Čovek dobrog srca – stolar Mile izradio stolice i za bebe u Zrenjaninu

Kada je početkom maja prošle godine objavio da želi da pokloni stolice za bebe roditeljima koji nemaju novac da ih kupe, Milorad Jurković nije mogao da nasluti da će za samo par sati ovu vest čuti gotovo cela Srbija. Fejsbuk profil mu je dva puta „padao“, telefon se praznio od poziva i poruka…

Ovaj vredni čovek iz Beočina kojeg danas cela Srbija zna, od tada je, poklanjanjući stolice za bebe, usrećio 345 porodica. Kaže da nema opštine u koju njegova stolica nije stigla, a mnoge od njih je odneo i lično. Zrenjanin je jedan od gradova čiji su sugrađani uputili zahtev za stolice, ali i želju da ovom čoveku pomognu u njegovoj velikoj i nesvakidašnjoj misiji.

– Izuzetno veliko interesovanje je stizalo iz Zrenjanina u samom početku kada je krenula akcija. Kada sam se jednom prilikom vraćao iz Zrenjanina, nakon što sam isporučio par stolica, stiglo mi je oko 80 poruka sa željom da im izradim stolice. Delio sam ih u samom Zrenjaninu, Melencima, Lazarevu, Mužlji, Tarašu. Dosta se ljudi iz Zrenjanina javilo i da pomogne. Bez njihove pomoći ne bi ni ovoliko stolica bilo.

Koji momenat smatrate ključnim za pokretanje jedne ovako velike humane ideje. Da li Vas je nešto posebno ganulo, možda razočaralo?

Milorad Jurković: Bio je to revolt koji se u jednom trenutku stvorio u meni dok sam gledao televizijske reklame. Otišao sam da kupim proizvod koji su nudili, ali ga nije bilo u ponudi. Da stvar bude gora, rečeno mi je „da taj proizvod nikad nisu imali, i da ga neće ni dobijati“. Tog trenutka se u meni nešto prelomilo, tada sam poželeo da te stolice koje sam do tada izrađivao i poklanjao prijateljima, počnem da pravim i za porodice koje ne poznajem i da svako ko ih poželi – i dobije. Mislim da sam na neki način bio ljut na takve ponude koje obmanjuju, i činjenicu da se na takvim stvarima gubi poverenje kod ljudi. Želeo sam da ljudi zaista veruju da će kada zatraže stolicu, nju zaista i dobiti ispred kućnih vrata. Od momenta kada sam objavio da ću besplatno izrađivati stolice, za dva dana se desio takav „bum“, fejsbuk profil mi se srušio dva puta, telefon se gasio od poziva, svi su zvali – od medija do porodica kojima su stolice bile potrebne.

Da li ste se tog momenta uplašili, kako ćete sve to postići?

Milorad Jurković: Nisam se uplašio ni u jednom momentu, čak sam dobio elan. Bio sam svestan da ne mogu u tom trenutku celoj Srbiji odjednom da podelim sve te stolice, ali sam rešio da uđem u sve to i da ne stajem. Porodica nije bila svesna šta se sve desilo preko noći, ali sam ih polako uvodio u šta smo krenuli. Sve više uključujem sina u ovaj posao, vodio sam ga čak i kod nekoliko porodica kako bi video taj dirljivi trenutak kada predajem stolicu, i sreću na licima dece. Ono čemu ga učim jeste da nijedna stolica nikada ne sme da bude prodata, ako jednog dana preuzme posao od mene.

Koliki je napor potrebno uložiti da se od materijala stigne do gotove stolice?

Milorad Jurković: Proces je jako složen. Najlakše je kada se dobije dobra daska koja je čista i koja može odmah u obradu, međutim kada dobijemo palete koje treba raskovati, onda tu ima puno posla da se najpre ručno izvade ekseri, a tek onda sledi obrada. Kad se sve to sredi, iskroji i pripremi, sledi šmirglanje, a najbrže ide sklapanje. Potrebno je dva sata da se stolica sklopi, 12 sati da se lepak osuši. Jednom smo prilikom sa novinarima merili koliki teret stolica može da izdrži i došli smo do podatka da je toliko čvsta da izdržava pritisak od preko 250 kilograma. Stolicu koju sam napravio svom sinu, ostala je posle petnaest godina nepromenjena, i nju smo nedavno poklonili jednoj porodici u Beogradu.

Interesantno je da kada napravite stolicu, sami idete da je predate porodici. Koliko je taj momenata važan u celoj misiji?

Milorad Jurković: Veoma mi je važan taj deo, i radim ga i sada, ali zbog posla koji me čeka u radionici, ne mogu da stignem baš na sva mesta iako bih voleo. Kad god je moguće da idem u jednom pravcu, povežem po nekoliko gradova u jednom okrugu i tada obiđemo više porodica. Onda kada ja ne mogu fizički da postignem isporuku, jedna kurirska služba te stolice šalje besplatno i to je velika pomoć.

Na svim fotografijama zabeleženim prilikom predaje stolica, vide se lica zadovoljnih porodica, osmesi dece…da li je to ona prava nagrada?

Milorad Jurković: To je najveća nagrada. Ne postoji veća nagrada od toga. Svako dete koje je spušteno u moju stolicu je ućutalo, umirilo se i srećan sam što im tako stolica prija. Ljudi mi šalju fotografije u kojima bebe spavaju, to me čini spokojnim i presrećnim.

U ovakvim pričama u kojima se pokazuje briga prema porodicama slabijeg materijalnog stanja možemo da pretpostavimo da ima i dirljivih momenata?

Milorad Jurković: Bilo je dirljivih momenata, vrlo tužnih situacija, takvih da nisam mogao da progovorim. Treba imati i snage da se takvo nešto istrpi. Nije sramota biti osećajan, na neke stvari čovek ne može da ostane ravnodušan.

Da li vam je sve to promenilo pogled na stanje u zemlji – dirljive situacije, različite vrste radosti. Kako mi zapravo živimo?

Milorad Jurković: Znao sam da ima puno porodica koje teško žive, ali neke stvari zaista nisam mogao da pretpostavim. Kada uporedim moju borbu, i njihovu, to kako se oni bore da izdržavaju svoju porodicu, ja sam shvatio da ja u stvari sigurno živim. Ljudi jako teško žive, a našao sam i one koji nisu hteli da traže pomoć a preko im je potrebna, nisu hteli to da pokažu. Ja sam to shvatio, i uspeo sam da ih ubedim i pomognem im. Drago mi je što sam tom stolicom napravio ključ za otvaranje mnogih domova. Ljudi se raduju stolici gde god sam došao. Možda sam nešto uspeo da promenim na bolje.

Kako izgledaju planovi za naredni period?

Milorad Jurković: Sve je počelo sa stolicama, i tako će da ostane. Stolica za bebe nikad neće biti na prodaju, isključivo se pravi da bude poklonjena. Nikad nijedan dinar neću uzeti za nju. Iako dobijam ponude od restorana, vrtića, izričit sam. Ova stolica je pokrenula i nešto sasvim drugo, za neke porododice sam izradio i krevetce, krevete na sprat, tamo gde mogu. Ako danas nešto poklonite, budite sigurni da će vam se sutra vratiti. Ja ne želim ništa za sebe, nastaviću ovo da radim i gledaću da prenesem sve na sina, i posao i ideju kojom treba da se vodi.

Dok predajete stolicu, da li imate neku želju, odnosno „uslove“ za porodicu ?

Milorad Jurković: Kada me pitaju „kakvi su uslovi“, ja im u šali kažem da je, ako imaju jedno ili dvoje dece, uslov da dobiju i treće. Uvek ih zamolim da stolicu koju dete preraste, ne prodaju, da je poklone onima kojima je potrebna. Ako nemaju kome, neka se jave meni, moja je lista čekanja na stolicu poduža i proslediću je drugome. Ne mogu ući u trag tome da li će je neko pokloniti, prodati, to je njima na volju. Moje je bilo samo da im tog trenutka pomognem.

Čovek dobrog srca nam je na odlasku rekao da će još u ovoj godini dostići broj od 500 izrađenih stolica, za radost nekih novih mališana.

Humanu misiju pratite na Stolar Mile – Čovek dobrog srca