 (1).gif)
U arhitrekturi i građevinarstvu postoje određena pravila pri projektovanju i gradnji kojih se treba pridržavati.
Jedno od takvih pravila govori o određivanju veličine nekog stepenika na osnovu prosečne dužine ljudskog stopala. Svrha pravila je omogućavanje nesmetanog i prirodnog hoda, odnosno savladavanje svakog narednog stepenika suprotnom nogom od one kojom se stupilo na prethodni.
Veliki pešački most 1973. godine
Međutim, sva pravila trpe izuzetke. Široke stepenice kojima se, s oba njegova kraja, stupa na veliki pešački most, prilično sputavaju noramlno kretanje. Pogotovo je to izraženo idući ka mostu od strane Trga republike. Da nije zaravnjenog dela namenjenog kretanju bicikala, invalidskih kolica i vozila komunalnih službi, a koji masovno koriste i pešaci, bio bi to most do kog se stiže pojačanim naporima – samo jedne noge.
Bezlična pešačka ćuprija podignuta je i izbetonirana 1971. godine. Nesrećno locirana i zauvek anatemisana postojanjem harizmatičnog gvozdenog mosta na istom mestu, od samog nastanka „nagrađivana“ je najrazličitijim „epitetima“ – od „betonskog čudovišta“ do vodenog prelaza s „kandelabrima-strašilima“, u jednom zapisu pesnika Radivoja Šajtinca.
Ipak, taj most je realnost i varoška neizbežnost, a nešto blaži prilog navedenim mu nazivima mogao bi, eto, biti i – „Most za jednu nogu“…
Iz knjige „Varoške vinjete“ autora Miodraga Grubačkog
.gif)
.gif)
