila sebe sa objektom želje te kada se suočila sa gubitkom doživljaja uzbuđenja prema partneru nesvesno se suočila sa iracionalnim strahom od gubitka samoljubavi. Neretko iz takve logičke konstrukcije želja prerasta u požudu. Odnosno, želja postaje raspoloženje koje može bojiti svakodnevnicu te osobe održavajući opsesivno ponašanje koje je realno udaljava od razvoja bliskosti u partnerskom odnosu, a koje podrazumeva saosećanje, empatiju, poverenje.

Istina je da strast u vezi nikada više ne može biti onog intenziteta kao na samom početku veze. Sa druge strane razumljiva je želja za uzbuđenjem u partnerskom odnosu koja je jedna od glavnih komponenti partnerskog odnosa. Svaki par koji je u dugogodišnjem odnosu suočava se u nekim periodima sa ovom vrstom krize. Ako su ostali aspekti veze stabilni, odnosno nije narušena medjusobna bliskost i privrženost, treba uzeti u obzir da je vaš mozak zapamtio stanje i efekte biohemijskog poremećaja sa početka veze. Na vama je da pronađete način kako podstaći nervne puteve koji vode do centra u mozgu u kome je zapisan ovaj poremećaj razvijen u odnosu na vašeg partnera.

Zaljubljenost je samo jedan deo puta Ljubavi koja pruža najuzbudljiviji period partnerskog odnosa. Ljubav ne možemo odrediti samo zaljubljenošću, niti bliskošću, niti privrženošću. Ona je osnovno stanje bića i uma i svoj puni smisao dobija kroz potpunu autonomiju ličnosti.

Piše Aleksandra Golubović, diplomirani psiholog i psihoterapeut  transakcione analize

Kontakt sa psihologom 064/4241016  aleksandragolubovic5@gmail.com