Prozor u kući, ta prva veza između privatnog i javnog života i sveta, u skrivenim nespokojima ljudskih pogleda ume poprimiti višeznačnu simboliku.
Da li je to samo esencijalna potreba za svetlom, ili i želja da se svetlosti lično doprinese? Da li se, gledajući kroz prozor, od spoljašnosti skrivamo, ili tako postajemo njen neotuđivi deo?
Prozora je, naravno, raznih. Velikih i skromnih, svetlih i zatamnjenih. Osim pravougaonih, potkrade se i poneki okrugao ili drugog, neobičnog oblika. Nekim je prozorima vreme podarilo oblik uspomena, pretvarajući i pogled kroz njih u slike izuzete od nestalne stvarnosti kojoj smo podređeni.
Kuda su otišli bečkerečki „kibicfensteri“, ti čuveni prozori kroz koje se moglo gledati na sve strane, bez potrebe za otvaranjem? Kakva jutra sada posmatraju i čija zenica oka kroz njih traži neko poznato lice, dok se približava sokakom?
.jpg)
Kibicfensteri – Zgrada Srpske pravoslavne crkvene opštine u ulici Kralja Aleksandra I Karađorđevića (2005)
Ti preostali „radoznali prozori“ u varoši se na prste jedne ruke mogu nabrojati. Raskošnim kibicfensterima – erkerima iznad Centralne apoteke i, spram nje, na kući Šandora Kovača, pomalo nespretno pridružio se prozor na pompezno nazvanom, a nikad u potpunosti dovršenom „BBC“- u, Banatskom biznis centru, kraj nekadašnjeg bioskopa „Balkan“. Kao da im se svima podsmeva fasada nove banke, sa onim nedokučivim prozorima-ogledalima..
S kibicfensterima je nestalo i nekog posebnog, danas gotovo nestvarnog pogleda na svet. Ovim, koji nam se sada pruža, niti možemo, niti smemo biti zadovoljni. Nedostaju nam lepši, širi i providniji prozori. Kad ih otvorimo, da se ima šta osetiti, i videti, i doživeti…
Iz knjige “Varoške vinjete” autora Miodraga Grubačkog
.gif)
.gif)
