Poslednjih godina se sve više govori o potrebi da se povećaju stočarstvo i prerada poljoprivrednih proizvoda, kako bi stranom tržištu umesto sirovina kao što su pšenica ili kukuruz ponudili gotove proizvode – meso, mleko, sir, kajmak. Zbog toga i resorno ministarstvo u narednom periodu planira da izdvoji više novca za prerađivačke i skladišne kapacitete nego za subvencije za primarnu proizvodnju.
Da bi pomogao lokalnim stočarima, Grad Zrenjanin je pre dve godine započeo projekat dodele steonih junica. Dve junice uvezene iz Austrije, od pre godinu dana su na farmi Ratinka Vučetića iz Taraša.
„Mometnalno imam 60 muznih krava od kojih se 45 svakodnevno muzu. Ostalih 15 krava su pred teljenjem. Koliko ćemo mleka dobiti dnevno, zavisi od vremenskih uslova i perioda kada se muze. U maju kada je najbolja trava, na paši dnevno bude i 1000 litara mleka, a sada u ovo suvom sistemu bude do 800 litara“, kaže naš domaćin.
Na farmi Vučetića ima crvenog holštajna i simentalki
Na njegovoj farmi su zastupljene krave koje daju dosta mleka.
„Uglavnom imam crveni holštajn, malo crnog holštajna. Imam i simentalsku rasu, jer mi je sticajem okolnosti grad Zrenjanin donirao dve junice koje su ove godine bile kod mene na ispaši. One su vrlo dobro podnele naše uslove, ali su za nijansu dale manje mleka nego holštajn. Crveni holštajn je vrlo dobar u našim uslvima, podnosi sušu i daje dosta mleka. Loš je za proizvodnju teladi i za tov“, objašnjava Ratinko.
Projekat koji je pokrenuo grad Zrenjanin o dodeli junica podrazumeva da domaćin mora prvo žensko tele da ustupi drugom domaćinu. Zbog toga su se danas u Tarašu okupili predstavnici lokalne samouprave, ali i novi vlasnik teleta koje je otelila jedna od doniranih junica.
„Moja obaveza je da od te dve krave dam dva teleta težine 250 kilograma. Jedna od tih junica je otelila žensko tele i danas sam to tele od 350 kilograma dao drugom korisniku kojeg je odabrao grad Zrenjanin“, kaže naš sagovornik.
Primopredaja teleta od uvezene junice
Tele sa farme u Tarašu odlazi na farmu u Farkaždin.
„Danas sam dobio junicu koja je stara oko godinu dana. Ona je simentalske rase, dobrog porekla iz uvoza. Planirao sam da u mom stadu povećam kvalitet mleka i da pojačam genetiku. Moje stado broji 23 grla, od toga imam 12 muzara, 3 steone junice, a ostalo su mala junad. Rase su crveni holšajn i simentalke. Akcenat bih u budućnosti stavio na simentalce. Ranijih godina nije bilo ovakvih projekata i veliko je zadovoljstvo što možemo da ostvarimo ovakve benefite“, kaže Slavoljub Milošev iz Farkaždina.
Grad će nastaviti da pomaže poljoprivrednike
Nadležni najavljuju da će grad Zrenjanin nastaviti da ulaže u razvoj poljoprivrede, a dodela junica stočarima jedan je od vidova tih ulaganja u cilju poboljšavanja kvaliteta stočarskog fonda.
“U protekle dve godine podelili smo 93 visokokvalitetne steone junice simentalske rase uvezene iz Austrije, za šta je Grad izdvojio 27,8 miliona dinara, a današnjom podelom teladi projekat se nastavlja. Kada smo pre dve godine pravili plan za ovaj projekat nismo bili sigurni kako će to izgledati. Sada mogu da kažem da je ovo projekat koji uspešno realizujemo sa našim stočarima. U ovom trenutku delimo i 18 teladi od tih junica, što je deo ugovora. I u 2017. godini ćemo nastaviti sa ovom merom. Isplanirali smo i još nekoliko projekata za naše povrtare i pčelare. Siguran sam da će naši poljoprivrednici biti zadovojlni”, rekao je Čedomir Janjić, gradonačelnik Zrenjanina.
Dodela junica – veliki iskorak u stočarstvu
Zrenjanin je prvi grad u Srbiji koji je sproveo akciju podele junica, za šta je na 83. Međunarodnom poljoprivrednom sajmu u Novom Sadu dobio priznanje – veliku plaketu za doprinos razvoju govedarstva u Srednjem Banatu.
Stočarstvo je jedna od najzahtevnijih grana poljoprivrede. Modernizacija objekata, opreme i porast standarda u oblasti genetike, neophodni su preduslovi kako bi domaća proizvodnja bila konkurentna. Uz to, potrebno je i da subvencije stižu na vreme.
„Prošle godine sam prvi put na vreme dobio subvencije od 25000 dinara po grlu za svaku umatičenu kravu i junicu i mislim da je to jako pozitivno. Ne treba davati podsticaje u decembru i januaru, kada je hrana skupa. Što se tiče premije za mleko, ni ona više ne kasni. Premija je 7 dinara po litru i nije zanemarljiva za veće proizvođače. Za manje to sigurno nema nekog uticaja, ali za veće to znači“, kaže Ratinko Vučetić.
Na farmi svi članovi porodice imaju svoja zaduženja
Na njegovom imanju je zaposlena cela porodica.
„Nosilac gazdinstva je suprug, a mi ostali ukućani doprinosimo razvoju imanja. Svako ima svoje zaduženje. Pošto imamo farmu krava, ja sam uglavnom zadužena za ishranu, mužu, kvalitet mleka, čistoću“, kaže Snežana Vučetić.
Kvalitetna hrana daje mleko ekstra kvaliteta
Ovo gazdinstvo mleko predaje zrenjaninskom Mlekoproduktu.
„Cena mleka je oko 35 dinara po litru, s tim što mi imamo ekstra klasu mleka, pa imamo beneficije na kvalitet. Da bi se dobilo kvalitetno mleko i hrana koja se koristi mora da bude zdrava i kvalitetna. Da nema prisustva aflatoksina. Svakako najbitnija je higijena prilikom muže. Imamo laktofriz i tu skladištimo samo svoje mleko tako da u svakom trenutku možemo da garantujemo za kvalitet našeg mleka“, dodaje Snežana.
Krave na ovom imanju u Tarašu u proseku dnevno daju oko 20 litara mleka.
„Naše krave 7 meseci u godini idu na pašu. Od aprila do decembra, a ako je blaga zima ostaju i duže. Onda se prelazi na koncentrate i kabastu hranu, seno, detelinu. Silažu ne pravimo u poslednje 2-3 godine, jer suprug ne može da postigne i to da radi“, objašnjava naša sagovornica.
Modernizacija objekata olakšala je rad na farmi
Pre nešto više od 10 godina na farmi Ratinka Vučetića izgrađeno je i novo izmuzište.
„Krave u štali su slobodne, nisu vezane. Izmuzište nam jako puno skraćuje i olakšava posao kada je reč o muži. I preglednost je veća. Međutim, imamo i jedan deo krava koje se muzu po starom sistemu. To su krave koje su ili bolesne ili su sveže oteljene ili treba da se tele“, pričaju naši domaćini.
Sin planira da nastavi porodični posao
Stariji sin je učenik četvrte godine Poljoprivredne škole u Zrenjaninu i planira da upište Poljoprivredni fakultet.
„Mislim da nastavim da se bavim ovim poslom. To je porodična tradicija. Planiram da upišem Poljoprivredni fakultet, a razmišljam da li da to bude smer fitomedicina ili ratarstvo i povrtarstvo. Voleo bih da još malo automatizujemo proizvodnju, a možda ćemo se još malo proširivati u budućnosti. Bilo bi dobro da povećamo i ratarsku i povrtarsku proizvodnju. Pošto zemlje nema u izobilju i ne može tako lako da se kupi povećanje proizvdonje bi moglo da se postigne nabavkom modernije mehanizacije i poboljšanjem tehnologije proizvodnje. Razmišljam o uvođenju dve žetve tokom godine“, kaže Slobodan Vučetić, koji i te kako pomaže roditeljima na farmi.
„Pošto idem u školu kada stignem pomažem da se krave namire ili idem sa ocem na njivu da oremo, pripremamo zemljište, sejemo, bacamo bale“, dodaje ovaj osamnaestogodišnjak.
Vučetići su povezali ratarstvo, povrtarstvo i stočarstvo
Koliko god delovalo da su odvojene, sve grane poljoprivrede su međusobno povezane. To se vidi i na imanju Vučetića, koji se osim stočarstvom bave i ratarstvom i povrtarstvom.
„Stočarstvo je povezano sa ratarstvom i povrtarskom proizvdnjom. Stajnjak koristim za povrtarske useve koje proizvodim, a to su krompir i kupus. U toj proizvodnji ne koristim mineralno đubrivo. Ukupno obrađujem oko 450 jutara zemlje. Od toga 30 jutara koristim za proizvodnju krmnog bilja. Na 400 jutara sejem pšenicu, soju, kukuruz i suncokret. Vrlo malo imam ječma i sudanske trave koju koristim za stočnu ishranu“, objašnjava Ratinko Vučetić.
Ovaj poljoprivrednik zemlju ima i u Banatu i u Bačkoj.
„Soju sejem na zemlji koja je u Bačkoj preko Tise na 100 jutara. Uslovi su dobri za proizvodnju soje. To je ritrska crnica, gde je podzemna voda vrlo blizu i gde se dugo zadržava rosa što odgovara soji. Prinosi su 5 tona, pa čak i više po hektaru. Žetvene ostatke ne koristim i to tarupiram, mada se u poslednje vreme oni sve više koriste za proizvodnju briketa za loženje“, kaže naš sagovornik.
Povrtari imaju problem kada je godina dobra za proizvodnju
Vučetići su jedni od većih povrtara u ovom kraju.
„Kišne godine su problematične za povrtare, jer smo mi spremni za navodnjavanje, za ozbiljnu proizvodnju. Kada je godina kao ova onda svako u svojoj bašti ima povrće i mi tada ne prolazimo dobro. Najveću dobit ostvarujemo onda kada nikome ne rodi. Povrće proizvodimo na peskovitom zemljištu. Kada nema dovoljno padavina navodnjavamo, imamo sisteme za navodnjavanje, tifone, vodene topove, iskopane bunare i tada najviše profitiramo“, kaže naš sagovornik.
Problem je plasman proizvoda.
„Proizvodnja povrća nije organizovana. Uvek se pojavi višak onda kada ne treba i manjak kada to niko ne očekuje. Ove godine su se pojavili viškovi zato što je godina za proizovdnju bila dobra, a sa druge strane ljudi su povećali površine pod povrtarskim kulturama jer je prošle godine bilo manje povrća zbog suše. Sada imamo damping cene iz uvoza i viškove proizvoda iz domaće proizvodnje“, objašnjava Ratinko.
Nakupci i trgovci zarađuju više od poljoprivrednika
Zbog toga će deo proizvodnje kupusa za koji dan uzorati.
„Na otprilike hektaru zemje mi je ostalo između 40 i 50 tona kupusa i to ću uzorati, jer mi se ne isplati da čekam kupca za cenu od 1,5 do 2 dinara po kilogramu. Troškovi proizvodnje, branja, transporta su mnogo veći. Kupus bi morao da košta bar 5 dinara po kilogramu da bih bio na pozitivnoj nuli. Za krompir mi nude cenu od 15 dinara, a isti taj krompir posle prodaju po ceni od 50 dinara za kilogram. Svi zarađuju više od proizvđača“, priča naš sagovornik.
Pošto nema organizovanog otkupa poljoprivrednih proizvoda, na tržištu se za svakog kupca Ratinko sam bori.
„Tržište tražim sam. Uglavnom je to po marketima, piljarama, veleprodajama. Nudim proizvod ispod svih cena. Nemamo sigurnog otkupljivača, sa sigurnim cenama. Kada se kod nas pojavi višak, onda se višak pojavi svuda. U inostranstvu imaju podsticaje da nastave sa tom proizvodnjom. U Srbiji nema podsticaja za povrtarstvo, a za ratarstvo su mizerni. Mi tražimo svoju sreću u onim momentima kada nikome ne rodi“, dodaje Ratinko.
Uvozna semena daju veće prinose od domaćih
Da bi obezbedio visoke prinose nabavlja i seme iz uvoza, što dodatno poskupljuje proizvodnju.
„Seme iz domaće proizvodnje je lošijeg kvaliteta i ostvaruje se manji prinos. Uz to, nema ni sigurnosti. Jedne godine može biti jedan kvalitet, a druge godine ne mora da bude taj kvalitet. Ove godine sam sa semenima koje sam koristio ostvario prinos kupusa između 7 i 8 tona, a krompira od 35 tona po hektaru“, kaže naš sagovornik.
Stočarstvo ne trpi improvizacije u proizvodnji
Zbog svih problema sa kojima se suočava, Ratinko kaže da je moguće da će u budućnosti smanjiti povrtarsku proizvodnju.
„Stočarstvo ćemo raditi onoliko koliko nam je profitabilno. Najbitnije je znati da stočarstvo ne može da trpi oscilacije u politici. Povrtarsvo može, jer tu jedne godine ne morate da proizvedete ništa, a sledeće godine možete da napravite hiperprodukciju. Kod stočarstva nema improvizacije. Ako ste smanjili proizvodnju, smanjili ste za duži period, od minimum 10-ak godina. Ako jednom krava ode iz štale, treba bar 3 – 5 godina da se ona vrati, a još više vremena treba da se poveća količina proizvedenog mleka“, dodaje Ratinko.
Stočarstvo zahteva svakodnevni rad i za ovu proizvodnju je zaista potrebno da poljoprivrednik ima volje kako bi opstao. Međutim, ukoliko u tom radu ne vidi interes, odmah izostaje i volja za bavljenjem stočarskom proizvodnjom. Dodatni problem je što mladi nisu zainteresovani da se bave poljoprivredom. Zbog toga su sve mere koje podstiču i pomažu poljoprivredu, od subvencija do podele junica, više nego dobro došle.
.gif)
.gif)
